Владимир Басенков: „МОНАХ КАЛИСТ“ – ИСКРЕНА И ОТВОРЕНА ПРИЧА О СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ ХХ ВЕКА

Велики пост је, сагласно православној традицији, време да се постаје бољим. Ако наше срце узраста у доброти и светлости, а људима је пријатно да се налазе поред нас – ми смо на правом путу. Ради тога нам се и предлажу молитве као разговор са Богом, постови – као начин обуздавања метежног тела, и нужно штиво – као могућност погледати свет очима људи који су стекли светост. Мени је у руке доспела (но, боље је рећи „легла“ у потребном тренутку) књига преведена са српског уз подршку знаменитог руског горостаса Фјодора Јемељањенка. „Монах Калист“ је искрена и отворена прича о српској историји ХХ века обичног момка са села, који се двама ратовима, комунистичким прогонима и монашким подвигом преобратио у јаког мушкарца и притом сачувао душу чистом, а сопствене идеале чврстим.

Житијни жанр није увек једнозначан за поимање савременика. Врло је кратак, згуснут, без подробности, понекад високопаран. Података је мало, понеком се чини да чита бајку – исувише је просто и идеалистичко. То исто се каткад може рећи и за ауто- и биографска дела оних које је Црква признала за свете људе. Неретко бива да се незгодни моменти заобилазе, прећуткују, док аутори на све начине покушавају оправдати јунака књиге. Међутим, то не делује најбоље на читаоца. Јавља се питање: колико је све то истина? Ако читалац престане да верује, биће му незанимљиво. На крају крајева, није узео у руке да чита бајку, ни пропагандистички памфлет, већ биографију стварног човека.

Мада нам у посту саветују читати и ишчитавати „Душекорисне поуке“ авве Доротеја и „Лествицу“ преподобног Јована, одлучих да се дохватим нагло нарасле српске полице у мојој библиотеци, подарене од српских аутора и преводилаца. У мојим рукама се нашао „Монах Калист“ Миливоја Јовановића у преводу Марије Рјаховске и Драгана Буковичког. Поштено да кажем, нисам очекивао да могу савладати више од пар страница – није било расположења. Желео сам нешто истовремено и лагано, и духовно, и ободрујуће. Зачудо, уместо две странице, први дан сам их прочитао 70, а низ послова, важних и не баш битних, било је одложено на страну.

Монах Калист, у свету Добривоје Милуновић, рођен је у Србији 1896. године, а мирно је починуо 1991. Његову биографију је записао, обрадио и издао поменути писац и новинар Јовановић. А превод је, колико год чудно било, до руског читаоца дошао благодарећи знаменитом спортисти, филантропу и пријатељу српског народа Фјодору Јемељањенку. И ето, пошто је прочитах, могу се само захвалити Фјодору и рећи да није погрешио у избору књиге.

Шта осваја од првих редова – светло осећање домаћег угођаја и српска детиња непосредност с којом отац Калист води причу. У позним годинама, као сед старац, он почиње да се присећа детињства, и прво што му долази на памет је – сан о расном араберу, на коме био он јахао по селу и на вашар: „Молио сам Бога да мојим родитељима, браћи и сестрама дâ здравље, а мени доброг коња“.

Калист се сећа себе, малог Добривоја, рођеног у српском селу. Његова породица је побожна, молитва, пост и посета цркве недељом је обична ствар, кућа је пуна браће и сестара. Описује Добривоје како су житељи села чак остављали посао чувши звоњаву звона, окретали се ка цркви и крстили се.

