ЛОМЉЕЊЕ КИЧМЕ АРТЕМИЈУ

(Одломак из књиге „Сине мој, не пристај“, друго допуњено издање,  2011,  ИСБН 978-86-88 109-21-5, стр.315-325  ДРУГИ ДЕО)

На основу одлуке Светог синода Руске православне цркве, патријарх Алексиј II је прекинуо дипломатске односе са цариградским патријархом Вартоломејом. Какви су суштински узроци тог раскола у православном свету? Патријарх московски и целе Русије Алексије II, помињући поглаваре аутокефалних православних цркава, приликом служења литургије, изоставио је име Цариградског (васељенског) патријарха Вартоломеја. Тај чин, који је уследио на основу одлуке Светог синода Руске цркве, означава дубоку поделу унутар православне цркве. О самом чину ће коначну реч рећи помесни сабор Руске цркве.

У својој изјави старешина подворја Московске патријаршије, о. Василије Тарасјев обавестио је српску јавност о садржају поруке примљене из Москве, којом се објашњава прекид односа.

22. фебруара у Таљин, главни град Естоније, дошао је митрополит Мелитон из Цариграда и једнострано, са државним властима Естоније, прогласио је оснивање аутономне православне митрополије под влашћу Цариграда.

To је учињено премда је у јануару сам Вартоломеј у Цари-граду обећао руским митрополитима Кирилу и Јувеналију да ће се одустати од стварања те митрополије.

По речима о. Василија, тај насртај на Руску цркву је наста-вак политике из Шамбезија, где је 1993. донесен акт којим се це-локупна православна дијаспора жели потчинити Цариграду. На-шој јавности позната је чињеница да је тада неколико правосла-вних епископа међу којима и Иринеј Буловић, потписало акт, којим се предвиђа оснивање конференција православних епископа дијаспоре, чији би председници били представници Цариграда не-посредно потчињени Вартоломеју. Превод акта објавили су сту-денти Богословског факултета СПЦ у свом часопису „Логос“ (бр. 1-2, 1995) а сам Архијерејски сабор Српске цркве поништио је Бу-ловићев потпис. Прота Василије поменуо је и скуп који је у септе-мбру прошле године одржан у Паризу. Тада је Цариград затражио да се сви присути епископи изјасне о укидању дијаспоре помесних цркава, на што су пристали углавном Грци. Српски владика Дама-скин и руски Гуриј одбили су да потпишу тај акт. Састанак је само био припрема за догађај у Естонији. Вартоломеј је поред тог, при-ликом прошлогодишње посете Финској примио рашчињене све-штенике из канонске Естонске аутономне цркве.

На основу наведених чињеница о. Василије, чини нам се, с правом закључује:

Ако у Естонији не може да буде јурисдикција Руског патријарха, да ли то значи да и у Хрватској и у Словенији, у Босанско-херцеговачкој федерацији не може да буде Српска црква него искључиво Васељенска патријаршија! To није проблем само Руске него од сада и Српске цркве, пошто, по мишљењу и неканонским актима Васељенског патријарха, Богомоље освећене крвљу српских православаца треба да пређу под јурисдикцију Цариграда.

Сукоб добива на значењу кад имамао у виду да Цариград joш увек има симболички статус прво међу једнакима у православљу док Руска црква представља најзначајнију помесну Цркву, како по бројности, тако по теолошкој мисли и духовности. У прво време јединствене хришћанске цркве центар је био Рим, као метропола универзалне империје. Након што је Рим 1054. отпао од православља, центар цркве постаје Цариград управо као метропола Византијске васељенске империје. Након 1453. и пада Византије под Турке, благодат универзалног царства, по учењу православних филозофа историје, прелази на руског цара. Примат у православљу, уосталом само симболичан, одређивала је дакле, политичка снага појединог центра. Данас у Цариграду има само око 3000 Грка и још 2.500.000 под цариградском јурисдикцијом Грка у дијаспори. Цариградски епископи и патријарх имају турски пасош и бирају се само из редова рођених у Турској. Сасвим је ја-сно да чак и по биолошким законима Цариградска патријаршија неће моћи дуго да опстане.

