De nullitate fœderum[1]

Најкраћи списак основа за ништавност велеиздаје

Чињеница је да је међународно право доживело свој coup de grâce^[2] 1999. године нападом САД/НАТО на Југославију^[3] и Србе, а да су и последњи његови остаци раскомадани у Авганистану, Ираку, Либији, Сирији, Јемену, Малорусији… Државе и међународне организације предвођене Сједињеним државама Америке, познатије као Колективни Запад, су, после нестанка СССР-а и успостављања једнополарног света, поставиле нова правила^[4]по којима само сила или немоћ вреде као основа за понашање и стање држава у свету.

С обзиром да Колективни Запад инсистира на ”међународном поретку заснованом на правилима”^[5] а не на међународним законима, тј. праву, самоме себи (а и својим лакејима) поништава право и могућност да се у будућности жали на исход који ће проистећи из нових правила која ће поставити нове силе победнице, и када Србија поврати све своје територије и имовину, отете током последњих неколико деценија.

Све што се догодило од 24. марта 1999. је не само криминално већ је правно потпуно ништавно јер је проистекло из злочина и насиља!^[6]

Ипак, макар ради задовољења интелектуалне знатижеље и потребе да се (за сада!) досегне макар морална победа, позабавимо се доказивањем ништавности свих радњи, и споразума/уговора проистеклих из њих, које су починили узурпатор власти у Србији, сада правно бивши председник, Александар Вучић, и стране силе Колективног Запада^[7], које покушавају да озаконе и легитимизују отимање територије Србији и имовине српског народа.

Почнимо од члана 53. Бечке конвенције о Закону о уговорима (1969./1986.)^[8] којим се обезбеђује ништавност било којег уговора или споразума који је у супротности са обавезујућим правом (jus cogens), тј. који се коси са основним нормама и обавезујућим одлукама међународних органа – а у нашем случају нема основније норме од неповредивости суверенитета и територијалног интегритета, нити одлуке донете од органа вишег и важнијег од Савета безбедности Уједињених нација, тј. Резолуције 1244, чији гарантори су и Сједињене државе Америке, и Уједињено Краљевство, и Република Француска, тј. њихови потписи потврђују сталну и непромењиву тврдњу Руске Федерације и Народне Републике Кине да територија Косова и Метохије припада Србији^[9]!

Члан 69. обезбеђује Србији правну моћ, иако је сада политички немоћна због унутрашње велеиздаје и узурпације и страног притиска и уцене, да у будућности аутоматски обезбеди потпуну ништавност отимања КиМ, чак и када би се сви саучесници у неважећим актима уговарања пљачке имовине српског народа и грађана Србије позивали на очигледну лаж да су све чинили ”у доброј намери”. Чак и када би тиме успели да са себе скину кривицу за незаконито деловање, никако не би могли да утичу на ништавност својих недела и на обавезу да се Србија врати у status quo antes. Државе саучеснице ће бити обавезне (члан 71.) не само да све врате на претходно стање већ и да до максимума уклоне све лоше последице које су настале њиховим неделом – што подразумева и плаћање одштете за претрпљене губитке Србије.

Александар Вучић је самог себе, и као човека и као слугу народа поништио прво кршењем и практичним укидањем Устава, закона, правила, и морала, а Србији је тиме обезбедио право на поништење било којег уговора (усменог или писменог) постигнутог њиме у статусу ultra vires^[10], не само због непоштовања основног закона (Устава Србије), по члану 46. Бечке конвенције, који му не дозвољава да поништава суверенитет Србије и њен територијални интегритет (које се заклео да штити!), већ нарочито због тога што, по члану 47, нема моћ склапања уговора због недостатка компетенције за то, с обзиром на Устав Србије и на недостатак овлашћења за то од владе Србије, а што је добро познато (и он лично је то јавно изјављивао) другим странама укљученим у тај процес.

Уз то, постоји основана сумња, за коју ће се временом обезбедити докази, да је, по члану 49, постојала превара од стране страних сила, а већ имамо јасне доказе преваре грађана Србије и српског народа од стране Александра Вучића у вези и са процесом ”преговарања” и са његовим резултатом.

Још ће лакше бити поништавање уговора и споразума када се обезбеде докази о корупцији (члан 50.) лажних представника Србије у тим процесима (који ни по којој дефиницији не могу бити названи преговорима!) од стране сила које по сваку цену и на сваки начин покушавају да некако озаконе и легитимизују криминалну отимачину територије Србије.

Сам Александар Вучић је јавним изјавама у статусу председника Србије обезбедио бројне доказе да је над њиме дошло до присиле (члан 51.) и претњи њему лично, као особи, грађанину, и правном лицу, што је основа за ништавност било каквог уговора или споразума који је он постигао. Он је лично, јавно и јасно, много пута тврдио (а да то силе насилнице никада нису демантовале, већ су то прећутно потврдиле) да ће Србија и грађани Србије доживети санкције, рестрикције, и многе друге негативне последице уколико се не покоре насиљу Колективног Запада.

Као што Европска Унија и Сједињене државе Америке тврде да је реч Александра Вучића довољна да уговор важи, тако ће и његове речи о присили и претњама бити довољне као доказ који служи за ништавност његових недела против Србије.

Члан 52. обезбеђује Србији, као држави, основу за поништавање свих аката који су почињени присилом и претњама држави Србији и њеним грађанима, и којима су кршени основни принципи међународног права.

