Руски реванш – Борба за будућност (4)

Пише: Милана Бабић

Ко води борбу за 21. век? Ко покушава да управља историјом? Какав пројекат је способан да свету понуди равнотежу и опстанак? Каква треба да буде структура будуће Русије?

Будућност је увијек поље отворености. Становници Ниниве могу да се покају или не. Историја може да се затвори или настави. Хришћанска мисао тежи да изађе из овог свијета, отвори двери другог свијета и надиђе кружно кретање, но људска цивилизација памти цикличност својих кретања колико и чудесно свијетло на почетку стварања. Улазимо ли у поље отворености или краја?

Вријеме се убрзава. Свијет, обиљежен префиксом пост (посткапитализам, постглобализам, постмодерна..) некуд трчи. Многострукост свјетских кретања – преко мрежних структура, комерцијализације науке, агресивности западне културне матрице и глобалног отвореног друштва – грађанске односе претвара у колонизаторске с тенденцијом да се „разбију компактне културе, традиционалне везане културе које штите тај поглед на свијет” (Милош Ковачевић).

Велика бука доприноси разарање свијести и све тежем повезивању слике свијета. Криза, као једно од имена данашњице, у највећој мјери захватила је области духа, стога се у овом наставку разматрања друштвених процеса и руског питања највише бавим анализама и оцјенама Андреја Иљича Фурсова, пошто је то научни поглед и трезвена анализа некога ко покушава, и у великој мјери успијева, да сагледа свијет у цјелини, оголи проблеме, неутралише буку, назначи могућа кретања и понуди рјешење, „јер истина је знање о постојећем, управо онаквом какво оно и постоји” (Н. Ј. Данилевски).

Понекад изгледа као је пола рјешења садржано у правом питању, стога ћу се вратити на нека од питања како бих проширила поље разматрања и, уједно, оставила дио запитаности над преломним тренутком историје: Каква будућност нас очекује? Да ли можемо прогнозирати могуће исходе борбе за власт, ресурсе и информације? Гдје се води главна битка и којим средствима? Ко покушава да управља историјом? На који начин се супротставити био-еко-техно фашизму? Какав пројекат је способан да свијету понуди равнотежу и опстанак? Каква треба да буде структура будуће Русије?

Владајућа структура

Корона криза показала је зачуђујућу способност синхронизације у инструментализацији људског понашања. У неку руку била је то показана вјежба ултраглобалиста и оставила нас је запитане – да ли свијет може кренути усмјереним путем који је контролисан од стране глобалне агенде и какву будућност су господари историје предложили/назначили?

Андреј Иљич запажа неколико кретања – тежњу да се свијет (у коме би биле избрисане цивилизацијске, националне и културно-историјске разлике) претвори у простор који је добро контролисан из неколико центара; простор у коме су чврсто фиксирани, у одређеним зонама, монополи на високу технологију, информацију и ресурсе, а у другим на сировинску специјализацију и сиромаштво. Да би се то десило савремени свијет мора да претрпи озбиљне промјене (број становника се мора смањити за 80-90%).

Фурсов потом уочава и анализира тенденцију распада глобалног система на макрорегионалне блокове иза којих се назиру империје из прошлости (Карла Великог, Британска, Османска, а неоимперијалне обрисе добијају САД и Кина). Он прогнозира долазак турбулентних времена у дужем периоду него што је то прогнозирао Бжежински (Бжежински је пред смрт рекао да наступа глобални хаос и да ће се продужити до 2026. године). Разлог? У свијету је сувише мало ресурса и сувише много противрјечности јер ниједна од владајућих група не жели да напусти своје позиције. Ипак, сматра, у једном тренутку ће се договорити као што су се договориле буржоазија и земљопосједничка аристократија послије европских револуција 1848. Тада се радило о структурној кризи капиталистичког система, преласку од раног мануфактурног капитализма на индустријски капитализам, а сада, пошто је улог већи (будућност посткапиталистичког друштва) бориће се до смрти. Оно што је извјесно, неовисно од тога да ли ће побиједити „глобално либерална” или „деглобално-либерална”, форма организације и стила управљања новог владајућег слоја ће бити квалитативно другачија.

