Кнежева земља Кијевско-печерске лавре

Пише: Наташа Јовановић

Компромиса по питању вере неће бити, ми ћемо стајати до последњег, поручио је настојатељ Кијевско-печерске лавре, митрополит Павле, један од 22 архијереја и свештеника УПЦ који су се на нашли на листи санкција Украјине

Лик праве Русије коју, речима Андреја Ткачова, најбоље осликава манастирска светост са њеним старцима и праведницима, нигде није веродостојније представљен него на месту њеног крштења – у Кијеву на левој обали Дњепра. Или, још прецизније, у Кијевско-печерској лаври.

У земљи у којој митрополити носе титуле митрополита кијевских и све Русије, одлука државе да молитва утихне у једној од највећих православних светиња а манастирска обитељ исели, није ствар ни црквених канона ни световних закона – већ геополитике, и бруталног гушења (и буквално) у крви сваког сећања на Русију.

„Компромиса по питању вере неће бити, ми ћемо стајати до последњег“, поручио је настојатељ Кијевско-печерске лавре, митрополит Павле, један од 22 архијереја и свештеника УПЦ који су се на нашли на листи санкција Украјине.

Какву је улогу у овим дешавањима Запад наменио Украјинцима који су се 2021. по манастирима и катакомбама прогоњене цркве која их је одгајала, молили и плакали – као пред рат?

Година уочи рата, 2021. Кијев

Црквено питање отворено у Украјини 2019. требало је да изазове ефекат шаке соли бачене на живу рану већ дубоко подељеног украјинског друштва. Данас, две године касније, закључујем да САД и Цариград нису успели у свом науму. Храмова је можда мање, али верника Украјинске православне цркве Московске патријаршије, све више, записала сам по повратку из предратног Кијева.

Прогон русофоног становништва у години уочи почетка Специјалне војне операције попримао је размере хистерије, непослушни исток земље био је засут ракетама, новинарима „Спутњика“ забрањен улазак у земљу, а нова црквена структура, креирана у САД и Цариградској патријаршији, агресивно је покушавала да потврди самобитност украјинске нације.

Мисија Фанара није се ограничила само на амбиције првојерарха Цариграда да постане први по власти у православљу, већ је имала за циљ да заокружи западни пројекат у Украјини – да ослаби Руску православну цркву и избрише трагове руског националног идентитета. Две године након доделе томоса („ривалској“) ПЦУ, канонској цркви је, уз сагласност власти, отето 120 храмова, а верници цркве која се три века налази под јурисдикцијом Москве погрдно су названи – Москаљима.

Упркос томе, на улицама Кијева 2021. народ је славио Дан крштења Русије и кнеза Владимира који се залагао за јединство руске земље, руских синова и руског језика.

Они који су прећутали мењање историјских чињеница, стратешку преоријентацију ка Западу, Донбас и Одесу, показали су се много жилавијим када је реч о чувању православне цркве. Идеја о Светој Русији и веровање да је Москва Трећи Рим – четвртог неће бити – имала је тежину канона; сваки Украјинац са којим смо причали показивао је решеност да брани веру по цену живота. Већ тада то је подразумевало да вам власт закачи етикету ФСБ-овца.

Све је слутило на невоље

Они који су били на страни своје цркве постали су непријатељи моћног државног апарата. У импровизованим црквама, баракама и приватним кућама широм Украјине литургије је служило свештенство УПЦ, народ који се тискао око својих пастира дочекивао нас је са погачом и сољу, плакао и заклињао да се неће одрећи свог парчета неба. Када је почео рат, та лица су ми стално промицала пред очима, невидљиве и безимене жртве америчког геополитичког прекрајања света – лица последњих дана.

Но, тада је деловало као да се у потпуном мраку отворила пукотина из које је прокуљала неконтролисана, непокорива слобода. Време ће показати да је била орочена…

Пребирајући по сећањима, истргнутим деловима разговора за трпезом у Брајиловском манастиру, са посланицима Врховне раде у Лаври, верницима Виницке епархије, много касније, разумела сам да је утисак победе био варљив. На то је могла да укаже пренаглашеност – наводни, за тај дан резервисани, космополитизам представника власти, библијске сцене Аврамовог гостољубља убогог народа УПЦ, опомињућа тишина на помен Москаља. Све је слутило на велике невоље које ће се убрзо и сручити на овај народ.

Они желе рат са Русијом

Митрополит виницки Варносуфије, аскета и молитвеник, у чијој епархији је нова црквена структура силом преузела на десетине храмова, грмео је из владичанског двора: Они желе рат са Русијом.

