УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ – ТРН У ОКУ ПРИСТАЛИЦА БРИСЕЛСКОГ СПОРАЗУМА

Декларација о оснивању привремене скупштине Аутономне покрајине Косово и Метохија изазвала је бурну реакцију, како од стране представника самог врха политичке власти у Републици Србији, тако и стране појединих припадника тзв. стручне јавности.

Носиоци државне власти су у својим изјавама желели да тај догађај маргинализују као небитан, непотребан, штетан, па чак и као непостојећи, што није за чуђење, јер они исти такав однос,већ дуже време имају и према важећем Уставу Републике Србије.

И стручна јавност се одмах огласила инсистирајући на промени важећег Устава, а што се пре свега односи на измену преамбуле, текста заклетве председника републике, на измену дефиниције Републике Србије као државе српског народа, положаја Војводине и локалних самоуправа, потребу децентрализације, те уградњу евроинтегративне клаузуле. Истовремено појавили су се коментари и тврдње да позивање Срба са Косова и Метохије на наш Устав није законито, јер је Устав наводно доношењем Резолуције 1244 СБ УН „суспендован“, те да је територија Косова стављена под међународни надзор, тако да се „правно тумачећи, на њој не примењује наша власт и наши прописи, док се проблем не реши“.[1]

Овакве тврдње су неприхватљиве и немају подлогу у тексту цитираних аката.

Резолуција 1244 СБ УН је, између осталог, изричито предвидела да је Косово и Метохија интегрални део Републике Србије потврдивши „приврженост свих држава њеном суверенитету и територијалном интегритету“ која правна чињеница је истакнута и у другим резолуцијама СБ УН везаним за КиМ. Са друге стране, ова Резолуција предвиђа и успостављање, до коначног уређења, суштинске аутономије и самоуправе на Косову, у оквиру Републике Србије као правног следбеника ондашње СР Југославије.

И важећи Устав Републике Србије у преамбули такође наводи да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије, те да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима. У чл. 182 ст. 2 Устава се наводи да ће се суштинска аутономија покрајине Косово и Метихија уредити посебним законом који се доноси по поступку предвиђеним за промену Устава.

Дакле, и Резолуција 1244 СБ УН и наш Устав су у потпуном сагласју предвиђајући да је Ким саставни део Републике Србије, те да има положај суштинске аутономије.

Шта, са друге странае, предвиђа Бриселски споразум и да ли је он у сагласности са Резолуцијом 1244 СБ УН?

Он не предвиђа суштинску аутономију предвиђену Резолуцијом 1244 СБ УН и нашим Уставом. Појам аутономије никако не може скопчан са преносом свих надлежности централне власти на покрајину, а поготову не на нелегалне органе власти чији носиоци су јасно ставили до знања да су у сецесији у односу на централну власт тј. Републику Србију. Бриселски споразум предвиђа успоставу свих елемената државности Косова, кроз признање уставотворне, законодавне, извршне и судске власти. Овакав политички споразум нема утемељење ни у актима међународног права, а ни у нашем Уставу. Упркос чињеници, да Бриселски споразум никад није правно инкорпориран у правни систем Републике Србије, јасно је изражена намера и чврста решеност наших власти и свих осталих учесника Бриселског споразума да се он ипак што хитније примени, те да се народ који живи на КиМ примора да што пре призна «правни поредак» и нелегалне институције Косова.

Познато је да су већина земаља Европске уније признале једнострано и незаконито проглашену републику «Косово» те су се на тај начин јасно ставиле на страну сецесиониста. Висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност била је посредник, те је одриграла кључну улогу приликом закључења Бриселског споразума. Са друге стране ЕУЛЕКС, као међународна мисија на Косову и Метохији, је састављен такође од представника земаље Еворпске уније. Међународна мисија би требало да буде неутрална и да ради под оквиром Резолуције 1244 СБ УН. Међутим, управо под окриљем мисије ЕУЛЕКСА закључен је Бриселски споразум који је извршио прави удар, како на Резолуцију 1244 СБ УН, тако и на уставноправни поредак Републике Србије. Тај Споразум је страно тело како у међународноправном поретку, тако и у уставноправном поретку Републике Србије јер је закључен под сумњивим околностима, чега су свесни његови потписници, али пре свега и они који су посредовали и подстицали закључење таквог Споразума. Пре свега, представници власти Репулике Србије не само да нису имали легитимитет за потписивање таквог Споразума, него је дозвољеност таквих поступака сумњива и са кривичноправног аспекта, из разлога што је Споразум закључен са представницима оних који су изразили јасну намеру да се отцепе и чак донели и одлуку о отцепљењу од Републике Србије. Са друге стране садржина Споразума је таква да суштински представља одрицање Републике Србије од вршења власти на једном делу своје територије уз потпуно препуштање исте сепаратистима. Нелегалност и аномалије постигнутог Споразума су прави разлог ужурбаности која се показује у спровођењу истог, а све са циљем не би ли Споразум, тако манљив и у сваком смислу споран, што пре заживео и тиме био оснажен, након чега његова манљивост више не би била релевантна.

У суштини, ради се о злоупотреби међународне мисије на КиМ у циљу успостављања и афирмације «правног поретка» тј. антипоретка нелегалне државе Косово, са крајњим циљем успостављања њене пуне државности. У том покушају злоупотребе међународне мисије учествују сви актери Бриселског споразума, почевши од представника власти Републике Србије који су прекршили властити Устав, затим представници тзв. републике Косово, али и сви они који су посредовали и помагали закључење Споразума и чији утицај је био од пресудног значаја. Сви учесници тог Споразума су прекршили норме међународног права тј. Повеље УН, Хелсинсшког завршног акта, Резолуције 1244 СБ УН, али истовремено и Устава Републике Србије.