Ко, по Андреју Иљичу, чини владајућу структуру у свијету? „Ексисти” (од енгл. речи access – приступ) – власници великих социјално-информативних платформи, који контролишу основна средства за производњу посткапиталистичког уређења (наметање потреба, циљева и мишљења) и теже да се учврсте на врху пирамиде глобалне економије. Они су главни непријатељ индустријског капитала. Сљедећи спрат пирамиде припада финансијалистима – побјеснеле финансије, које нису више новац, већ нешто друго. Даље, технотроника (назив Збигњева Бжежинског), затим – индустрија и аграрни сектор.

Трампизам у ствари представља покушај индустријског капитала, и са њим повезаних финансијских и државно-бирократских група, да поврате изгубљене позиције. Финансијалисти, наднационална бирократија и ексисти су их потиснули (Фурсов је тачно прогнозирао да ће послије анти-трамповског државног преврата отпочети сукоб за превласт у побједничком „троуглу” и заиста у љето 2021. финансијалисти и бирократе су започели напад на ексисте, институционални и пропагандни, кампања против Цукерберга, а потом је услиједила најава Мета-универзума као одговор – империја ексиста је узвратила ударац).

Нови светски поредак

Какав свијет стварају они који желе да буду господари историје?

Који год од три правца рушења старог капиталистичког свијета и стварања новог свјетског поретка побиједи: глобални фашизам – биолошка измјена човјека („био-”), зелена агенда („еко-”) или дигитализација („техно-”) – остаје иста класна суштина која захтијева промјену биолошке природе човјека. Шваб истиче разлику „четврте индустријске револуције” од три претходне: „ ако су три индустријске револуције оно што смо ми (ви) радили са свијетом, онда је четврта оно што раде са вама… Ако примате нешто у себе и постајете генетски модификовани, онда се мијења ваш идентитет”. Фурсов на неколико мјеста наглашава да је стога за њега књига Клауса Шваба страшнија од књиге Адолфа Хитлера, јер свијет који он нуди изгледа монструозније (Хитлер није написао програм преустројства цијелог свијета, већ Европе, а овдје је написан програм промјене не само цијелог свијета, већ и човјека).

Швабов и Малеров Велики ресет представља реализацију нацистичког пројекта троцкистичким средствима у свјетским размјерама, односно сједињење нацистичког и троцкистичког пројекта. Покушај да се обједини оно што је некада разбио Стаљин. Стаљин је за слом подухвата глобалних господара под именом „свјетска влада”, по оцјени Фурсова, урадио више него сви руски цареви заједно, искористивши притом несугласице међу лијевим глобалистима. Српом Црвене империје он је три пута посјекао глобализацију на пољу историје 20. вијека – Стаљин је пројектант и генерални конструктор јединог геоисторијског пројекта, који се може супроставити капиталистичком глобализму – неоимперијалистичког, импер-социјалистичког.

У великој мјери реализација пројекта великог ресета значи довођење у питање људске цивилизације као такве кроз мијењање човјека и смањење броја становника земље: „Планета је планирана за 3 милијарде људи, нас је сувише, ми смо паразити”, изјава Роберта Чинголанија научног директор Италијанског технолошког института у Ђенови, од 2021, као једног од трбухозбораца ултраглобалиста јасно указује на тенденцију кретања западних структура моћи.

Пошто је корона пројекат у великој мјери пропао, задатке које је требало да ријеши пандемија рјешавају енергетска (зелена агенда) и прехрамбена криза (насилни прелазак нижих и средњих слојева на „еколошку храну” од инсеката, црва и сл.). Ипак, у овој етапи стварања новог свјетског са пројекта социјалне катастрофе и пандемије пребачено је на рат. По оцјени Фурсова, енергетска криза коју рат може изазвати биће искоришћена полифункционално – и као средство за деиндустријализацију и као средство за смањење становништва; и као средство за смањење нивоа потрошње и рационалисања прехране, и као средство пооштравања социјалне контроле (то се данас у великој мјери остварује).

