“Бриселски процес” прелази у бесконачност

Први пут после потписаних у априлу злогласних бриселских споразума између Београда и Приштине, западни представници су себи дозволили читав низ непријатних изјава на рачун својих потчињених на Космету. Филип Рикер, помоћник заменика Државног секретара САД обрушио се веома оштром реториком на екстремистички покрет “Самоопредељење” на челу са Аљбином Куртијем, назвавши његове посланике “кловновима” и “нихилистима”. “Кловнови који би желели да се играју и исповедају насиље, морају дубоко размислити шта се спремају да направе од своје земље” – изјавио је амерички дипломата.

Руководство “Самоопредељења” (које је претходних дана организовало протестне акције против ратификације потписаног споразума са Београдом и прекомерног мешања међународне заједнице у послове Косова) донело је одлуку да упути писмо лично Џон Керију, америчком Државном секретару. Јер Филип Рикер не само да је јавно критиковао покрет Аљбима Куртија, него је и одбио да се сусретне са његовим представницима. У најмању руку, док они не постану (по његовим речима) “нормални људи”. (normalpeople).[1]

Истовремено је високо рангирани чиновник ЕУ који је желео да остане анониман, оштро критиковао још значајнију фигуру на косметској политичкој сцени – Хајредина Кучија – потпредседника владе, министра правде и “десне руке” свемоћног ”премијера Косова” Хашима Тачија. Европски дипломата је назвао ни мање ни више него “скандалозним”, позив Кучија да Косово прогласи широку амнестију која укључује и сва лица која су починила злочине до 12. јуна 1999. године – и то и Срба и Албанаца.[2]Представник Брисела је ставио до знања да је такав приступ у супротности са “стандардима ЕУ”. “Дијалог је наш приоритет али Косово и Србија не смеју да то схвате као дозволу да чине све што желе у другим областима” – истакао је извор из Брисела.[3]

Иначе, оригинални нацрт амнестије који је припремила влада, заиста носи противуречан карактер. Као резултат тога, за закон нису желели да гласају не само опозиционо “Самоопредељење”, него ни неки посланици “Демократског савеза Косова” па чак и из владајуће Демократске партије Косова премијера Хашима Тачија. Тако да ништа “скандалозног” нема у отвореној дискусији. Чак и Самуел Жбогар, специјални известилац ЕУ за Косово јавно је признао валидност постојања различитих гледишта по питању амнестије и позвао је учеснике дебате да у текст документа унесу “неопходне измене”, како би што пре био прихваћен.[4]Са аналогним апелом формално је наступило и руководство САД и ЕУ.[5]

На први поглед реакција Брисела и Вашингтона на Куртија и Кучија изгледа више него претерана и парадоксална. Јер, управо је покрет “Самоопредељење” по нашим информацијама “адут“ у косовском тајном “шпилу” Беле Куће. Што се тиче Хајредина Кучија и његове идеје о максимално широкој амнестији, са тачке гледишта ЕУ проблем објективно речено уопште не заслужује тако жестоку, па чак и болну реакцију – наравно уколико верујемо многобројним позивима ЕУ руководства на толеранцију и “окретање” трагичних страница балканске историје. Такође је познато да су владајућа Демократска партија Косова и “Самоопредељење” у овом тренутку на косовској унутар-политичкој сцени главни предизборни антагонисти. Дакле, недавне изјаве представника ЕУ и САД уклапају се у добро познату руску пословицу “куга вам на обе куће”. Само што су обе куће у суштини продукти западних архитеката.

Када недостаје формална логика – у помоћ прискаче велика политика. А она нам омогућава да у овој ситуацији изведемо један једини закључак. Вашингтон и Брисел су пожурили да поспу хладном водом по глави оне у Приштини, који су похитали да (на таласу потписаних споразума са Београдом) дозволе себи да сматрају како имају некакву самосталност у унутрашњим и тим пре у међународним пословима. Западни луткари ће и даље све конце управљања косметским процесима држати у својим рукама. Истовремено то важи и за сваки покушај власти у Приштини да изграде мимо САД и ЕУ некакве узајамне односе са Србијом. Косоварима се јасно указује њихово место на геополитичкој мапи – место протектората без икаквог права, које не може по свом нахођењу ни амнестирати ни кажњавати, па чак ни протествовати у парламенту.

Па ако Запад овакав приступ показује према фигурама из свог косовског пројекта – на шта тек онда може рачунати сама Србија. Листа услова који су већ изнети или се спремају за изношење Београду на његовом путу у евроинтеграције, више је него широка. Пример Косова показује да ће ускоро српска влада бити принуђена да се консултује са Бриселом чак и по питању породичног живота, које изгледа нема никакве везе ни са Косметом ни са ЕУ – као на пример иста та амнестија. За Београд и Приштину “Бриселски процес” није завршен потписаним у априлу споразумом. Тај процес је призван да створи узоран геополитички модел у коме ће чак и формално суверене државе бити строго праћене од политике других. Па и међусобно сукобљавање “староседелачких” политичара у оквирима “контролисаног хаоса” – као што се сада дешава на Косову – савршено се уклапа у ову стратегију. Главно је, не заборавити на време заменити места власти и опозиције.

Петар Искендров / Фонд Стратешке Културе