ОСТРВО ПРЕСТРАВЉЕНИХ (Љубица Кубура)

У својим мемоарима, војвода Симо Поповић приповеда, да је сину Владу, пре него што се придружио српској војсци у Првом рату, саветовао да се у сваком боју јуначки понесе. Када су му јавили да је погинуо, рекли су да је са овог света отишао као „прави српски војник и официр- у борби“. Сироти син црногорског војводе, послушао је савет свога оца.

Када се говори о херојству, пред човековим очима нижу се инстинктивно слике какве велике битке или окршаја, а заборавља се можда она најважнија врста одважности, која није ношена снагом и полетом масе, већ сопственим осећањем дужности, када појединац трпи и страда у тишини, јер се заузео за своју савест.

Први светски рат и Албанска голгота, представљају добро утврђене светионике нашег јунаштва и славне победе, на које се често позивамо како бисмо доказали, да садашње посрнуће ипак није било одвајкада присутно у овом народу, па да ће можда због тога, и тренутно стање свеопште апатије и престрашености бити кратког века. Ипак, време пролази, а ми све дубље упадамо у поноре неморалног кукавичлука, а од нас се не тражи да бијемо јуначке битке са пушком у руци, већ да храбро устанемо и кажемо шта мислимо о правцима којима се ово друштво креће.

Историјске жртве великих српских мислилаца вероватно су послужиле као пример и данашњој интелектуалној елити да се о много чему не изјашњава, односно да у случају изражавања свог става то чини искључиво зарад сопствене будуће користи. Све површнија интересовања савремене младежи, али и генерално збуњена и анестезирана јавност, последица су, између осталог, и одсуства снажних интелектуалаца и све распрострањенијег присуства оних без „унутрашњег живота и равнодушних према социјалним невољама и патњама“. Потоњи својим самољубивим позирањем и испразним фразама штетно утичу и на свеукупни духовни напредак заједнице.

А шта је то, напослетку морална смелост, коју је наша интелигенција дужна да покаже? „Морална смелост је права карактеристика најузвишеније особе- тражити и говорити истину, смелост бити праведан, смелост бити поштен, смелост одупрети се искушењу, смелост чинити своју дужност“.

Уколико човек не поседује наведену врлину, онда од њега не би требало очекивати ништа друго. А зашто нам је преко потребно да (пре свега) наша интелигенција буде морално окуражена како би се искрено изјаснила о значајним темама, без потпоре туђих интереса за које наступа?

Одговор је врло једноставан. Уколико се људи који су способни да самостално мисле и закључују, како је један познати драматург својевремено дефинисао интелектуалце, изјашњавају о приоритетним питањима једног друштва поштено, онда често дезоријентисаним људима, а нарочито младима који тек формирају своје представе о свету, светионици разума неће бити разноврсни ниткови, чија се довитљивост у неваљалству, подводи под успехом.

Кукавичлук данас и код обичног човека све више произилази из појачаног страха да се истицањем истине и заузимањем за борбу против актуелних друштвених невоља и патњи, не угрози тешко стечени животни конформитет и душевно спокојство, али и мукотрпно освојена позиција.

Никада и никоме није било лако да гласно говори истину, то нам је историја мисли показала. Сократ је био осуђен „да попије пехар отрова“, само због тога што се његова наука косила са предрасудама и „партијским страстима“ Атињана. Али оставимо по страни Сократа, Бруна и Томаса Мора и све оне личности које се наводе у страним студијама, како би се доказала теза да „праведни људи умиру данас, а неправедни сутра“.

Примери из наше ближе и даље историје показују да смо се и ми као друштво и то не искључиво у оквирима неслободе комунистичког режима, често обрачунавали са сопственим најјачим духовима, који су указивали на тешке болести система.

Несрећни песник Ђура Јакшић који је, што сазнајемо увидом у његове биографске детаље, посведочио сопствени стих да „спасење доноси гроб“. Јакшићу за живота, нису могли да наплате многобројне дугове, али он није патио само због своје немаштине. Њега су пријављивали да наздравља омладини, књазу, слободи, да говори лоше о „садањим властима“ и због тога је имао окршаје са полицијом.

Требало би истаћи и пример страшне судбине Петра Кочића (омиљеног страдалника аутора овог текста), који је необазирући се на себе и своју будућност, мишљење отворено исказивао и заступао „па и онда када је знао да ће му то донети личне неприлике“. Овај народни гуслар, како га је својевремено називала Исидора Секулић, се у интересу националне солидарности супротстављао доминантној „профитерској српској чаршији“.

„Ја знам само једну тајну, која је у стању човека од неваљалства да сачува, а та је – сачувај му срце од слабости“.