Данашње свјетско богатство се процјењује на 90 трилиона долара. Један одсто светског становништва контролише 35 трилиона долара, али постоји још 12-15% становништва, то је средњи слој који треба опљачкати. Средњи слој чине представници три различите класе. Они имају различит извор прихода, али је он једнак, квантитативно. Они контролишу 40 трилиона долара. Сваки појединачни представник малог и средњег бизниса има мало. Али сви заједно… то је тих 40 трилиона долара. Та средства им се морају отети да би их претворили у нижи слој новог система. Како то могу учинити? Неке ће обманути. Рећи: „Инклузивни капитализам”. Није потребна сопствена кућа – боља је аренда. Друге ће довести на ниво Орвелових парола. Како се то може учинити? Економском кризом или увођењем пореза на „зелену агенду”, који они неће моћи платити…

Уводи се и рационализација исхране (о чему је Жак Атали, идеолог мондијализма, писао прије 15 година) по којој „економија будућности – није тржиште, већ глобална дистрибутивна економија”. Кретање ка деиндустријализацији прати смањење становништва Европе и замјена становништва мигрантима, који ће бити срећни и задовољни базним приходом. Тако се ствара нови нижи слој (по истом моделу као у XVI вијеку). Сваки друштвени систем настаје тако што се најприје ствара нижи слој, који ће виши слој експлоатисати.

Капитализам је своје одрадио и као замјену ултраглобалисти припремају посткапиталистички нови свjетски поредак. Глобализација, која почела на прелазу 1980-1990-их година и завршила се на граници 2010-2020-их година ковидом и конфликтом у Украјини, у суштини, показала се као агонија старог свијета. Рађа се нови свјетски поредак.

Вековни непријатељ

Ко је главни непријатељ Русије? За Фурсова то је Велика Британија. Он Велику Британију разматра кроз њену супростављеност Русији и кроз њену супростављеност романско-германској цивилизацији Европе, као својеврсну Другост Европе: „европска цивилизација са њеном романско-германском основом је противник Енглеске, нешто страно са чим се Англосаси боре од XVI вијека као с конкурентом и туђином. Као земља периферије Европе, Енглеска добија шансу формирањем сјевероатланстког трговачког система (створеног напорима Шпаније и Португалије), отвара се према Атлантику и слабост производње надокнађује „социјалним канибализмом” – разбојништвом које је било тројако: морско разбојништво (пиратство), социјално разбојништво и политичко разбојништво.

Савремена Енглеска првобитно је формирана као сјеверноатлантска цјелина, супротстављена Европи с њеном католичком романо-германском цивилизацијом. Иако је произашла из европске цивилизације, представља њеног морског и трговачког мутанта. Савремена Енглеска је у почетку стварана као нешто што излази не само из енглеских, већ и европских оквира, као нешто наднационално. Енглеска се, дакле, формирала као држава са свјетским, а не европским замахом и у њеном стварању су огромну улогу играле наднационалне силе: венецијански и јеврејски капитал, који су преформатирали енглески владајући слој створивши атлантску Енглеску, као „Нову Атлантиду” (владајући слој Енглеске је одлично схватао ту своју разлику коју је формулисао Ф. Бекон у Новој Атлантиди, и култивисао је, запажа Фурсов), а владајући слој Енглеске стварао је нову цивилизацију – атлантску, која се све више разилазила са европском у њеној романско-германској варијанти и суштински се са њом разишла прије почетка интензивне индустријализације.

Као систем настала је на основу многоструког насиља – унутрашње и спољашње пљачке и то је занавијек утиснуто у социокултурни и психоисторијски код њене владајуће класе, која се од XIX вијека претворила у класу. По Фурсову, британска аристократија је једина која се претворила у класу, буржоаску и атлантску; европска аристократија је остала сталеж (на трагу Данилевског, који је истраживао и предочио узроке насилности и нетрпељивости код народа романо-германске цивилизације, Андреј Иљич се бави извором агресивности владајуће класе Енглеске).

Елизабета и њен режим опстали су захваљујући одличном, успјешном раду венецијанске специјалне службе. Формална држава, у низу односа, била је потчињена специјалним службама и тајним структурама. Ова црта је јачала због ниског нивоа институција које формирају државу, релативне аутономије владајућег слоја (класе) у односу на њу и велике улоге неформалних структура – масонских ложа и клубова (за период између 1820. и 1850. историчари чак говоре о „клупским владама”). Дакле, особеност организације власти у Енглеској, као „Новој Атлантиди”, била је огромна улога структура које су се налазиле изнад државе и истовремено у њеној дубини, а које су имале више димензија од државе. Ове структуре су често биле функционални орган овакве власти, „чију снагу треба помножити са наддржавном моћи Ситија”.