Уз све горепоменуто, грађани Србије у дијаспори су одмах, још 27. фебруара 2023. године, прокламацијом Србска Народна Воља^[11] (а на основу свеопштег израза српског народа и резултата свих испитивања јавног мнења), изразили СУВЕРЕНУ НАРОДНУ ВОЉУ да се одбија сваки исход понашања особа које себе представљају као преговараче Србије, а који ће довести до кршења међународног права и Устава Републике Србије.

С обзиром да су све три гране власти у Србији узурпиране, под претњама и уценама, да су у чину велеиздаје, а да је тзв. елита Србије кукавичка и немоћна да се суштински смислено и ефективно организује и дела, Срби дијаспоре су једини имали воље, снаге и способности да обезбеде барем један документ који ће бити основа за доказивање истовременог одбијања велеиздаје док је она била у самом чину дешавања од особа које су се заклеле да ће обезбедити суверенитет и територијални интегритет Србије.

Тај процес велеиздаје није само тренутан, нити је повезан само са личношћу Александра Вучића.

Још од државног удара 5. октобра 2000. године, постављањем марионетских влада^[12] од стране Колективног Запада, траје овај ”пост-комунистички” процес притисака, корупције, па и убистава како би се починили велеиздаја, пљачка, и геноцид над српским народом, и над његовим крунским драгуљем – сувереном српском државом.

Ипак – тај процес није лако ни спроводити а још га је теже окончати због силе и воље обичног српског народа да се бори за опстанак и себе као народа и своје државе.

Многи су саучесници у том злочину!

Да поменемо само најважније до велеиздајничких процеса који ће им пресудити за недела.

Упркос некомпетентности, кукавичлуку, и велеиздаји својевременог министра иностраних дела, Вука Јеремића^[13], која је 22. јула 2010. довела до ”саветодавног мишљења” Међународног суда правде Генералној Скупштини Уједињених нација да није противзаконито прогласити независност^[14], управо та пресуда, као грешка (члан 48. БК) која се односи на стање тзв. Косова* – да заправо постоји као држава! – је још јачи аргумент Србије да су сви процеси који из ње проистичу поништени јер нису постојали суштински основи за склапање уговора.

Упркос велеиздаји, кукавичлуку и генералној неспособности за посао председника државе, Бориса Тадића^[15], који је, попут Вучића, својевремено био узурпирао управљање свим гранама државне власти, и прихватио суспензију Резолуције 1244 и предавање управљања процесом окончања окупације Покрајине мировним снагама Уједињених нација из руку Уједињених нација у руке Европске Уније, ипак није његово недело веће од недела саме Европске Уније и осталих западних сила које се, током те суспезије, нису ”уздржале од чињења онога што ће довести до ометања поновног деловања основног уговора”, а он је Резолуција 1244 Савета безбедности УН – која гарантује посед Србије над Косовом и Метохијом.

Стога, по члану 60. Бечке конвенције, Србија има пуно право да оконча тај нови уговор, тј. европску суспензију деловања Резолуције 1244, и да се врати на претходно стање које гарантује Србији посед над КиМ.

Чак и Бриселски споразум, од 22. априла 2013. године, иако је био потписан од (квази)легитимног представника Србије, тадашњег председника владе је поништен потпуним неиспуњавањем његових уговорених обавеза од стране грађана Србије албанске мањине на територији КиМ (а уз то Скупштине Србије га никада није ратификовала!^[16])

Уз све то, вечита суштина права – Jus ex injuria non oritur^[17] – потврђује ништавност свих аката проистеклих из кршења међународног права од тренутка напада НАТО сила на Југославију 1999, нарочито после низа јавних признања највиших функционера Колективног Запада да су били свесни свега шта чине.

Такозвани Косовски рат из 1999. године, после којег је НАТО окупирао српску покрајину, је био проглашен илегалним управо од особе коју је часопис Тајм^[18] убрзо након почетка рата прогласио најодговорнијом за његово отпочињање—бивша америчка министарка спољних послова, Медлин Олбрајт је 26. септембра 2014. јавно изјавила: ”[…] то што смо урадили није било легално […]”^[19]

У марту 2014, Герхард Шредер, који је био канцелар Немачке у време када су НАТО државе бомбардовале Србију 1999, је на скупу у Хамбургу, организованом од стране недељника Дие Цајт, рекао: ”Послали смо наше авионе тамо … против Србије, и скупа са НАТО снагама смо бомбардовали суверену државу, а за то није постојала одлука Савета безбедности Уједињених нација […].”^[20]

Чак је и сам НАТО, као институција, званично признао да је ”операција Савезничка Сила била изведена без ауторизације Савета безбедности” у документу Руске оптужбе – списак чињеница, од 13. априла 2014.^[21]

Западни лидери су од почетка ”рата” били свесни да озбиљно крше међународно право^[22] и његове принципе^[23], као и законе сопствених земаља. Нарочито су били свесни да у будућности сви ”успеси” могу бити проглашени ништавним а да они лично могу бити оптужени за злочин против мира^[24], тако да су се против тога покушали обезбедити избегавајући да званично објаве рат. Ни једна држава чије војне снаге су незаконито напале Србију није објавила рат!

