Алексеј Чадајев: САД НИСУ ВАЖНИ ТРАНСПАРЕНТИ

Подела између деснице и левице је другачија од поделе између црвених и белих. Иако их често мешају. У суштини, то су генерално различите равни и различити ентитети. Постоје неки десни црвени и леви бели. Наш локални раскол између црвених и белих није толико питање идеологије, колико је реч о естетици у веома широком смислу. Укључујући и естетику на нивоу језика, система власти, симбола, модела управљања, погледа на свет.

Кад говоримо о „десним и левим” у савременим политичким системима, важно је узети у обзир већ насталу – и веома непријатну – политичку редукцију. Сад земље са дугом историјом општег права гласа запљускује талас популизма. Компетенција просечног гласача је у опадању, а уместо типа разумног политичара који нуди реалне програме и пројекте, све је више шоумен политичара. Користе се маркетиншким механизмом вођења изборних кампања. И, наравно, унапред знају да неће испунити ниједно обећање – важније им је да се бирач у њих једноставно заљуби.

Лако је уочити да популизам може бити и десничарски и левичарски. Левичарски – „ми смо за сиромашне, хајде да опљачкамо све богате“. Десничарски – „ми смо за наше, хајде да опљачкамо све странце“. А идеја „десно-леве синтезе“ је идеја да се те тезе некако помире како би се пошло и опљачкало неког трећег.

Сад о Русији. Русија је лупа која чини ствари већим или мањим него што заиста јесу. Песник у Русији је више од песника, али буџет у Русији је – мање од буџета. Филозофија у Русији је такође мање од филозофије. Руска мисао је, у потрази за неким безопасним модусом, прешла у индиректно сродне облике – на пример, у белетристику. Цензура у Русији (не само државна, већ и друштвено-културна) увек је била оштра. Није случајно да су наши водећи мислиоци писци и песници: опасне мисли код нас износе јунаци књижевности. Дакле, жива руска мисао је производ високоразвијене културе индиректног исказа.

И зато, кад ми покушавамо да еуфемизмима говоримо о проблемима синтезе, о завршетку грађанског рата, о окончању спорова између црвених и белих, ми тиме наговештавамо неке ствари о којима је опасно говорити директно. Директна изјава састоји се у следећем. Ми смо навикли да о себи мислимо као о веома мирољубивом и дружељубивом народу. Али то је обмана – и самообмана. Ми смо један од најратоборнијих и највише ратујућих народа у светској историји, народ – ратник. Али – на нивоу архетипа – нама је важно да ратујемо не зарад самог рата, већ за нешто чисто, велико, светло… за истину. Наш главни празник је Дан победе, наш национални суперциљ је победа у рату за истину.

У суштини, сва ова садашња црвено-бела расправа води се око тога које симболе узети на транспаренте да бисмо победили. Али прави циљ није у транспарентима, већ у самој победи. Задатак данашњих мислилаца је да земљи која ратује дају баш ону истину која ће јој помоћи да победи.

Извор:
ИСКРА