Да ли је одржива политичка симбиоза са тероризмом?

Терористи и као озваничени политички партнери не мењају моралну супстанцу свог бића, било да шетају кравату по Бриселу или краду дрва у шуми и пуцају на полицију

Протеклих дана, били смо сведоци најновијег покушаја организоване оружане крађе дрва, у близини административне линије, која централни део Србије одваја од јужне покрајине. Иако је догађај привукао знатну медијску пажњу, треба знати да нелегална сеча шуме и уопште насиље над имовином није никаква новост у том делу Србије.

Према извештајима локалних новинара, дакле људи који живе непосредно уз административну линију, наоружане банде са Косова и Метохије у нелегалну сечу шуме крећу у пролеће и непрекидно краду до касне јесени. На мети ових банди је и стока, а од 1999. године до данас оне су на територији централне Србије убиле 14 људи, постављале нагазне мине и нападале полицију.

Неки од војних аналитичара сматрају да оне обављају и задатке извиђања терена и праћења српских патрола. У сваком случају, с обзиром на њихову организованост и вишегодишње упаде, тешко је замислити да се широка акција бандита одвија без икаквог знања власти у Приштини, обавештајних структура Кфора и Еулекса.

Међутим, када држава води политику меког, а празног трбуха, она понижењима покушава силника да приволи на одустајање од насиља. Када кажем „силника“, мислим на спонзоре и заштитнике самопроглашене државе на Косову и Метохији. Сматра се, прилично наивно, да ће уступци и попуштања сваке врсте довести до нормализације стања и попуштања притиска.

Зато је напад на српску жандармерију код села Боровац снажан симбол узалудности проевропске политичке симбиозе са терористима, какву нуде САД, ЕУ, НАТО, а чији је оквир Бриселски споразум. Чак и као озваничени политички партнери, терористи не мењају моралну супстанцу, било да шетају кравату по Бриселу или краду шуму и пуцају на полицију.

Прихватајући Хашима Тачија за саговорника и европског партнера, принета је морална жртва Вашингтону и ЕУ. Седајући за сто са злочинцем са властите потернице, осумњиченим за неколико убистава полицајаца и што-шта још, Србија је прошла иницијацију одрицања од себе и ушла у политичку симбиозу са тероризмом, која је све само не одржива, па макар и створена због интереса ЕУ.

Да се разумемо, док Бриселски споразум технички отвара врата државности косметским Албанцима, приводећи стање на терену у оквире њихових интереса, Србија добија упаде банди. Како то да се нико од београдских званичника на бриселским разговорима није сетио да постави питање контроле административне линије са косметске стране и безбедности становништва у општинама које се наслањају на нашу јужну покрајину?

Кфор и Еулекс нису заинтересовани за осигурање административне линије. Пре би се могло рећи да је безбедност њиховог особља приоритет ових снага. На владу Хашима Тачија у покрајини такође се не може рачунати, тим пре што, према речима самог премијера Ивице Дачића, Тачи није заинтересован да продубљује питање упада банди.

Због пасивности српске државе и стратешког наступа евроатлантских снага у јужној српској покрајини, којима није у интересу окончање ових криминално-терористичких активности, коначан ефекат упада наоружаних банди с Косова и Метохије у слабо насељене рубове централне Србије довешће до појачаног осећаја несигурности. А то је онда корак до политичког проблема, за који Кетрин Ештон неће имати времена.

Бранко Жујовић / Глас Русије