Неканонска експанзија Цариграда поклапа се са пропага-ндом мондијалиста.

Због тих чињеница Цариград je појачао своју неканонску делатност, нарочито након пада Совјетског Савеза и Југославије, као већинских православних држава, видећи у њиховом распаду згодну прилику за властиту експанзију. Његова делатност често се поклапа са пропагандном акцијом мондијалистичке интернаци-онале. Та пропаганда је последњих неколико година, чак и преко овдашњих експонената, као што је Вук Драшковић, тврдила да су Литва, Летонија и Естонија тек за време Стаљина потпале под руску власт. Истина је другачија. Прибалтичке земље биле су под шведском влашћу до 1721. Тада су дошле под руску власт након победе руског цара Петра Великог над шведским краљем Карлом XII Авантуристом.

Године 1993. свештенство и верници у Естонији одлучили су да остану аутономна митрополија у оквиру Руске цркве. Цариград, у заједници са три рашчињена свештеника и естонском влашћу – која Русима не даје ни право гласа – данас је против тога.

Цариград тиме примењује тактику Ватикана, са којим се готово сјединио. Ступа у савез са најјачом политичком силом данашњег света и њеним трабантима да би стекао политичку моћ.

Угледни политички аналитичар Милош Кнежевић сматра да се Грчка данас нуди православном свету као модел спојивости православља са Западом и као западњачки узор за остале право-славне земље: „Будући да је Грчка члан ЕЗ и НАТО-а, она испред западне алијансе има посебна задужења, улогу српског савезника и наговорача. Запад посебно рачуна на убеђујућу моћ Грчке, експлоатисањем стереотипа о пријатељству. Запад је дефинишући такву позицију Грчке према Србији унапред каналисао акцију по-средовања утицајем кориштења сентимента религије и традиције“.

Унутар саме Грчке цркве и народа постоји снажан отпор мондијалистичкој и екуменској делатности Вартоломеја. О томе мноштвом потресних докумената и чињеница сведочи недавно изашла књига јеромонаха Саве Јањића – Екуменизам и време апостасије, која је изашла са благословом епископа рашко-призренског Артемија. Из те књиге можемо да се обавестимо о су-ровим прогонима светогорских монаха који се налазе под јурисдикцијом Цариграда а противе се сједињавању са Ватиканом, желећи да остану верни традицији. Можемо се обавестити и о покушају Цариграда да рашчини самог јерусалимског патријарха Диодора, због његовог противљења екуменизму. Књига је наишла на велико интересовање у Српској цркви, али и на неке чудне реакције. По сведочењу више студената Богословског факултета, један студент је за време испита у новембарском року питао Иринеја Буловића шта мисли о књизи. Овај је пред студентима који су слушали испит рекао:

„Сломићу ја кичму Артемију!“

У данашњој – Српској цркви, нажалост, видна је тенденција квазигрецизације. По речима једног од грчких свештеника, та појава, својим примитивизмом и безобзирношћу, изазива одбојност и код самих Грка и може само да штети грчко-српским односима.

„Шијемо грчке мантије!“

Уводи се тако, грчко певање у цркви, носе се грчке мантије a минорни грчки теолози форсирају се до неукуса. Делови литургије служе се на грчком или циганском. За последње ни сами Цигани немају интереса па на њих Буловић аутобусима довози своје следбенике. Све то поприма и комичне димензије када епископ Игњатије Мидић у свом часопису „Саборност“ објављује рекламу: „Шијемо грчке мантије!“

Изгледа да се у Српској цркви повампирује фанариотски дух. Фанар је део Истамбула у коме се налази Васељенска патријаршија. Српска црква је потпала под власт Цариграда након укидања Пећке патријаршије, што је грчки патријарх издејствовао интригама и митом код султана, 1766. године. Тада почињу хапшења и мучења српских епископа и свештеника, на-метање пореза и глоба, изопштавање непокорних из цркве и предавање Турцима на егзекуцију.