Џорџ Робертсон, у то време министар ”одбране” Велике Британије^[25], је током парламентарног претреса о могућим британским жртвама ”рата” против Југославије одговорио да му ”[војни експерти који га саветују] с правом кажу да нема рата без жртава. Али ово није рат.”

Председавајући претресног одбора га је тада питао: ”С обзиром да сте нам разјаснили правни статус, ја претпостављам да нећете званично објавити рат.”

Робертсон: ”Ово није рат.”

Председавајући: ”А ако оборе британског пилота […] шта он може по Женевској конвенцији […] да захтева по међународном закону?”.

Робертсон: ”Потпуну заштиту по Женевској конвенцији. […] Сви укључени у било какав конфликт су обавезни да поштују Женевску конвенцију. […] Ово није рат. Ми нисмо објавили рат Србији. Ми не бомбардујемо Србију. Ми само наносимо штету војној способности да уништава цивиле у том делу света.”^[26]

Овде је потребно нагласити да су се Уједињене нације по први пут званично, формално и правно покренуле, и то само да легализују и легитимизују агресију и окупацију територије једне своје чланице, тек након што је НАТО завршио своју агресију и уништење отпора Србије, и то осигурао Кумановским споразумом!

Један дан након тога, на 4011. седници Савета безбедности УН, 10. јуна 1999. године, прихваћена је Резолуција СБ број 1244, коју је Савет безбедности оправдао навођењем Члана 7. Повеље УН, чиме је СБ УН дозволио улазак међународних цивилних власти и војних снага безбедности на Косово и Метохију.

Иако су тада биле преслабе и немоћне да спрече агресију, Русија и Кина су, као сталне чланице Савета безбедности УН, успеле да обезбеде да његова Резолуција 1244 потврди суверенитет и територијални интегритет Савезне Републике Југославије на Косову и Метохији, користећи принципе међународног права, а нарочито Хелсиншки Финални акт, у Анексу 2 саме Резолуције (”значајна аутономија за Косово УНУТАР Савезне Републике Југославије”), захтевајући да се успостави међународна цивилна власт која ће бити присутна на Косову, а под којом ће становници Косова моћи да остваре значајну самоуправу.

Као што је већ наглашено, превара и превртљивост су, по члану 49. Бечке конвенције о уговорима, довољан разлог за потпуну ништавност уговора, а данас имамо доказе^[27] да је Колективни Запад користио превару као метод у преговарању од само почетка уништења Југославије и сламања моћи Србије и српског народа.

Процесом уништења Југославије је правно руководила тзв. Бадинтерова Комисија. Роберт Бадинтер, председник Уставног савета Француске, је 27. августа 1991, током мировне конференције посвећене Југославији, био именован од тадашње Европске економске заједнице и њених држава чланица за председавајућег Арбитражне комисије. Комисија се састојала од још тројице чланова^[28], али је постала међународно позната по презимену свог председавајућег члана—Бадинтерова арбитражна комисија.

Званични договор је био да ће одлуке Комисије бити обавезујуће, а да ће Комисија одлуке доносити након захтева за арбитражу које јој упуте ”званичне власти из Југославије”.

Али, већ првим актом Комисија је прекршила своја сопствена правила, доневши одлуку на захтев лорда Карингтона, председавајућег Мировне конференције. Одлуке Комисије, под бројевима 4 и 7 су исто тако биле прекршај правилника, будући да је арбитражне захтеве упутио Министарски савет Европске економске заједнице.

Само су одлуке под бројевима 2 и 3 биле донете по правилнику, с обзиром да су захтеве за арбитражом поднеле званичне југословенске власти.^[29]

Комисија је своју последњу одлуку донела 14. јануара 1992.^[30]

”Новембра 1991, када је дошло до захтева да пресуди да ли је главни проблем Југославије била сецесија из федерације (што је било очигледно), Комисија је, упркос свему, званично одлучила да је ‘Социјалистичка Федеративна Република Југославија у процесу распада’.”^[31]

Најважније одлуке Комисије су биле под бројевима 2 и 3 (донете 29. новембра 1991.^[32], и које су биле једине донете по правилима саме Комисије!), и тицале су се, између осталог, одлуке о одређивању међународних граница Југославије—чиме је Комисија прогласила административне границе између федералних јединица Југославије званичним међународним границама између независних суверених држава, створивши тако правни привид легалног успостављања заправо квазимодовске недоношчади дегенерисане вастфалијске породице: Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, и Македоније (којима је накнадно придодато натовско копиле—Косово).

У оба случаја дошло је до великог наглашавања принципа да се као међународне и званичне признају границе савезних република Југославије у тренутку њиховог проглашења независности (принципи status quo и uti possidetis juris), при чему је Комисија подвукла, у одлуци број 2, да, без обзира на околности, ”право на самоопредељење не може да укључи промену постојећих граница”.

Одлука Комисије под бројем 3 је наглашавала да ју је Комисија донела на основу принципа и правила међународног јавног права, које, између осталог, каже да границе између суверених држава морају да буду поштоване у складу са Повељом Уједињених нација, Међународним законом о пријатељским односима и сарадњи међу државама (Резолуција Генералног савета Уједињених нација 2625-XXV), Хелсиншког Финалног акта, и Члана 11 Бечке Конвенције од 23. августа 1978. године, о сукцесији држава у складу са уговорима.^[33]

Комисија је признала и Члан 5. Устава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије—да територија и границе било које југословенске републике не могу бити мењане без њене изричите сагласности.

