Фосфорна река косовских божура

Пише: Сања Домазет

Ове године обележавамо великом изложбом у Народном музеју 150 година од рођења јединствене српске уметнице, Надежде Петровић и 125. година од рођења Растка Петровића, објављивањем интегралне верзије његовог путописа „Африка“, онако како га је Растко замислио – са свим фотографијама, пастелима и цртежима који су настајали паралелно са текстом

Година је 1930, Београд.

На Теразијама су у прозорима мушкатле. Код издавача Геце Кона је Растко, девето дете породице Петровић, најмлађи брат сликарке Надежде, са рукописом у руци. Геца Кон одбија да штампа  књигу, говори мешавином српског, цинцарског и мађарског. Он не жели да објави Растков путопис „Африка“. Каже резолутно:“Не…Ниси ни био…Чуј, Африка…“

На Петровићеву сугестију да прочита рукопис, Геца Кон одвраћа:“Не читам рукописе које објављујем…А признај и да си само сањарио…“ Но, књига је ипак осванула у књижарским излозима, захваљујући меници на 30.000 динара коју је потписао Александар Дероко, а коју би Геца Кон могао да наплати ако се књига не буде продавала.

Ове године обележавамо великом изложбом у Народном музеју 150 година од рођења јединствене српске уметнице, Надежде Петровић и 125. година од рођења Растка Петровића, објављивањем интегралне верзије његовог путописа „Африка“, онако како га је Растко замислио – са свим фотографијама, пастелима и цртежима који су настајали паралелно са текстом.

Иако је првобиотно „Африка“ објављена у најјефтинијем формату, са само једном сликом на предњој корици и свега једном мапом пута у боји, цртежа чији је аутор био Александар Дероко – Расткови редови привукли су пажњу:“Ноћу се за бродом вукла велика фосфорна река. Свако вече, што смо били даље на југу, све светлија. Читава звездана кола одскакала су од брода, и губила се у води. Велике, светле кугле, као запаљене буктиње и као сунца, бежале су такође од нас. Остављасмо са стране невидљива Канарска острва. Велика кола била су све ближе на хоризонту; са друге стране, појављивао се Јужни крст. То беше сасвим друго небо…“, редове овако искрене фасцинације у којима писац ослушкује свет, мери пулс времену, читаоци непогрешиво препознају.

Ова проза је на самој ивици да се претопи у нешто алхемијско, између прелудијума и акварела дубљег, етеричног света, што Африка јесте.

Педесетих година двадесетог века, Станислав Винавер се сећао да су га звали хитно у Рим, кад се Растко вратио из Африке, „ошамућен, опчињен, затрављен…“

Цела породица Петровић беше чудесно надарена. Надежда Петровић рођена је у Чачку као најстарије дете од деветоро деце Димитрија Мите Петровића (1852-1911.), који тада беше наставник цртања у Реалној гимназији у Чачку. Мати беше учитељица из Титела, Милева, рођена Зорић, сестричина Светозара Милетића.

Породица се у Београд сели 1884, ту Надежда завршава Вишу женску школу.

Одлуку да се потпуно посвети сликарству  доноси неко ко убрзо постаје тек оловни портрет на кенотафу њене љубавне историје. То је вереник који од ње захтева велики мираз. Надежда је пресекла. „Када сам саопштила то не, као да ходах ка кући по небесноплавим лептирицама. А све беху мртве.“

Од тада, Ерос ће за њу бити – рад. Амор_­- отаџбина.

Креће на путовања – Минхен, Венеција, Берлин, Будимпешта, Беч…

„Уметности, носи ме далеко, у мукама ме за бољи живот рађала мајка“, написаће касније Растко.

После боравка у Минхену, Надежда Петровић обраћа се министру просвете са молбом да настави школовање у Минхену. Добија одобрење. Уписује се у школу Словенца Антона Ажбеа (Ажбе је у Србији, од краља Петра, 1904, добио орден Светог Саве, толики су били његов углед и заслуге.)

„Тумарам по галеријама и гледам воде грдне и љубичасте Монеове и црвена као упаљена мађија неба једног Холанђанина Ван Гога, портрети бледе, јектичаве  деце у фотељама са цицаним пресвлакама и лед Скандинавије Мунка, пределе августовског меснатог, плавољубичастог растиња и дивљег зеленила које потписује Жорж Сера.“

Њено око трансцедентира.  Потпуну сликарску слободу Надежда ће остварити у Паризу, од лета 1910. Јер „ко год је васпитан у духу модерне уметности разумеће при посматрању њеног Нотр Дама и њених Тиљерија на Сени колико је она добила својим последњим боравком у Паризу.“

Тада, када је почела да слика раскошно, снажно, пуним замахом, када је за њу сликарство постало природно, чулно уживање, рад наслада, интелектуална ерупција, почели су Балкански ратови.