У таквим околностима општег кршења међународног и домаћег права, Срби са КиМ и остали грађани лојални Републици Србији, су на темељу Устава РС, применом начела грађанске суверености, прогласили Скупштину Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Наравно да такав потез не може наићи на добродошлицу присталица Бриселског споразума и бриселске политике, већ напротив на оспоравање, пре свега са образложењем да конституисање Скупштине наводно није у складу са Уставом и законима РС, те да је наводно наш највиши правни акт суспендован на територији КиМ од момента доношења Резолуције 1244 СБ УН.

Међутим, анализом Резлуције 1244 СБ УН може се утврдити да она ни у једној својој одредби не суспендује примену нашег Устава и осталих прописа РС на територији Косова и Метохије. Напротив, Резолуција гарантује суверенитет и територијални интегритет Републике Србије, а сувереност по природи ствари подразумева и примену прописа Републике Србије и на том делу њене територије. Резолуција 1244 СБ УН и Устав РС нису ни у каквом међусобном односу супротстављености, несклада или међусобног искључивања, већ би се пре могло рећи да се ради о правним актима који су се током свих ових 14 година истовремено примењивали и међусобно допуњавали на територији Косова и Метохије.

У прилог тачности ових навода говоре и чињенице да су се, до парафирања Бриселског споразума, на територији КиМ примењивали прописи Републике Србије уз функционисање и њених инстутуција у свим областима друштвеног живота, као што су просвета, здравство, локална самоуправа, судство, унутрашњи послови и сл. Повлачење правног поретка Републике Србије и укидање њених институција започиње тек парафирањем Бриселског споразума 2013. године, а не доношењем Резолуције 1244 СБ УН 1999. године, како се то сада погрешно покушава представити грађанима Србије.

Република Србија је међународно призната држава, један од оснивача и члан УН, те се на њу примењују основна начела и норме Повеље УН којима се гарантује и јемчи суверенитет и територијални интегритет независних држава у њиховим међународно признатим границама. И Устав РС такође јемчи суверенитет и територијални интегритет Србије и изричито одређује да је АП КиМ саставни део територије Републике Србије и да има положај суштинске аутономије, што је истовремено констатовано и у Резолуцији 1244 СБ УН. Са друге стране, акт проглашења независности републике Косова чини грубо кршење међународног права, а пре свега Повеље УН, Завршног акта из Хелсинкија и Резлолуције 1244 СБ УН. Бриселски споразум, који је настао као тековина терора и злочина албанских сепаратиста, на темељима противправног бомбардовања Републике Србије од стране земаља НАТО пакта, као и на темељима једностраног и противправног проглашења независности Косова, је противан свим наведеним нормама међународног права као и одредбама важећег Устава Републике Србије и услед тога је он ништав. Као такав, Бриселски споразум никада није ни постао део правног поретка Републике Србије, па нема никаквог разлога да га грађани Републике Србије стављају изнад важећег Устава.

У наведеним околностима суверено је право грађана Републике Србије да применом важећег Устава Републике Србије конституишу Скупштину Аутономне Покрајине Косова и Метохије, и тиме јасно ставе до знања свима да не пристају на примену Бриселског споразума који их на силу одваја од Републике Србије, њених институција и правног поретка. Коначно, грађани Републике Србије нису објекат, већ субјект права тј. носиоци суверености, па сходно томе имају право сами да одлучују о својој судбини, а што им гарантује важећи Устав као највиши правни акт Републике Србије – државе чији суверенитет и територијални интегритет ни једног момента није доведен у питање доношењем Резолуције 1244 СБ УН.

Поставља се питање коме је Устав Републике Србије трн у оку и зашто су се правни стручњаци тако оркестрирано окомили на њега са захтевима да га треба мењати, тврдећи да је он чак и суспендован на територији Косова и Метохије?

Наш Устав, који је у потпуности у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН, је очигледно сметња протагонистима бриселске политике, па га је као таквог изгледа по њиховом мишљењу неопходно суспендовати, и то прво у нашим главама, а затим и у правном систему, као што је неопходно неутралисати и саму државу Србију на територији Косова и Метохије. То је јасан захтев и императим Бриселског споразума. Са друге стране, антипоредак и антисистем успостављен од стране сепаратиста се жели подићи на ниво права, које се жели присилно наметнути грађанима Републике Србије.

Индикативно је да је током важења Резолуције 1244 СБ УН, а под окриљем међународне мисије чија би основна одлика морала бити неутралност, непристрасност и заснованост на поштовању начела владавине права, настао и разгранао се «правни поредак» тј. антисистем нелегалне и самопроглашене републике «Косова», чије функционисање је директно супротстављено одредбама Резолуције 1244 СБ УН, Повељи УН, Завршном Хелсиншком акту и Уставу Републике Србије.

Шта су представници међународне мисије предузели како би се овакво противправно стање спречило и ускладило са Резолуцијом 1244 СБ УН? То су питања којим би се морао позабавити Савет безбедности Уједињених нација.

То је питање којим би се могли позабавити и наши правни стручњаци, како би се коначно ставили у службу правилне примене права и заштите интереса своје земље и свог народа, а чији интереси налажу да се у овом тешком тренутку по нашу земљу важећи Устав никако не мења, јер је он тренутно једина брана и правна препрека намераваној отимачини јужне српске покрајине Косова и Метохије.

Славка Којић / Фонд Стратешке Културе