Грчки  епископи – злогласни фанариоти – не допуштају да Срби граде своје школе. Уводи се грчко, а истискује словенско бо-гослужење док се стари словенски и србуљски рукописи спаљују, забрањује  се  служење крсног имена и српских светитеља. Све то, како сматра Радослав Грујић, у својој Историји православне српске цркве: „да би се убила српска народна свест и понос“.

Српски епископ Константин из Немачке и Доситеј британско-скандинавски такође су противници фанариотске политике. Можда се управо због тога у њихове епархијске послове непрекидно меша епископ шабачко – ваљевски Лаврентије. Овај бивши западно – европски владика један је од најистакнутијих домаћих екумениста и кршитеља црквених канона. Управо због тога он је миљеник овдашњих секташа – адвентиста и баптиста. 18. фебруара ове године, он је довео у Саборну цркву у Ваљеву секташе из Шведске, да проповедају на литургији. Када је проповед почела из народа у цркви чули су се повици „упућени Лаврентију и његовим гостима:

„Јеретици! Секташи! Где су вам канони!?“

И суштина ванредног сабора СПЦ, одржаног у децембру прошле године, била је критика неодговорног понашања Буловића у служби Цариграда. To ce нарочито огледа у његовом манипули-сању патријархом Павлом. Буловић је тада претрпео жестоку кри-тику од већине епископа. Јавио се за реч само два пута и то да мо-ли сабор за опроштај. Сабор је донео одлуку да се спречи утицај Буловића на патријарха Павла и његово мешање у туђе послове. Ипак, та одлука није формулисана у конкретне облике, нити је ја-вно објављена. Сабор је забранио да убудуће епископи предају на Богословском факултету СПЦ.

Надање и илузије наивних епископа које су они исказивали у приватним разговорима била су веома кратког трајања.

Већ 27. јануара на светосавској академији богословског факултета у Сава-центру, главни беседник је Буловић. У својој беседи он готово и не спомиње Светог Саву и српски народ. Али он зато у дугој и заморној причи, пуној непотребних грчких речи, ради опсењивања простоте, обзнањује свима поруке патријарха Вартоломеја. Тај чин је један од најбољих познавалаца српског православља г. Ђорђе Јанић протумачио као шамар целој Српској цркви.

Ускоро Буловић одлази са двојицом својих следбеника на једну од многобројних мисија у Сенкт Гален. Те мисије црквених мондијалиста сличне су састанцима европских министара спо-љних послова на којима се доносе одлуке о којима се не одговара ни владама земаља из којих министри долазе, а камоли  парламе-нтима. Епископима остаје само осећање да су опет изиграни јер Буловића ни овај пут нико није делегирао.

Очито је да се у свим структурама православља у свету све више отвара сукоб између мондијалистичке субверзије и верности традицији, која се састоји у привржености учењу цркве али и у по-штовању вековне унутар-црквене дисциплине и поретка.

Све оно што је дуго прикривано или загушивано и због чега су многи свештеници и монаси били прогањани, чином Руске цркве изашло је на видело.

Занимљиво је да je y домаћим медијима једини деловање Цариградске патријаршије подржао са два чланка у „Нашој бо-рби“ Ејуб Штитковац. По мишљењу великог дела верника Српске цркве добро је да је до противљења фанариотима дошло управо са чела најјаче, Руске цркве. У том чисто духовном чину нема ничег ни политичког ни националистичког. О томе говори чињеница да је Руски патријарх Алексије Ридигер по народности – Естонац.

Жељко И. ПОЗНАНОВИЋ<<

Преузето:  (Дуга 1638, од 30. марта до 12. априла 1996. г.)