Историја коју су сви закопали

Пише: Зоран Влашковић

Нестали поздрави из Титових градова Југославије

Свака република и покрајина у  СФРЈ је имала град, документа, путоказе, разгледнице,фабрике, предузећа, основне и средње школе, касарне карте…. са Титовим именом  који су брзо “прекречени“. – Данас они који памте ту историју жале за тим временима

Да ли брзо заборављамо или прекрајамо историју то ће најбоље оценити кроз протек времена сами историчари. То заборављање али и прекрајање новије историје, за време Титове Југославије, почело је поодавно, само деценију од његове смрти маја 1980. године. Чини се да су се у свим Републикама и Порајинама утркивали да забораве и скрајне ту историју, у којој се,  хтели ми то да признамо или не, лагодније и мирније живело.

Заборављање је најпре кренуло са мењањем имена градова са Титовим именом и то прво оних места која су одамах  после Другог светског рата добила имена по Титу.

У току постојања Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ), односно Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), од 1945. до 1992. неколико места и градова у Југославији носило је име доживотног председника Јосипа Броза Тита (1892 – 1980).

Кореница прва са Титовим именом

Прва именовања градова Титовим именом догодила су се одмах након завршетка Другог светског рата, крајем 1945. и током 1946, када су четири града понела његово име: Титова Кореница, Титово Ужице, Титоград и Титов Велес. После  његове смрти 4. маја 1980. године Титово име понели су градови: Титова Митровица, Титов Дрвар, Титово Велење и Титов Врбас.

Како се ово догодило у почетној фази стварања Титовог култа личности истовремено су готово све главне улице или тргови у већини места Југославије понеле његово име. Титово име, такође су носиле и фабрике, предузећа, основне и средње школе, касарне …

До 1953. постојала је пракса да називи улица, тргова, школа, па и градова, носе имена и других још увек живих југословенских револуционара и политичара.

Када се 1954. прекинуло са овом праксом, већина улица, тргова и градова променила је или вратила стари назив, док су улице и градови названи по Титу задржали своје називе.

Прво место у Југославији који је понело Титово име била је Кореница у Хрватској. Ово среско место у Лици било је у току Народноослободилачког рата познато партизанско упориште и њени становници масовно су учествовали у Народноослободилачком покрету (НОП) и борили се у партизанским јединицама.

Одлуку о преименовања Коренице у Титову Кореницу донео је 5. октобра 1945. Вицко Крстуловић министар унутрашњих послова у Влади Федералне Хрватске, а у одлуци се наводи — народ кореничког котара у више наврата јасно је изразио своју вољу да се место Кореница прозове Титова Кореница. Ова одлука постала је правоснажна тек 5. децембра исте године када је објављена у зборнику закона и уредби у Народним новинама у Загребу.

Велес задњи одбацио Титово име

У току  1946. године дошло је до преименовања још три града и то поводом обележавања пете годишњице почетка устанка. Тито је поводом Дана устанка народа Србије, 7. јула боравио у посети Ужицу, након чега је отишао на Златибор, а сутрадан 8. јула 1946. Градски народни одбор Ужица донео је одлуку о преименовању Ужица у Титово Ужице. Повод за ову одлуку била је чињеница да је Ужице у јесен 1941. било центар прве партизанске слободне територије познате као „Ужичка република”.

Поводом Дана устанка народа Црне Горе Тито је 12. јула посетио Подгорицу, а 13. јула је на Цетињу присуствовао прослави петогодишњице почетка Тринаестојулског устанка. Како је Подгорица у току рата више пута претрпела разорна бомбардовања и била скоро потпуно уништена, одлучено је да се на њеном месту изгради нов и модеран социјалистички град па је 13. јула 1946. Влада Народне Републике Црне Горе донела одлуку о преименовању Подгорице у Титоград. Истом одлуком Титоград је уместо Цетиња постао главни град Народне Републике Црне Горе. Tитоград је био са овим именом до априла 1992. године.

Након Ужица и Подгорице, Титово име понео је и Велес, а његово преименовање у Титов Велес одиграло се поводом пете годишњице Дана устанка народа Македоније 11. октобра 1946. на основу одлуке Владе Народне Републике Македоније и звао се тако све до 14. септембар 1996. године када је као задњи у Југославији одбацио Титово име.

Титово Велење у СР Словенији је прозвано Титовим 10. октобра 1981. године па све до 17. јула 1990. године.

Титов Дрвар у СР Босни и Херцеговини добио је Титово име 29. новембра 1981. и био је Титов град до 1991. године.

Титова Митровица, у САП КиМ је проглашена Титовом 1981. и  тако се звала до 1992. године. 

Титов Врбас у САП Војводини је био Титов град од 1983. до  1992. године.

Бар десет година од како су градови одбацили Титово име, на путоказима путева и магистрала су се још могли видети натписи са Титовим именима градова. Такође разгледнице су престале да се штампају после промена, враћања на стара имена без Титовог имена али су оне данас у колекцијама бројних грађана бивше Југоиславије.

Истина из сви градова Југославије уклоњене су  бројне Титове бисте  испред институција као и његови споменици. Суд историје ће још рећи доста о том времену.