Комисија је принцип територијалног интегритета држава^[34] признала као већ успостављену универзалну и неприкосновену норму. Такође је нагласила да су народи из некадашњих колонија европских сила мудро применили ту норму током деколонизације, и да је тада било дошло време да и сами Европљани то учине. То је, ако ништа друго, било непристојно, и истовремено саркастично, нарочито узимајући у обзир чињеницу да балкански народи, иако европски, никада нису поседовали колоније већ су сами били покорени и експлоатисани током векова колонијалне власти турске и аустроугарске.

Чланови Комисије, држављани колонијалних и експлоататорских сила, нису ни на тренутак помислили како ће њихове препоруке звучати припадницима југословенских народа (а нарочито Србима^[35]) који су вековима водили борбу за ослобођење управо против колонијалних сила, који су давно пре западноевропских нација били свесни и поносни на своју јасно дефинисану народност и државност, и који су чезнули да коначно поново успоставе своје националне државе у најширим границама које су досегли током своје историје.

На концу су ове обавезујуће одлике Комисије изазвале ново стање на Балкану у којем су југословенски Срби били осуђени да буду, и као национални корпус и као територијални ентитети, раздељени и распарчани унутар новостворених самопроглашених држава насталих из Југославије, у којој је готово цео српски народ био окупљен у једној држави. Комисија је то разбијање Срба озваничила својим одлукама, већином донетим противно правилнику рада саме Комисије.

Одлуке Комисије су биле супротне већ одавно међународно прихваћеним и признатим правима, и принципима саме Европске економске заједнице о самоопредељењу народа. Тим одлукама су многе нације, а нарочито Срби, биле непромењиво угуране у границе које су биле арбитрарно успостављене и наметнуте тим народима, прво од стране југословенских комунистичких комесара, а онда од стране ”демократских” комесара Европске заједнице.^[36]

Ипак, на изненађење Срба, Комисија је истовремено нагласила да принцип територијалног интегритета не мора да буде баш потпуно круто примењиван—с обзиром да је међународним правом државама забрањено да територију задобијају ратом, наглашено је да ипак имају право да је задобијају (или губе) ”узајамном сагласношћу”. Наглашено је да та сагласност не може да буде на силу добијена од државе губитнице (на пример, као предуслов мира), и да мора бити досегнута кроз ”преговоре између вољних држава”.

Уз ову резервацију према принципу територијалног интегритета, Комисија је поново потврдила своју одлуку број 1 (о неприкосновености међународних норми, као што је начин измене међународних граница), квалификујући је још једном резервацијом, овога пута подвлачећи да ће у случају Југославије мењање граница у будућности зависити од степена поштовања права националних мањина унутар неке од држава насталих из Југославије.

Србима је, за утеху, дато уверавање да ће одржавање хрватских, и граница Босне и Херцеговине, у будућности зависити од потпуног поштовања права Срба од стране тих држава.^[37]

Ипак, историја је показала да се ове ”обавезујуће одлуке” нису примењивале у случају Косова и Метохије.

Муслиманска албанска мањина унутар Србије је проглашена угроженом јер власти Србије наводно нису поштовале њена права, чиме је правдано одвајање територије Косова и Метохије од Србије.

Истовремено, то исто оправдање права на отцепљење је одбијано Србима из Републике Српске (који су међународно званично били признати као конститутивни народ Босне и Херцеговине, а Република Српска као њен политички и територијални ентитет), чија етничка, људска и политичка права су стално и снажно била кршена (за шта постоје обилни докази) не само од стране њихових хрватских и муслиманских ”суграђана”, већ често још и насилније од стране представника ”међународне заједнице” која је директно, и као највиша инстанца власти, управљала Босном и Херцеговином. У случају права Срба у Хрватској, стање је било још поражавајуће: скоро четврт милиона Срба, грађана нове хрватске државе, је било изгнано ван њених новодобијених граница 1995. године, у до тада најстрашнијем кршењу људских, грађанских и верских права, и највећем етничком чишћењу и геноциду у Европи после Другог светског рата.

Оба ова случаја су будуће основе званичног и правног мењања граница тих држава у корист српског народа, баш на основу непоштовања обавезујућих одлука Бадинтерове комисије.

На крају морамо нагласити и утицај деценијског психо-емотивног силовања квазиполитичке класе у Србији (и широм српских територија) на лажне и привремене ”успехе” Колективног Запада током ”преговора” са представницима Србије и српског народа на Балкану.

Колективни Запад је, предвођен Америком, стално вршио притисак на Источну Европу, а нарочито на Србију, не би ли обезбедио жељени исход—да се тамо створе државе које би извршиле масовну приватизацију и преобраћење својих економија на тзв. слободно тржиште.

Методи бихевиористичке психологије Буруса Фредерика Скинера су били примењивани без ограничења, следећи његово учење да друштво може бити (и треба бити) конструисано^[38], а да, док се то извршава, питања у вези са људским слободама немају никакву вредност ни значај. Разматрајући оно што је видљиво у вези са понашањем Колективног Запада према Србима и Србији, може се доћи до закључка да је идеја о аутономији људског понашања била одбачена, а да је суштина људског живота била схваћена само кроз прилагодљиво понашање, до чега се долазило кроз изазове и захтеве постављене у окружењу—што је био (и још увек је) један процес контролисан и манипулисан од стране Колективног Запада у циљу стварања друштвених услова који ће награђивати (за КЗ) повољно понашање а кажњавати оно које је неповољно. Није било места етици у овој борби, која је била схваћена као нешто што је потпуно неизбежно како би се међу Србима створио ”цивилизован и уређен начин живљења”, тј. обезбедила слепа покорност Колективном Западу.