Фурсов се, у низу својих разматрања, враћа овој теми, сумирајући да је у 20. вијеку Енглеска поражена од стране СССР-а и САД-а и да је тада прешла у својеврсно невидљиво финансијско дјеловање (стога су већине анализа, које се крећу у оцјени текућих дешавања, а држе се истурених државних позиција Енглеске, погрешне, јер не улазе у анализу процеса који се дешавају у дубини). С тим да је, по оцјени Фурсова, први пут у историји непријатељ показао своје лице и скинуо маску управо у сукобу у Украјини, те се у ствари дешава сукоб „лицем у лице”. На неколико мјеста он прогнозира да би поводом дешавања у Украјини могло опет доћи до пораза Британије од стране Америке, односно остављања на цједилу.

Контрола над Русијом

САД су настале као резултат трансатлантског договора неколико (британских и америчких) сегмената империјалног владајућег слоја по масонској линији и од почетка су формиране као вјештачка и надатлантска творевина, полигон држава. Данас постоје двије државе – САД и Велика Британија – постоје и кланови англо-амерички и америчко-енглески који имају своје интересе и дијелом су оријентисани једни на друге, а дијелом супростављени тј. они се слажу као Ејлерови кругови, негде се боре међусобно, а негдје се боре заједно (исто се дешава и по државној линији).

Међутим, иако су као државе Велика Британија и САД готово пола стољећа (са прекидом) биле међусобно супротстављене, оне су радиле на консолидацији атлантског система. Главни противник овог система биле су континенталне државе европске цивилизације – у почетку Шпанија, затим Француска Луја, у ХХ вијеку то је била Немачка. При чему су се Англосаси доследно обрачунавали са сваким својим континенталним противником, напредујући на исток, и послије Наполеонових ратова наишли на Русију. Андреј Иљич наглашава: „своје континенталне конкуренте, почевши од Наполеона, Англосаси су побеђивали уз помоћ Русије – друге шансе да их побиједе нису имали”.

Мада је по оцјени Андреја Медведева Русија једва избјегла да постане колонија велике Британије у вријеме смуте, Русија историјски ипак никада није била никаква криптоколонија Британије, до 1991. године. По оцјени Фурсова, 1990-их се десило да Русија постане полуколонија без било каквог „крипто” (историјска замка из које се Русија још увијек дјелимично избавља). Русија и Велика Британија дјеловале су заједно против европских континенталних држава због подударности интереса, јер су то крилне европске државе у подједнакој мјери незаинтересоване за удруживање и јачање европског центра (Фурсов ту цитира Лудвига Деја). Намеће се питање зашто Англосаси увијек извлаче већу политичку и економску корист из побједе? По Фурсову ово је природна посљедица њихове позиције као хегемона свјетског капиталистичког система.

Од времена Ивана Грозног Англосаси су први пут поставили задатак успостављања контроле над Русијом. Џон Ди – астролог, математичар и обавештајац Елизабете II, који је потписивао своје извештаје са „007”, формулисао је концепцију „Зелене империје” (енглеска круна, која контролише Северну Америку и Северну Евроазију, то јест Русију). „Од када се од 16. до 18. вијека у Западној Европи појавио и оформио нови пљачкашки геоисторијски субјекат – сјеверноатлантски, који је створио капитализам на три основе (капитал, држава и затворене наднационалне структуре свјетске сарадње и управљања), а у сјевероисточној руској Европи – други нови субјекат, самодржавље, њихов развој тече паралелно и, у исто вријеме, у борби” (А. Фурсов).

Послије Смутних времена Енглези су (заједно са Холанђанима) газдовали у трговачкој сфери Русије, док их 1649. године из земље није избацио Алексеј Михајлович. Другу половину XVII и цијели XVIII вијек Албиону није било до Русије, а послије Наполеонових ратова Англосаси озбиљно схватају побједника над Наполеоном и лансирали пројекат „русофобија” – који је представљао психоисторијску припрему за заједнички рат Запада, тј за наддржавно-западни рат против Русије, коме, по Фурсову, историјски припада и Кримски (Источни) рат. Припремама за овај рат руководио је тројни/троглави историјски субјект (агент) са британском „регистрацијом”.

Посебно је интересантан руски поглед на русофобију, том темом се бавим са неколико руских научника у „Руском питању на прелому епоха” а за ову анализу издвајам проницљиво гледиште Валерија Николајевича Расторгујева које указује да поред пројектног карактера русофобије, који је несумњив, постоји и јако реално упориште за страх од промјене политичке карте свијета: „Русофобија и славенофобија су близанци. Њих спаја у потпуности основан страх. Ако словенски народи, у културном и политичком смислу, буду тијесно повезани са Русијом и њеним огромним пространствима и ресурсима, свеукупни потенцијал таквог јединства ће одмах и заувијек промијенити све диспозиције на политичкој карти свијета. Због тога је узрок страхова у овом случају не толико у негативном односу ка појединачним народима, колико у страху пред неизрецивом моћи словенског јединства.”