Она се из пленера Булоњске шуме, са Шанзелизеа и са Сен Мишела, враћа право  на ратиште. Месијанска мисија отаџбине гори у њој. Нема блештавих парада париских дрвореда, већ апотеозе отворених рана, пирамиде људских лобања, дрвеће поломљено као кичме, а у њој боје опоре и жестоке…

Болничарка је, моли да је распореде увек тамо где је најтеже. У тренутку када слика „Везиров мост“, брине се о 80 рањеника. И сама има тифус.

„Мало сам се опоравила, али не спавам. Нема кад. Поцепала сам у завоје и болничку кецељу,  а сада је дошао ред и на кошуљу…“ Почетком године 1914, умире Надеждина сестра Анђа, остале су чувене фотографије Надеждине, када је модел била Анђа у ношњи, бледа, љупка, словенска Психа. (И Растко и Надежда су се даровито и рано бавили фотографијом код нас).

Када Анђа умире, „најплеменитија и најбоља од свих сестара“, Надежда не може ни да ради ни да говори.

Године 1915, после победе на Церској и Колубарској бици, одлази у Скопље, тамо јој је породица. Ту је затиче вест да је преминула од туберкулозе њена сестра Драгица, студенткиња медицине. Не успева да њено тело пребаци из Рурске области. Очајна је. Породица покушава да је одврати да не иде поново у рат, нуде јој и одлазак на једну конференциу у Италији, да је склоне. Али- њу више ништа не може зауставити.

Смрћу Драгичином, а затим и брата Владимира Петровића, последња цигла из невидљиве грађевине њене унутарње стабилности је извучена. И она се љуљала између стварности и непостојања. „Слаба сам, веома. То значи да сам јака“, каже и опет одлази на бојиште.

У Ваљеву је. Пљушти ледена киша, лишће је сиво и скврчено, од епидемије пегавог тифуса преминуло је 30.000 војника, рањеника, али и болничарки и лекара. Савременик је написао:“Ово је пакао. Кужница. Не зна се ни ко је жив ни ко је мртав. Једна сликарка одевена у болничарку ради непрекидно. Не спава. Синоћ – војвода скида са својих груди ратно одликовање и њој га прикачиње. Она ћути. Касније, пред зору видим како у једном ћошку безгласно плаче….“

Породици је стигло њено писмо из рата, написано после битке на Мачковом камену, 1914:“Рањеника као што рекох, имали смо на 4000 и ја мишљах полудећу од јада и чуда. Имала сам кризу нервну тако да када су нам били донели 20 официра тешко рањених и ја их сместила у великом шатору, бејах скамењена. Када отпочех да их појим чајем, њихов јаук раздроби ми срце, па падох крај једног од њих на колена са чашом чаја у чежњи да га појим, и не могући да се савладам, отпочела сам очајно плакати, тако да су ме сиромаси они сами тешили, а један од њих милујући ме руком по рукаву, сам се гушио у сузама говорећи ми: ‘Храбро, госпођице Надежда, даће Бог, истрајаћемо, победићемо, осветиће нас они који тамо остадоше’. Кроз сузе јаукнух: Господе, зар не видите, изгинусте сви. Боже, што казни овако нашу нацију.“

А онда је њеној породици стигло саопштење: 4. априла 1915. Прва резервна болница, Ваљево: „С изреком дубоке и искрене туге објављујемо да смо, поред толиких жртава које су пале против епидемије, синоћ у 8 часова принели на олтар Отаџбине још једну. Ужасној болести подлегла је Надежда Петровић, академски сликар, наставница Женске гимназије, добровољна болничарка Прве резервне ваљевске болнице. Умрла је неуморно радећи на неговању и спасавању наших храбрих бораца још од почетка рата…“

Растко Петровић поседоваше дар што уједињује писца, песника, сликара, фотографа. У Вашингтону је чак снимао деветнаестомилиметарском камером кратке филмове о Индијанцима – вазда  истичући свету чулност тих  тела „што мирисаху опоро на исушена тропска воћа“.

А Надежда беше грандиозна сликарка, ликовна критичарка, борац за права жена, оснивачица Кола српских сестара, болничарка у Балканским и у Првом светском рату. Обоје су надишли епоху и били грађани света, путници, полиглоте, сензитивни, преосетљиви, два микросвета у којима се огледао сам универзум креације.

Растко и она бунцаху над истим фетишима, татуажима и тајнама, могућим само у Србији, са небесима белим као млеко, где пролеће меко зри у лето и где су усне девојака истинска лава овог тла.

Шта понеху одавде у друге светове? „Ваздух испуњен тешким мирисом крви, плесни, рику рата и трулог воћа? Огуљене зидове цркви попут очерупаних птица?“

Недељом, у Народном музеју су концерти, саксофон –хадски славуј, призива плиму клавирске светлости. На спрату су Надеждине слике, мила лава косовских божура,  расцват гробљанских цветова, љубичасте париске јулице и мостови, предграђа, зелена као ватра. У торби носим Расткову „Африку“ и мислим на његов одговор на питање:“Мислите ли да то води чему живети?“

И његов одговор без рђе романтизма:“Не верујем. Али има нечег дивног у томе што се живи и баш зато што не води ничему…“

Извор:
РТ