У случајевима тешкоћа и отпора овим позитивним потстицајима, још један Скинеров метод је био коришћен—Скинерова кутија^[39]—што је значило утамничење субјекта у релативно рестриктивно окружење (нпр. најстроже санкције Уједињених нација или држање субјекта у стресу сталних ”преговора”, у иностранству, и у присуству агресивних ”обрађивача”), уз истовремено ограничавање понашања, чиме се обезбеђивало да ће и одговори на стимулусе бити ограничени на оне који могу лако бити мерени и квантификовани, све дотле докле жељено понашање није постигнуто. Проблем у свему томе је био то што ти подстицаји (позитивни стимулуси који награђују ”добро” понашање, као што негативни кажњавају ”лоше” понашање) нису били постојани и логични—што нарочито није био случај код позитивних—чиме је огледна популација (Срби) доведена у стање да се понаша најнедоследније (чиме је цео експеримент поништен, уништавајући суштину и смисао логичког закључивања, осећања правде, страха, љубави, мржње…), на крају одбацујући цео наметнути систем, и, на основу таквог искуства, одбацујући цео западњачки систем као нешто потпуно погрешно, нељудско и неприхватљиво, и поред његових одређених позитивних и препоручљивих карактеристика.

На другој страни, српски политичари, који су били заправо примарни реципиенти негативних стимулуса (претња, али и стварност, хапшењем, свргавањем, одузимања незаконито стечене имовине, па и атентат…), су по хитном поступку, попут лабораторијских пацова, произвели ”коцкарско понашање”—што је било изазвано (свесно или несвесно) овим непредвидљивим варијацијама у начину потстицања понашања, нарочито у смислу исхода (награда или казна) који би уследио одређеном понашању. Као и у експериментима са лабораторијским пацовима, српски политичари су се понашали као и сваки организам над којим се примењује оваква метода ”вариабилног редоследа”: организам унедоглед понавља оно понашање које је барем једном довело до награде (или избегава оно које доводи до казне), доводећи српске политичаре у стање да и на најмањи миг западних политичара (без обзира на то да ли је он смислен или бесмислен) скачу и чине све и свашта, појачавајући конфузију одговарањем и на неутралне стимулусе, надајући се да ће се барем једном понашати одговарајуће и добити награду уместо казне.

У међувремену, током скоро три деценије оваквог експериментисања Колективног Запада са живим бићима, популација обичних Срба је постала својим понашањем најближа понашању пацијената који болују од кататоничке шизофреније—где долази до потпуне пасивности и нереаговања на политичко и економско окружење јер се никада не добија никаква награда, без обзира на то да ли се човек ангажује и учествује, или не.

То је очигледно и данас када је народ, који је готово потпуно против велеиздаје и губитка своје суштинске територије, потпуно неспособан да се организује, уједини, и да политички смислено и саучеснички делује како би уклонио велеиздајнике, повратио свој суверенитет, сврстао се још једном на победничку страну у преломном тренутку светске историје, и себи обезбедио опстанак, сигурност и напредак на целој територији Србства, уживајући мукама заслужени привилеговани положај у Новом светском поретку који се пред нашим очима гради и учврћује.

1 О ништавности уговора/споразума

2 Усмрћујући удар

3 Види: Simic, Ph.D., Viseslav; Kosovo – Neocon Ground Zero of the International Political Order and Neoliberal License to Pillage; 2013.

4 Својим данашњим речима о правилима која важе за Украјину поништавају своја оправдања правила која су успоставили за недела према Србији.

5 Што је чак и Њујорк Тајмс критиковао на самом почетку Бајденовог мандата – www.nytimes.com/2021/06/22/opinion/biden/foreign-policy.html

6 Укључујући и одвајање Црне Горе од Србије.

7 У тој завери су саучествовали и НАТО, као canis pugnax Сједињених држава Америке, и Уједињене нације, као folium fici, Међународни криминални суд, као vultur, Европска Унија, као покорни castrato, а и српска квази-елита, као flentes viduæ.

8 https://legal.un.org/ilc/texts/instruments/english/conventions/1_1_1969.pdf & https://legal.un.org/ilc/texts/instruments/english/conventions/1_2_1986.pdf

9 Доказујући да и државе могу да пате од биполарности, Америка, Британија, и Француска, као стални чланови Савета безбедности Уједињених нација, су гаранти правног важења и сигурности Резолуције СБ 1244 (чији су и коаутори!), која тврди да су Косово и Метохија територија Србије али су истовремено признали Косово* као независну државу и успоставили ”дипломатске” односе са њеном ”владом”.

10 као неовлашћено лице

11 Види текстове на енглеском и српском на крају овог чланка.

12 Стимсонова Доктрина (7. јануар 1932.) и Монтевидеошка Конвенција о правима и дужностима држава (26. 12. 1933.) – забрана присиле у односима држава, и забрана признања марионетских влада — обе инициране од Сједињених држава Америке, које су их у Случају Југославије и Србије многоструко прекршиле.

13 Који је студирао физику а не право или државништво (public policy).