Од 1960-их година Британци су почели да обнављају своју империју у облику невидљиве финансијске (империје) са ослонцем на југ Кине и арапску зону Персијског залива („Англо-Арабија”). У оба ова региона постоје породице и кланови који су повезани са британским клановима и породицама током многих поколења, од 1830-1840-тих година. Стварање невидљиве Британске империје било је немогуће без одређене улоге СССР-а у том процесу током 1960-1970-их година. Због тога, у том периоду, долази до наглог отапања односа и избијања у први план оних снага совјетске врхушке које су се ослањале, у изласку на Запад, на британску а не америчку линију.

Но, ријешивши крајем 1970-тих година задатке прве етапе обнављања империје по плану лорда Маунтбатена, Британци су прешли на другу етапу. Ова етапа се поклопила са неолибералним курсом у економији, активирањем оба англосаксонска „рођака” у Кини учинивши да СССР не буде у тој мјери нужан за реализацију даљих планова Британаца, већ и препрека (јер заузима у свјетском систему мјесто које су они и Американци планирали за Кину, као своју „радионицу”). Британци су (заједно са Кином и Израелом) били главне присталице не само максималног слабљења СССР-а, како су то планирали Американци, већ његовог рушења. Англосаси су почели да усмјеравају процесе који су текли у СССР-у – претварање номенклатуре у квази-класу која је тежила интеграцији у свијет Запада, утицали су на кризу у систему управљања створивши идеолошку кризу која је довела до ситуације из 1989-1991. године и „геополитичке катастрофе” (В.В. Путин).

Светска влада

За Андреја Иљича то је метафора, јер је у питању мрежна структура корпорократије, а свијет је исувише сложен да би се њиме могло управљати из једног центра (но, својеврсна централизација је у великој мјери остварена и ову тенденцију ћу размотрити и кроз призму хришћанског става појединих руских аналитичара друштвених процеса).

Свјетску врхушку чини скуп породица монарха (не свих), стара европска аристократија, банкари и индустријалци који су међу собом повезани пословним, породичним и окултним везама (организовани у затворене ложе, клубове, комисије и сл.). Таква породично-пословна „паукова мрежа” постоји у данашњем облику 150-200 година. Ове различите структуре имају међусобне односе који се протежу из древних времена (нпр. противречности унутар европске аристократије између потомака Каролинга и Меровинга) и калеме на данашњу ситуацију. Краљевске породице Велике Британије и Холандије, низ војводских и грофовских породица Италије, Немачке, Аустрије су један од сегмената „господара историје” (Дизраели), односно „господара свјетске игре” (О. Маркејев).

Говорећи о противрјечностима у савременом свијету, аналитичари су често усмјерени на проблеме државе не размишљајући да постоје транснационалне корпорације које имају своје интересе, да постоје затворене структуре, да постоје кланови. „Дубока власт” је по оцјени Фурсова тачнији термин него „дубока држава” и то је форма међусобних утицаја државе и затворених наднационалних структура. Дубока власт настаје истовремено са државом и затвореним наднационалним структурама, стога изучавати савремени свијет значи посматрати државу, затворене структуре, транснационалне компаније и дубоку власт. Осим тога, у овом систему често аутономну улогу играју специјалне службе и синдикати криминалаца. Данашња фаза свјетске борбе за власт, информацију и ресурсе – представља свијет у коме је много играча па је тешко дати јасну слику и бавити се прогнозом развоја ситуације.

Средином XVIII вијека у Европи се догодио велики еволуциони прелом: историја је добила претежно планско-конструисани карактер: појавила су се три фактора која су унијела квалитативне промјене у историјски процес. Почетак формирања масовног друштва, јачање финансијског капитала и нагли раст улоге информационих токова. Излазак маса на сцену историје дао је манипулаторима огромне могућности. Нагло се појачала борба за хегемонију у свјетском капиталистичком систему између Велике Британије и Француске, нарасле су војне потребе других држава, а започета је и индустријализација, која је на колосални начин у XVIII вијеку стимулисала развој финансијског капитала– развој припремљен у XVII веку (од почетка његове појаве – Standard Chartered Bank, Баруха, до стварања, на крају, енглеске Централне банке).