Почевши своју причу, отац Калист се не устручава описивати мисли или ситуације, па још и у бојама које му као, по свему судећи, човеку светом, не приличи да их се опомиње. Ипак, то, напротив, поткупљује читаоца: стари инок је, с једне стране, искрен, а са друге – његова прича изгледа као нешто попут исповести. Отац га је послао у школу, хтео је да је заврши и постане „свештеник, учитељ или државни чиновник“, пошто је имао „потајну жељу“ да се уздигне изнад сусељана. Веома му се свиђала девојка из суседног села, њихова љубав је била узајамна, али је под притиском родитеља романса, која је обећавала да прерасте ни мање ни више него у брачну везу, морала да буде раскинута. Како монах Калист признаје, због тога је доцније жалио до краја живота…

Посебну пажњу у приповести вреди уделити рату. Балкански и Први светски рат Добривоје је прошао као војник, а 1940. је већ био игуман манастира. Био је познаник са Гаврилом Принципом, чак је и служио заједно с њим. Војни занат је добро ишао младом Милуновићу, изврсно је гађао, брзо схватао и оперативно доносио одлуке које су њему и његовим друговима не једном спасавале живот. За ратне подвиге Добривоје је био награђен; на пример, за уништење бугарског мерзера и задобијање тешке ране, ратник је награђен Орденом белог орла трећег реда. Инокови описи његове ратне свакидашњице држе у напетости ништа мање од жешћег пустоловног романа:

„При повлачењу Бугари су ме опазили; почели су да туку митраљезима и бомбама. Једна експлозија пребацила ме је преко камена иза којег сам таман хтео да се сакријем. Изгубио сам свест. Десна рука остала ми је пребачена преко ивице камена, незаклоњена, и Бугари су гађали у њу из пушака. И ту сам имао среће, само су је једном погодили. Осим тога, бомба ми је сломила леву ногу изнад чланка, пробила лобању иза ува, а од потреса ми је пукла бубна опна. Митраљез ме погодио у десни кук и у груди; један куршум се зауставио у левом плућном крилу…“

Добривоје беше одличан војник, али га је управо виђено у рату натерало да преиспита свој живот:

„Желео сам да живим правим, истинским животом, у слози и у љубави са свима… молио сам Бога и све свеце да ме избаве из људског зверињака, који ме окружавао“.

Милуновић је могао да постане добар муж и отац. Вративши се из рата, он је постао буквално први момак у селу. Али Добривоје је после дугих размишљања изабрао монашки пут.

Милуновић се није бојао самоће и отшелничког подвига. Напротив, он се отимао да живи у дивљим условима, волео је молитву и наслађивао се животом у шумској пећини. Зацело је управо због тог искреног и моћног порива Бог и спојио Калиста с владиком Николајем (Велимировићем), с којим га је на многе године везала судбина. Инок је описивао владикину свакидашњицу, његов начин општења, као и умеће нестандардног решавања сложених ситуација, каквих у животу православног архипастира у свим временима бива немало. Ево тек малих Калистових запажања о владики Николају:

„За мене неискусног, он је био чудан човек, невероватан. Гледао је човека мало погнуте главе; очима је продирао у саму душу. Сви смо, без разлике, били свесни да он зна нашу мисао и пре него што чује одговор на постављено питање. Био сам свакодневно с њим и увидео сам да он, из своје собе, заиста зна шта се догађа у манастиру, у граду, и даље“.

У књизи има немало описа Калистовог монашког живота – али монашког живота у његовом максималном испољавању, у изворном и првобитном смислу као буквалног бекства од света и стремљења к апсолутној слободи. Инок је уређивао за живот пећину, настањивао се на острву са змијама-отровницама… Али је стално био принуђен да се враћа у свет, чувајући послушање црквеним властима, којима је стално био потребан разборит човек за управљање манастиром или подизање обитељи. Калист описује смешне, забавне, животне и крајње ситуације с којима му је запало да се сретне за године свог монаштва. Црквени живот је досадан? По свој прилици, житије Добривоја Милуновића до краја оповргава ту тврдњу. Штавише, иноково чисто срце, које се кроз књигу новинара Јовановића излило исповешћу, не само што садржајно заузима пажњу читаоца, него нам изнова открива просте и познате истине. Књига „Монах Калист“ је права касица хришћанских смислова, али записаних једноставним, душевним, јасним и у душу задирућим језиком. Ово житије ће постати прави мелем за сваког човека који у нашем све окрутнијем свету трага за спасоносним пристаништем љубави, добра, топлине и утехе.

Последње речи монаха Калиста и сведоци његове истински хришћанске кончине биле су речи-наук: „Волите се, и борите се!“

Владимир Калист

Извор:
СЛОВЕН