14 За шиптарску мањину Србије то је била ТРЕЋА побуна против сопствене државе – 17. фебруара 2008. (Упоредите то са реакцијом Колективног Запада на каталонски или шкотски покушај да стекну независност!) Политичка криза, изазвана неправним стањем 1974. године, је 1990. довела до доношења новог Устава Републике Србије, којим је покрајини враћено раније име (Косово и Метохија), а правни статус коригован у складу са Уставом из 1946. Као одговор на овај правни потез своје републике, покрајинска Скупштина Косова и Метохије, којом су доминирали Албанци муслимани, је донела своју ПРВУ ДЕКЛАРАЦИЈУ НЕЗАВИСНОСТИ 2. јула 1990. године, прогласивши отцепљење од Републике Србије али оставши делом југословенске федерације. Скупштина Косова и Метохије је прогласила да су Албанци југословенска нација (иако Албанци нису Словени) са правом на самоопредељење. Република Србија, као виши и надређени степен власти, је искористила своје уставне и правне прерогативе, распустивши Скупштину Косова и Метохије, и његову владу, 5. јула 1990. Истог дана, 5. јула 1990, представници самопроглашене Републике Косово су ПО ДРУГИ ПУТ прогласили отцепљење од Србије, и донели Устав Косова. Уставни суд Југославије је 1991. прогласио те декларације неуставним и правно неважећим, наводећи у образложењу да Албанци нису означени као конститутивни народ Југославије у Уставу из 1974. године, већ да су наведени као национална мањина, као и да и југословенски и српски Устави прво морају бити промењени како би се омогућило мењање граница Србије.

15 Који је, у својству председника Србије, изјавио да му је младалачка жеља била да буде светионичар на неком острву Јадранског мора!

16 Ђурић, Б. Владимир; Бриселски споразум – поново смишљене смутње; Српска политичка мисао; 4/2014 – ”Budući da ima elemenata međunarodnog ugovora, Brisleski sporazum nije ratifikovan u skladu sa Ustavnim odredbama, jer je, umesto u formi ustavnog zakona, ratifikovan u formi zaključka Vlade. Štaviše, budući da priznaje ugovorni kapaciteta „Kosova“ i prepušta tom entitetu vršenja državnih (zakonodavne i sudske) funkcija i nadležnost uređivanja pojedinih oblasti društvenog života koje su prema Ustavu u isključivoj nadležnosti države, Brisleski sporazum je i sadržinski neustavan.” – https://www.ips.ac.rs/publications/briselski-sporazum-ponovo-smisljenesmutnje/

17 Насиљем се не успоставља право.

18 ”Косовски конфликт се често назива, и од стране њених љубитеља, и од стране противника, Медлинин рат. […] она је била подршка председнику, саветнику за националну безбедност, Сендију Бергеру, секретару за одбрану, Билу Коену, и високим официрима. Али, више од свега, она је отелотворење визије спољне политике која је гурнула те мушкарце у тај рат. А она је и најодговорнија за одржавање савезника—и администрације—на чврстом курсу ка победи.” — Isaacson, Walter; Madeleine’s War; Time; Sunday, May 9, 1999 — http://content.time.com/time/magazine/article/0,9171,24446,00.html

19 Одговор Медлин Олбрајт на питање Стива Инскипа [Steve Inskeep], са Националног јавног радија, у вези са Косовским ратом из 1999. године, и улогом Уједињених нација у решењу међународних криза. — Albright: U.N. Needs To Show Its Relevance On Syrian Issue; National Public Radio; Sept. 26, 2013 — http://www.npr.org/2013/09/26/226375391/albright-u-n-needs-to-show-its-relevanceon-syrian-issue

20 ”Међународно право је прекршено када је нападнута Србија”; ТАЊУГ; 10. март 2014. — http://www.b92.net/eng/news/comments.php?nav_id=89568

21 Покушавајући да докаже да је повратак Крима Русији, у пролеће 2014, био нелегалан, НАТО је само доказао незаконитост својих акција у пролеће 1999. године. Цитирајући саветодавно мишљење Међународног суда правде, од 22. јула 2010, у вези са независношћу Косова, НАТО је нарочито истакао да је проглашење независности нелегално ако ”је, или би било, у вези са нелегалним коришћењем силе.” НАТО је као ”нелегалну употребу силе” навео ”инвазију и окупацију”, што је управо било оно што је НАТО урадио на Косову. — http://www.nato.int/nato_static/assets/pdf/pdf_2014/20140411_140411- factsheet_russia_en.pdf & http://www.nato.int/cps/en/natolive/topics_109141.htm

22 Монтевидео Конвенција о правима и обавезама држава, потписана и од САД на Међународној конференцији америчких држава, у Монтевидеу, у Уругвају, 26. децембра 1933. године: ”Члан 11: Стране уговорнице дефинитивно успостављају као правило понашања прецизну обавезу да не признају освајање територија, или икакве специјалне предности, до којих је дошло силом, без обзира да ли је то значило употребу оружја, претње кроз дипломатске представнике, или на неки други ефективно принудан начин. Територија државе је неповредива и не може бити окупирана војном силом, и не могу се над њом спроводити насилне мере од стране друге државе, директно или индиректно, из било ког разлога, чак ни привремено.” — http://www.cfr.org/sovereignty/montevideo-convention-rights-dutiesstates/ p15897

