Милан Лекић: Осиромашени уранијум и Срби – Експеримент који траје (Први део)

Uranijum

Упознавање са истином о узрочно-последичној интеракцији осиромашеног уранијума (ОУ) и биолошких система која је заснована на одавно научно верификованој канцерогености и генотоксичности овог алфа емитера – најподмуклијег “тихог убице” од свих врста јонизујућег зрачења – неопходан је предуслов за разумевање још једног међу разлозима драстичног линеарног повећања стопе обољевања и умирања од тумора нашег народа (врх европске листе), насталог после бомбардовања осиромашеним уранијумом српског етничког простора (БиХ 1994-1995. и Србије и Црне Горе 1999.).

Према искуственим и научним критеријумима очекује се да ће бројеви оболелих и умрлих од уранијумом индукованих тумора на нашим просторима бити највећи 20-30 година након озрачења, дакле 2020-2030. (БиХ , Далмација 2015-2025.; данашња Србија, КиМ, Црна Гора 2020-2030.) *. Тај тренд, од 1994-5 и 1999. године, до данас обележен је инхерентним и специфичним карактеристикама уранијумског епидемијског еквивалента коме смо сви изложени, а који прети да се највиши степен реда у размени материја и енергије у природи претвори у највиши степен нереда са штетним последицама по живи свет и будуће српске генерације.

Први неуобичајени скокови учесталости малигних хематолошких обољења (МХО: АЛ и ХГЛ леукемије и НХЛ лимфоми) забележени су 2000-2001. године у Сарајевско-романијској регији (1); 1999-2007/2009. у ужој Србији и 2006-2007. Године у Војводини (2) (3). Ови јасни и статистички значајни порасти секундарних пострадијационих леукемија после латентног периода** од 6-10 година, недвосмилено говоре о директној узрочно-последичној повезаности ОУ и појаве тумора. Предвиђања за “плато” оболелих и умрлих у српским земљама од ОУ индукованих тумора за 2020-2030. годину, која се за сада показују исправним, – сублимирана на основу досада објављених научних радова у свету*** и веродостојних научних извештаја српских лекара са медицинског факултета из Српског Сарајева (2001.) и највећих ауторитета српске научне заједнице за ову тему, стручњака Института “Винча”,  ВМА , Института за јавно здравље Батут, Института за онкологију, неурохирургију и Центра за нуклеарну медицину и ПЕТ КЦС – први пут су изнета пред српску и светску јавност у студији Злочин у рату – геноцид у миру (Јовановић В., Петковић С., Чикарић С., 2012. ).

Подлога свих научно кредибилних радова српских и светских научника о здравственим ефектима радијације јесте огромна стручна библиографија чија се база са више од 3.5 милиона доступних библиографских референци налази у Међународном нуклеарном информационом систему Међународне агенције за атомску енергију (ИНИС-ИАЕА). Сва та огромна литература до детаља разлаже физичке основе зрачења; разматра све аспекте његове дозвољене мирнодопске примене; етичка и морална ограничења употребе нуклеарне енергије и посебних врста зрачења у војне сврхе; предлаже мере заштите од зрачења због његове доказане канцерогености; новим технологијама преиспитује досадашња сазнања о све четири фазе процеса канцерогенезе, посебно треће – хемотоксичне фазе (зрачењем индуковане неконтролисане хемијске реакције на биохемијском, субћелијскомом нивоу) – којој следи последња, четврта фаза – малигна алтерација.

Имајући ово последње у виду може се рећи да су лексичко-семантичка иживљавања НАТО лобиста да осиромашени уранијум није канцероген, али јесте хемотоксичан, лицемерје најниже врсте – које представља најтеже кривично дело.

Антиципација струке заснована на теоријским и реалним искуствима са мирнодопском применом зрачења али и познатим нуклеарним акцидентима (Острво 3 миље у САД, Москва, Винча 1958., Чернобил 1986.), као и њеном војном применом (Хирошима, Нагасаки, Заливски ратови, Балкан) – на основу чега су написани томови књига, периодичних публикација, декларација, упутстава и едукативних планова и програма Међународне агенције за атомску енергију УН (ИАЕА-УН) и Института за нуклеарне науке Винча (ВИНЧА) –  данас је уграђена у обимну законску регулативу свих земаља чланица УН која се односи на руковање, производњу и примену јонизујућег зрачења, као и на мере превенције најтеже последице радијације – канцерогенезе. Максима научно кредибилног стохастичког приступа да „свака доза радиоактивног зрачења носи генотоксични и канцерогени потенцијал“ критички најстрожим научним приступом сублимирана је у публикацијама ИАЕА-УН, а на основу резултата свеобухватних и мултидисциплинарних истраживачких студија из области нуклеарне физике, радиобиологије и нуклеарне медицине у најкомпетентнијим светским научним институцијама.

Сврха тако озбиљног приступа науке и политике теми радиоактивног распада јесте што тачније утврђивање безбедносних граница мирнодопске и војне примене нуклеарне енргије унутар којих не би постојала потреба наше цивилизације за етичким и моралним преиспитивањима намера савремене науке.

Разлог те озбиљности је контекст на коме је заснована научно доказана, неупитна и недвосмислена чињеница да је алфа зрачење трансуранских изотопа природног уранијума (234-У, 235-У и 238-ДУ/осиромашени уранијум, ОУ) и њихових “ћерки” (актинида) – због своје физичко-хемијске реактивности и радиобиолошких интеракцијских предодређености најопасније од свих осталих врста јонизујућег зрачења.

Процесом обогаћивања природног уранијума добија се подобна форма нуклеарног горива које омогућава нашој цивилизацији неслућене технолошке могућности. Истовремено, осиромашени уранијум, као нуклеарни отпад тог процеса, истовремено представља најтежи изазов наше цивилизације, имајући у виду чињеницу да је време полураспада ОУ, 4,5 милијарди година.

Овим кратким прегледом доказано је да је страх од осиромашеног уранијума оправдан, јер он јесте и хемотоксичан и канцерогени агенс. У следећем наставку биће речи о изазовима проблема складиштења осиромашеног уранијума који су се у главама твораца Милосрдног анђела изродили у монструозну идеју о ”конверзији нуклеарног материјала у еколошки бенигнију форму”.

Референце :
1. Јововић Ј.,Вељков Н.,Ћеклић Л.,Трнинић Б., Малигна хематолошка обољења Сарајеско-романијске ргије у послератном периоду (1996-2000.) – коришћење муниције са осиромашеним уранијумом као могући узрочник; Ратне и поратне посљедице, Зборник радова 3. Конгреса ратне медицине са међународним учешћем, Бања Лука 2001.

2. Miljuš D., Vukićević A., Živković S., Cancer incidence and mortality in centtral Serbia(1999-2007), Belgrade: Cancer Registry of Serbia, Institut of public Health of Serbia “Dr Milan Jovanović-Batut”, 2010.
3. Mihajlović J, Pechlivanoglou P, Cancer incidence and mortality in Serbia 1999-2009., BMC Cancer 2013, AV Groningen, The Netherlands

* У другом наставку овог текста биће показано да су у САД тај период у односу на акцидент који су имали са складиштем осиромашеног уранијума и праћењем последица по здравље локалног становништва продужили до 2039. године.

** Латентни период је време појављивања првих клиничких туморских симптома након контаминације; за алфа зрачење латентно време износи 6-10 година.

*** О најважнијим научним радовима у свету на тему узрочно-последичне везе ОУ- тумори у другом наставку овог текста.

Аутор:
Проф. др Милан Лекић

Извор:
ПОКРЕТ ЗА ОДБРАНУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