ЧОВЕК ПЕВА ПОСЛЕ РАТА С МОЗГОМ

Читате ли штампу? Не? Слична је ситуација и код мене. Ипак, у једној посебној прилици која се дешава отприлике једном месечно, деси се да обавим кратак преглед онога што нуди неки дневни лист. То ,,једном месечно” је интервал у оквиру кога посећујем берберницу ,,Перица”, не бих ли се уљудио, ако је то у мом случају уопште могуће. Занимљивости ради, поменута берберница је најстарија у граду (која је и даље активна), а шмек којим простор стар мало мање од века одише, све више расте како године одмичу. Логично, у берберници такве дуговечности и репутације углавном је велика гужва, па је за оне који чекају, сем занимљивих разговора, гледања Слагалице или Мемедовића на телевизији, у понуди и штампа. Иако више волим да слушам разговоре, уз повремено узимање учешћа у њима, деси се да, по аутоматизму, посегнем за новинама, разгледам насловницу, па не могавши да својим скученим умом обухватим понуђену количину мудрости и релевантних информација, исте брзински склопим и вратим их на место. Међутим, како живот често пише драме, моја недавна посета овом готово сакралном објекту изнедрила је право мало чудо. Све је некако ишло по устаљеној рутини: махинално узимање штампе-брзо прелажење очима-склапање и враћање на место, али таман када сам намерио да их одложим тамо где сам их нашао, угледах ситан, једва видљив наслов у углу: ,,ЧОВЕК ЗАРАТИО С МОЗГОМ”. Иако ми је прича о ратовима преко главе, осетих благу заинтригираност, па отворих страну између читуља и одељка за спорт. Почех да читам текст, летимично прелазећи преко уводног дела, након кога је следио разговор између новинарке и неког г. Гогића.

– Господине Гогићу, медији брује о Вашем племенитом рату, реците нам нешто више о њему.

– То је историјат који траје непуне три деценије. Од самог почетка, тај подлац, мој мозак, волео је да гура свој нос свуда, а нарочито тамо где му није место. Давао је своје мишљење и кад је позван и кад није. Занимљиво, у својим наступима он се вешто прерушава и добија најразличитије облике, па је тако у једној прилици окорели диктатор, у другој најмилије јагњенце, а у сваком случају зла лисица.

– Да ли бисте нам дали неки пример?

– Врло радо. Док сам био школарац, почнем да радим домаћи, наравно позивајући мозак у помоћ, јер се ради о послу из његове надлежности. А он, подлац један, уместо да ми помогне у решавању задатака, почне да ми сугерише како је напољу прелепо време и сви моји вршњаци се играју или како се тренутно емитује мој омиљени цртани филм. Ја шта ћу, мали и слабашан, поведем се његовом примамљивом причом и одложим домаћи за касније, а кад то касније дође, ето њега опет, али у још перфиднијем издању. Или, рецимо, пробудим се и почнем да намештам кревет, а он ће: ,,Ма, шта га намешташ, ионако ћеш вечерас поново да спаваш у њему.” Видевши смисао у тим речима, остављам кревет какав јесте и дозвољавам да ме Џордан Питерсон деценију касније прекорева што нисам очистио своју собу.

– Да ли је тако било само у тим најмлађим годинама или и касније?

– Камо среће! Касније је било још горе. Средња школа, отварам књигу из биологије не желећи да ми се накупља градиво, усредсређено прелазим преко почетних реченица, и ето добро познатог гада: ,,Зар стварно мислиш да је ово било коме потребно? Човече, види како си грађен, каква ти је постура, окрени се спорту.” Има смисла, кажем себи, са столице ускачем директно у патике и, силно мотивисан, почињем да се загревам на путу до фудбалског игралишта. Први круг – одлично, други… јавља се познати унутрашњи глас: ,,Знаш да се дешава да тркаче од превеликог напора изда срце? А теби већ прескаче, осећаш ли то?” Иако дотад нисам ништа осећао, већ напротив, наједном поче да ми делује као да ми срце заиста прескаче. Прекидам трчање, одлазим у кревет и палим телевизор. Мозак ћути, миран је. Узимам телефон и листам друштвене мреже у недоглед. И даље ћути. Навијам аларм за 7 ујутру, како бих надокнадио учење. Заклапам очи и за један трен ето звука који ме фрустрира сваког јутра. Али није само аларм активан, ту је и мој дивни саветник: ,,Одспавај још мало, ненаспаван човек не може да учи ваљано. Боли те глава. Имаш упалу мишића. Како је само пријатно у топлини свог креветића.” Све лепо збори, делује ми у том тренутку. Окрећем се и настављам да спавам до поднева. Устајем као ваљком прегажен, без енергије и снаге за било шта осим корачања линијом мањег отпора.

– Колико је све то трајало?

– Трајало је довољно дуго да додирнем дно и не учиним ништа са својим животом. Када сам схватио где сам био, а где сам могао да будем, запљуснуо ме је талас огромног очајања. Међутим, то очајање изнедрило је једну битну спознају: да је мозак дефетиста и млакоња који се боји напора и неизвесности! Тада сам му објавио рат.

– Шта је било Ваше оружје у том рату?

– Игнорисање.

– Игнорисање?

– Да. Њему највише годи послушност, а ако тога нема у почетку, мила му је и расправа, јер је на том пољу искусан, а успут одузме жртви одређену количину времена.

– Шта сте добили овим ратом?

– Добио сам то да сам почео да завршавам започете ствари, отпочињем незапочете и ширим сопствене границе.

– Сматрате ли да је Ваша победа коначна?

– Не, ово је борба која траје читав живот. Зато треба бити непрестано опрезан, јер непријатељ вреба, желећи да се поистоветимо са мислима које нам шаље.

– Признаћу Вам нешто. У огромној мери сам се пронашла у опису Ваше ситуације.

– Знам, нема човека који се са тим не суочава, звали противника мозгом, злим духом или нечим трећим.

– Шта бисте поручили нашим читаоцима?

– Да престану да служе мозгу, јер мозак треба да служи њима. И да знају да оно што им шапуће нису они. Без тога нема подвига и великог дела.

,,Еј, б’е…” – осетих руку на рамену. Био је то један од тројице берберина. ,,Ти си на ред, а новине си узми ако ‘оћеш, ионако су прошлогодишње, служе нам за потпалу.” – рече покушавајући да глуми нервозу, што је код свих присутних само измамило осмех.

Поцепах страну на којој је био текст, сместих је у џеп и завалих се испред огледала.

– Стандардно, мајсторе, двојка са стране – маказама одозго…

Извор:
МЕНТАЛНИ ХИГИЈЕНИЧАР