23 Резолуција број 2131 (20), Генералне Скупштине Уједињених нација: Декларација о недопустивости интервенције у унутрашње ствари држава и о заштити њихове независности и суверенитета: Генерална Скупштина […] свечано изјављује: 1. Ниједна држава нема право да интервенише, директно илииндиректно, из било ког разлога, у унутрашње ствари било које државе. Сходно томе, оружана интервенција и сви други облици мешања или покушаја претње држави као фактору међународног права, или њеним политичким, економским и културним елементима, се осуђују. 2. Ниједна држава не може да користи или подстиче економске, политичке, или било које друге мере како би на нешто присилила неку другу државу, а ради остваривања подређености те државе у смислу умањивања њених суверених права, или да обезбеди себи предност у било ком облику. Такође, ниједна држава неће организовати, помагати, потстицати, финансирати, поткрепљивати, или толерисати субверзивне, терористичке и оружане активности усмерене на насилно свргавање власти у другој држави, и неће се мешати у грађанске сукобе друге државе. 3. Коришћење силе како би се неки народ лишио свог националног идентитета је кршење његовог неотуђивог права и принципа немешања. […] 5. Свака држава има неотуђиво право да одабере свој политички, економски, друштвени и културни систем, без мешања, у било ком облику, од стране неке друге државе. — http://www.un-documents.net/a20r2131.htm

24 Нирнбершка Завршна декларација из 1946. године каже: ”Започети агресивни рат није само међународни злочин; то је највиши међународни злочин, који се од других злочина разликује само у томе што у себи садржи збир зала свих других злочина.” — http://www.economist.com/node/14205505

25 Британском секретару за одбрану, Робертсону, је, 24. августа 1999. године, тачно 5 месеци након што је наредио да се започне рат против Југославије и Србије, била додељена племићка титула, којом је постао барон Робертсон од Порт Хелена. Његово господство данас је носилац и 12 почаснх доктората разних универзитета Запада. Надамо се да ниједан није добио као експерт за логику или међународно право!

26 Robertson, George Rt. Hon. MP; U.K. Select Committee on Defence; Minutes of Evidence; Examination of Witnesses (Questions 380-399); March 24, 1999 — http://www.parliament.thestationery-office.co.uk/pa/cm199899/cmselect/cmdfence/39/9032403.htm

27 Колективни Запад више и не крије своју превртљивост. Највиши функционери Немачке, Француске и Украјине су јавно признали да су ради преваре Русије пристајали на уговоре које уопште нису имали намеру да спроведу у дело. Види: https://moderndiplomacy.eu/2022/12/13/merkels-confession-could-be-a-pretext-for-aninternational- tribunal/ [Speaking in her interview for “Die Zeit”, published on December 7, German ex-Chancellor Merkel said the following: “The 2014 Minsk Agreement was an attempt to buy time for Ukraine. Ukraine used this time to become stronger, as you can see today. Ukraine in 2014-2015 and Ukraine today are not the same.” According to the ex-Chancellor, “it was clear for everyone” that the conflict was suspended and the problem was not resolved, “but it was exactly what gave Ukraine the priceless time.”]& https://tass.com/world/1558201 [On Friday, Hollande who participated in coordinating  the set of measures on implementing the Minsk Accords in 2015 confirmed the statements made by ex-German Chancellor Angela Merkel that these agreements were needed to give Kiev time to prepare for an armed conflict.]& https://tfiglobalnews.com/2022/06/20/ukraines-new-masterstrokeagainst-russia-is-actually-ukraines-biggest-pro-russia-move/ [Former Ukrainian President, Petro Poroshenko has admitted that the 2015 ceasefire in Donbas, which he negotiated with Russia, France, and Germany as president of Ukraine was indeed a distraction intended to buy time for Kyiv to rebuild its military.]

28 Председавајући Уставних судова Немачке и Италије, белгијског Арбитражног суда, и шпанског Уставног трибунала.

29 Одлука бр. 2 је била одговор на питање Републике Србије: Да ли Срби у Хрватској и Босни и Херцеговини, као један од конститутивних народа Југославије, имају право на самоопредељење? Одлука број 3 је, такође, била одговор на питање Републике Србије: Могу ли се унутрашње југословенске границе међу републикама, између Хрватске, Србије и Босне и Херцеговине, сматрати државним границама на основу међународног јавног права? Мора се, такође, нагласити да други народи и републике Југославије нису ништа питали већ су деловали само у свом интересу!

30 Веома неподесан датум, нарочито с обзиром на значај одлуке, и на то да је тај дан 1. јануар јулијевског календара, Српска Нова година. Био је то заиста веома безобзиран новогодишњи ”дар” Србима од Европске Заједнице.

31 Малић, Небојша; Good Fences; May 21, 2004 — http://original.antiwar.com/malic/2004/05/20/good-fences/

32 Још један изванредно неподесан датум, одабран од Европске Заједнице и Арбитражне комисије: 29. новембра 1944, Комунистичка партија Југославије, која је тада била герилска група, усред рата на Балкану, је прогласила легалну и међународно признату владу Краљевине Југославије неважећом. Краљевска влада је од 1941. била званични савезник Уједињених нација које су се бориле против нацистичке Немачке и фашистичке Италије. Ипак, Комунистичка партија је самовољно променила географску поделу територије Краљевине Југославије, самовољно повлачећи нове границе између самовољно новопроглашених република Југославије. Након ”савезничке” издаје краља Петра, и Краљевине Југославије, комунисти су добили потврду свог поретка, а 1992. је то поново потврдила Арбитражна комисија Европске заједнице.