Па, споменимо и несрећног великана Бранка Ћопића који је због своје Јеретичке приче, пролазио страховит прогон. Разоткривање црвене буржоазије коштало га је свих потоњих неприлика и напослетку, живота.

А шта је улога великих уметника у светлу приче о дужностима интелигенције? Они не говоре само у кафани храбро о слободи и правди (данас ни у кафани), већ и кроз своје стваралаштво смело настоје да разобличе све слабости система. Тако је и сироти Живко Николић прогоњен јер је огромној већини свог народа дао огледало у којем ће се огледати.

Често су посебни људи били усамљени у својој борби са несавесним светом, то није карактеристика само данашњег времена. Ипак, оно по чему се садашњи интелектуалац и уметник разликује од некадашњег, је то што је у времену које располаже обиљем информација, у којем је удобан живот један од врхунских идеала, а вештачка интелигенција се увелико спрема да у многобројним сферама замени човека,  потребније више него икада да се пристане на компромис како би се сачувала тренутна угодност позиције која омогућава достизање преко потребног обрасца среће. Средине, дубоко зароњене у нечовештво и довитљивост, ионако славе неваљалце, нарочито оне великог угледа. Устанак против система који омогућава предвидив начин стицања користи и напретка, захтева излазак из кругова профитера који су једни са другима одлично повезани и чији је систем добро уходан и проверен.

Човеку који мисли својом главом и иступа у складу са сопственом савешћу намећу се различити епитети, како би се одмах на почетку негативно квалификовала његова друштвена активност. Он мора бити изопштен због „претеране срчаности“, „недостатка мудрости“, „свадљивости“, „навалентне и претеране осећајности“, па напослетку и ћудљивости, да не кажемо лудости (имамо сјајан пример Чеховљевог јунака Андреја Јефимича Рагина, који је на крају завршио као пацијент своје душевне болнице). Не сме се допустити да се поремети угодност позиције, и мора се у корену сасећи (за пример осталима) свако ангажовање којим се указује на све деформитете данашњег друштва и система. Појединац који отвара очи другима, мора се одмах изоловати и понизити.

Напослетку и у хришћанском смислу, усамљеник који чини како му савест налаже, подвижник је своје врсте и придружује се Христовим апостолима.

Јован Јовановић Змај је још у обреновићевско време приметио, како људе карактерише разметљиво празнословље славне историје, а кукавичлук у временима праве опасности. Ништа дакле није било другачије ни боље у обреновићевској Србији, ни после тога, а ни дан данас, једино што се у данашње време, а и у блиској прошлости праве све већи привиди храбрих иступа истакнутих грађана, како би се створио макар утисак о постојећој слободи.

Сами смо постали претерано осетљиви, када човек гађа у мету док говори о слабостима друштва у којем живимо, па се све нешто снебивамо и загонетно смејуљимо на његове речи, јер смо наводно мудри, јер су све борбе ионако унапред изгубљене, јер шта један нејаки човек уопште и може да промени на овом свету? То је дефетистички приступ, који нам се увелико намеће закулисним путевима.

Причом о моралу и дужностима човека, суочавамо се и са сопственим немоћима и дубоким осећањима, од којих бежимо. Зато је данас форма увелико победила суштину, јер човек од страшљивости не сме ни да говори о темама које захтевају дубоко преиспитивање и размишљање. Уколико друштвени малигнитети остану искључиво на површини, а за садашње стање су нам увек „они“ криви (иако никада нико не може тачно да утврди ко су то „они“ и што су „они јачи од нас“), не постоји опасност од „тешких тема“ које би могле да нас коштају живота.

Вешти људи као разлоге за своје ћутање на сваковрсне неправде, наводе одсуство препознавања будућих резултата своје побуне против зла у друштву. То је случај погубног везивања морала за прагматизам. Ми данас у свему тражимо прагматичне разлоге. „А који је циљ тога?“; „Шта ја имам од тога?“; „Како то на мене утиче?“. На то су се свела наша преиспитивања.

„Где год која велика душа својим мислима израза даде, ту је одмах и Голгота“, говорио је Хајне.

Тешке су то муке, за нејаког човека кога као да читав свет настоји да увери да је живот, ипак, „само један“…

Љубица Кубура рођена је у Београду, где живи и ради. Аутор је збирке кратких прича „Београдски акварел“ (Кључ издаваштво, 2021) која је ове године доживела своје треће издање. У више дневних новина, на радију и кратко на телевизији радила као новинар. Сценариста представе „Човек у црвеном оделу“ која извођена у позориштима широм земље. Пише колумне за неколико домаћих портала. Завршава свој први роман.

Извор:
STELLA POLARE