Информациони бум у XVIII вијеку омогућио је да се „пакује” информација и користи њено дјеловање, прије свега, на елитне групе. Класичан примјер – Енциклопедија, помоћу које је, током неколико деценија, француска елита морално припремана за прихватање револуције. Средином XVIII вијека дошло је до сједињења Материје (масе), Енергије (новца) и Информације (идеје). Сплетене у чврст чвор, ове супстанце су се нашле под контролом одређених група, које су током неколико деценија припремиле ситуацију и људски материјал за епоху револуција (1789-1848).

По Фурсову владајући субјект који тежи да игра главну игру у свијету формирао се послије Наполеонових ратова у Европи. Он, са неким варијацијама, постоји до данас. У његов састав улазе: англосаксонска држава-хегемон (у XIX вијеку – Велика Британија, после Другог свјетског рата – САД), финансијски капитал (у XIX вијеку превасходно Ротшилди као топ-менаџери петнаестак породица) и затворене наднационалне структуре свјетског споразумијевања и управљања (у XIX вијеку то су били масони). Русија је била непријатељ овог „Змаја Горинча” у цјелини и сваке његове појединачне „главе”. За Британију она је била опасан конкурент на Блиском Истоку и Азији.

На Бечком конгресу 1814. године финансијери, који су заступали интересе Ротшилда и низа других породица, покушали су да прогурају план стварања нечега сличног свјетској влади која ће се бавити прије свега финансијама (идеја је изнијета 1773. године на скупштини 13 банкара коју је сазвао родоначелник династије Ротшилдових). Александар I је ове планове срушио. Није реализована идеја наддржавне структуре, већ међудржавног Свјетог савеза, а руски цар, и Романови, постали су непријатељи Ротшилдових, њихових савезника и клијената. Непријатељство је током XIX вијека само расло, а са забраном масонских ложа у Русији 1820. године, Русија и њени владари су постали непријатељи масонства и „револуционара”.

Кримски рат није донио Британцима оне резултате које су планирали, као ни Велика игра у Централној Азији, мада су касније били саучесници у свргавању самодржавља у Русији. Два пута су Британци организовали свјетске ратове, хушкајући Немачку и Русију, ипак, све ово није им помогло да сачувају империју – много снажнији свјетски „паук”, САД, учинио је све да ослаби и разруши Британију. Активну улогу у томе играо је и СССР. Финални ударац по Pax Britannica нанијели су Руси и Американци 1956. године у вријеме Суецке кризе и Албион је поражен (Американци су створили код Британаца снажан утисак да ће их подржати у случају кризе, али чим је Хрушчов обећао двије дивизије добровољаца и подсјетио да Совјетски Савез посједује нуклеарно оружје, Британци су отрчали код Ајзенхауера да траже помоћ, а Американци су им хладно одговорили да они не подржавају колонијалне империје).

Борба за 21. век

Данашњи сукоб елита, кинеске (источно-азијске) и западне, организоване у клубове, ложе, мрежне структуре (англо-америчко језгро) – интересантан је и досад невиђен процес. Западна врхушка се први пут срела са противником који се, иако представља незападну цивилизацију, појављује као глобални играч; до сада је глобалан био само капиталистички Запад који се ослањао у својој експанзији на геокултуру Просвјетитељства. По оцјени Фурсова, западна елита почиње да демонстрира знаке инфериорности и чак дегенерације a la Буденброкови, само уместо четири поколења овдје имамо четири стољећа. Може ли западна елита опет себе да изгради у складу са новим условима, да обнови и сазда нове форме (само)организације? Ново знање о свијету и човјеку као психоисторијско оружје? Могу ли да искористе сукобе Запада и Кине други субјекти стратешког дјеловања, рјешавајући своје проблеме и користећи снагу противника?