Идеја о могућем рату тада је била на нивоу магловитог наговештаја. Извесно да је Запад маркирао Украјину као полигон за притисак на Русију, неизоставно тачно да је отварање болног црквеног питања био увод у дезинтеграцију етничких Руса, али рат, рат…

„То није изгледно, ваше преосвештенство. Није ли народ Украјине рекао своју последњу реч – нема сагласности са Цариградом, нема сагласности са плановима САД, са шовинистичким хордама које су крстариле по земљи позивајући на обрачун са Русијом…“

Ко пита овај страдални народ, одмахивао је главом митрополит – њима је неопходна паралелна структура која би ослабила моћ и ауторитет Цркве, а са њом и Русију:

„Сликовито, рећи ћу вам да се Православна црква Украјине само бави Путином и Москвом. То је њихова догма, њихов стратешки правац и једини учинак. Они не граде храмове. Изволите, кажем, узмите у Виници и градите храмове. Не смета вам Путин. Москва вам то не брани. Да ли Путин сноси одговорност за ваше празне храмове, питам их. Њима није циљ да поведу људе у царство небеско. Њихов циљ је политички.“

У земљи у којој се свеци моле за руску земљу

Народ пак бранио је храмове са дубоким уверењем да, у земљи у којој се свеци моле за руску земљу, ниједна геополитика неће однети победу. Њихова вера била је већа од цариградских томоса и дубља од планова америчких стратега. И мерила се вековима.

То је разумела и кијевска интелектуална елита. Истакнути украјински академици, научници и јавне личности упутили су тада писмо патријарху Вартоломеју који је требало да, заједно са представницима неканонске цркве, узме учешће у пролави Дана независности Украјине, упозоравајући на могуће последице. Оне би се, прецизирали су монаси, могле мерити страдањем милиона верника.

Претходних година, тачније, од када су кренули отворени преговори званичног Кијева и Цариградске патријаршије о стварању нове Цркве, украјински медији упозоравали су вернике да не би требало да узимају учешће на молитвеним скуповима које организује УПЦ Московске патријаршије.

Упркос томе, на улицама Кијева тог августа 2021. на Дан крштења Русије слило се више од 350.000 људи из свих крајева Украјине, спремних да на овај начин посведоче своју веру и припадност канонској Цркви у прогону. Био је то последњи загрљај народа и митрополита Онуфрија. Убрзо, сваки даљи контакт подразумеваће истраге, процесуирања и хапшења.

Једна црква, један народ, а води се рат

Од почетка Специјалне војне операције притисак на цркву постао је немилосрдан. Сваки Украјинац веран својој цркви проглашен је за државног непријатеља.

„Они су увијени у украјинске заставе као у венце. Долазе и физички насрћу на жене које телима бране светиње. Каква је то религија коју намећу, какав је то национализам који истребљује свој народ“, пита се пред камерама верник у Черновицкој области.

Чињеница да је УПЦ једини обједињујући фактор са обе стране линије фронта још један је кључ за разумевање мотива кијевског режима да је збрише са лица земље.

Митрополит бориспољски и боварски Антоније, наш домаћин у Кијеву, пригушеним гласом, открива:

„Нама је тешко, једна црква, један народ, а води се рат на Донбасу. Производи се утисак да је рат у току, а ми нисмо патриоте, а људи одатле долазе наоружани… Знате, када је реч о смрти, може се теоретисати, али када у село донесу убијеног младог човека, уз питање: Ко га је убио? Москаљи? Каква је то црква? Спомињу патријарха московског – Московска – стиче се утисак да Москаљи не желе да служе помен тим војницима. Када те момке донесу у нашу цркву, нико никада не одбија, али је власт још при Порошенку забрањивала да опела служе наши свештеници. А после стиже информација да наши свештеници то одбијају. То је таква лаж, таква неистина.“

Ако срце зада последње ударе

Отварање украјинског црквеног питања било је прва весница великог сукоба који је уследио. То су знали монаси Лавре који су у предратној Украјини позивали власти да уважи уверења 80 православних верника.

„Затворити Лавру значи зауставити срце Украјине. Страшно је помислити шта можемо очекивати ако ово срце зада последње ударце“, упозорио је ових дана епископ Баришевски Виктор.

Између народа и кијевског режима стоји Кијевско-печерска лавра – на месту где је прву клицу посадио Свети Антоније Велики 1028. године.

На том месту је претрајала и ратове и прогоне и револуције. Претрајаће и овај рат. То зна народ, а зна и обитељ која под будним оком строгих отаца, светих преподобних стараца кијевско-печерских одлучно брани свој манастир.

Извор:
РТ