33 Pellet, Alain; The Opinions of the Badinter Committee – A Second Breath for the Self- Determination of Peoples; European Journal of International Law; Vol. 3.; No. 1.; pp. 178-186 — http://207.57.19.226/journal/Vol3/No1/art13.html

34 Смишљен и примењен у међународном праву током деколонизације Латинске Америке како би се избегао хаос и постколонијални ратови у вези са разграничењем. Такође је примењен и у Африци када је тамо дошло до деколонизације. Пример је гранични сукоб Малија и Буркине Фасо, који је мирно решен применом овог принципа 1986. године.

35 [Срби], тај љубазан и гостопримљив народ, који се сам ослободио Турског царства, без стране помоћи, и који је проблем беде у свом друштву сам решио […]” — Vivian, Herbert; The Servain Tragedy, With Some Impressions of Macedonia; R. & R. Clark, Limited; Edinburgh; 1904; Preface; page VII.

36 Summers, James (Editor); Kosovo: A Precedent? – The Declaration of Independence, the Advisory Opinion and Implications for Statehood, Self-Determination and Minority Rights; Martinus Nijhoff Publishers; The Netherlands; 2011; p. 13.

37 Хрватска је, 22 године после тога, 1. јула 2013, постала пуноправни члан Европске уније, која се није обазирала на чињеницу да тај нови члан није испунио права српске мањине, као и да се већина етнички очишћених Срба, званично пуноправних грађана Хрватске, још увек не може вратити у своје домове и повратити своју имовину, а да им Хрватска не издаје ни најосновнија лична документа.

38 Skinner, B. F.; Beyond Freedom and Dignity; Penguin Books; USA; 1976.

39 Skinner, B. F.; The Behavior of Organisms—An Experimental Analysis; Appleton-Century-Crofts, Inc.; New York; 1938.

Са једне стране, ми Срби, смо приморавани да се прикључимо ђаволском систему правила која вечито завађују и разарају народе, колонизаторски их поробљавају, изазивају шовинизам, опресију у покореним државама, погроме, империјалистичке злочине и ратове, а на другој страни, ми Срби, свим срцем желимо да похрлимо ка новом свету у настајању – свету узајамног поверења и мира, слободе и равноправности за народе и државе, мирном суживоту и братској сарадњи нација.

ПОНИШТАВАМО и ОДРИЧЕМО СЕ сваке власти Републике Србије која издаје Отаџбину у саучесништву са страним непријатељима и у завери ради истребљења сопственог народа. Срећом, Народна Воља Срба, ослањајући се на славну и победничку историју нашег народа, спремност на јуначку борбу и несебично жртвовање у одбрани територијалног интегритета и суверенитета наше Отаџбине, заштите живота и имовине, отклањања патњи, борбе за народна права, ЋЕ ПОБЕДИТИ ПРОТИВ БИЛО КОЈЕ ПОЛИТИЧКЕ СНАГЕ И ЊЕНИХ ТРУПА И ЗАТРЕЋЕ ИХ. Чак и сада, у овом суморном часу, Народна Воља је већ победила јер се већина народа коначно и ментално и духовно и емотивно ослободила мрачних сила преваре и подвале.

ИЗЈАВЉУЈЕМО ово ПРЕД ЦЕЛИМ СВЕТОМ и свечано проглашавамо да је Србску Народну Вољу немогуће поништити јер њена моћ проистиче из наше историје, проверена је безбројним изазовима, и посвећена сталним победама, и стога ми, Срби, ОДБАЦУЈЕМО, ПРОКАЗУЈЕМО, ОПТУЖУЈЕМО И ЗАБРАЊУЈЕМО СВИМ НОСИОЦИМА ЈАВНИХ ФУНКЦИЈА У СРБИЈИ ДА САУЧЕСТВУЈУ У ВЕЛЕИЗДАЈИ А ТАКВЕ ПРОГЛАШАВАМО НЕЗАКОНИТИМ И НЕЛЕГИТИМНИМ, СВЕ ЊИХОВЕ МЕЂУНАРОДНЕ АКТЕ И ДОГОВОРЕ САМО ПРИВАТНИМ И ПОЈЕДИНАЧНИМ, А СВА СТРАНА НАМЕТАЊА И КРШЕЊА СУВЕРЕНИТЕТА НАРОДА СРБИЈЕ И ТЕРИТОРИЈАЛНОГ ИНТЕГРИТЕТА ДРЖАВЕ СРБИЈЕ КРИМИНАЛНИМ, УНАПРЕД ПОНИШТЕНИМ И НЕВАЖЕЋИМ.

Позивамо СРБСКУ ИНТЕЛЕКТУАЛНУ ЕЛИТУ да предупреди све припаднике политичке класе у Србији, који од 1992. непрестано раде против Србије и србских интереса, да се одржи на власти, или да се врати на власт, тако што ће хитно и храбро формирати Привремену Изванредну Деловодну Владу како би осигурали унутрашњи мир и међународни опстанак и Србске Државе и Србског Народа.

др Вишеслав Симић
Мексико

23. март 2023.
(два дана пред годишњицу
велеиздаје 1941. године!)