Борба за XXI век је, за Фурсова, борба за мјесто под „црним сунцем” посткапиталистичког свијета, односно трка за стварање својих макрозона. Кина и САД, теоријски, такве макрозоне већ имају; у њима се могу вршити унутрашње реконфигурације. Потенцијал за стварање своје макрозоне, иако са бројним тешкоћама, има и Индија, а Европској унији, са својим озбиљним проблемима, и вектором Африка, неће бити тако једноставно. Што се тиче Британаца, потенцијал који има њихова невидљива империја није довољан за стварање макрозоне, тим пре што на Јужну Кину, њихову традиционалну зону, док постоји власт КНР не могу рачунати. Они ће „искочити из своје коже” покушавајући да потчине себи дијелове оних зона које су биле зоне интереса историјске Русије, или просто дјелови СССР-а. У вези с овим, Британци раде по цијелом периметру руских граница. Један од пројеката у том смеру је нова Rzeczpospolita, која би била састављена од Пољске, Литваније, Украјине, Белорусије. Послије неуспјелог преврата у Минску у љето 2020. године, овај пројекат је немогућ – он није остварив без Белорусије. Нови пројекат је UKPOLUK (United Kingdom, Poland, Ukraine) – послије почетка украјинских догађаја, такође, неостварив. Југ Украјине за Британце је проблематичан, јер су за овај регион су заинтересоване истовремено и наднационалне структуре, и Израел, и други.

Велики успјех Британци су постигли у Закавказју, гдје помажу турски пројекат Великог Турана, дјелимично у средњој Азији, а посебно у Казахстану који се претвара у најнепријатељскију, у односу према Русији, клановско-политичку творевину у централној Азији. Раст русофобије у овом „табору” подухват је Британаца и кланова које контролишу. Агресивни начин понашања Британаца, њихова улога предводника у подстицању антируске хистерије демонстрира очајну ситуацију у којој су се нашли покушавајући да створе своју макрозону. По свој прилици, дошли су до закључка да овај проблем могу ријешити само војним путем. Но, при томе, чак и у источној Европи, они се сусрећу не само са руским интересима, већ и америчким, кинеским, интересима ЕУ.

Руски одговор

Гдје је у свему овоме Русија? Да ли Русија, као и много пута у историји, као она која не дозвољава да свијет потоне, стоји као препрека реализацији овог пројекта? Да ли борба у Украјини представља борбу за будућност, односно како закључих претходну анализу за смисао и за будућност планете?

Андреј Иљич каже – у Украјини се рјешава судбина новог свјетског поретка глобалиста: „Ми у Украјини ратујемо и са укронацистима и са њиховим газдама које планирају да, у најбољем случају, коначно ријеше Руско питање – а средство за рјешење више није либерализам, већ неонацизам, помијешан са неопаганизмом и сатанизмом. То јест, оно што није успело Хитлеру, покушавају данас да реализују Англосаси и Европска унија – директни наследник Хитлеровог европског савеза. Они то називају ‘смјеном режима’, наивно претпостављајући да ми не схватамо да је ријеч о уништењу Русије као историјског и социокултурног типа. У таквој ситуацији не преостаје нам ништа осим да ријешимо задатак ликвидације тог свјетског поретка, који се коначно уобличио појавом англосаксонске хегемоније почетком XIX века… Ситуација је као 1941. само је тада био Хитлер, Трећи рајх и нацисти, а данас Хитлерови наследници, Глобални рајх и мјешавина нацизма и троцкизма (у томе је и суштина ултраглобализма). Пред нама је смртни непријатељ и ми га срећемо на Калиновом мосту Историје.”

Каква структура може да се супротстави  и изнесе „ликвидацију” свјетског поретка који свијет води у пропаст? Андреј Иљич овдје долази до тезе коју износе и друштвени прегаоци, условно говорећи, десне оријентације. Та творевина мора бити подобна империји. Иван Лукјанович Солоњевич каже: „Шта је империја? Империја је мир. Империја је уједињавање: у разним облицима и у разним епохама, али ипак уједињавање. Империја бива јача што се удобније у њој осјећају сви народи”. По Солоњевичу, „сваки народ на свијету тежи да створи своју културу, своју државност и, најзад, своју империју”, а Фурсов каже да је неопходна власно-организациона форма која је налик империји импероподобној творевини (ИПО) – „форма која мора бити истовремено способна да се супротстави глобализацији и не дозволи да се таласи глобалног прогреса склопе над њом. С друге стране, да умије да се одупре другим макро-регионалним блоковима на које се свијет распао, користећи их као савезнике у отвору глобализацији.”

Први дио кованице, наглашава Фурсов, „имперо” указује да је ријеч о унитарној наднационалној творевини, која комбинује вертикално-хијерархијске и мрежне принципе организације и која истовремено представља суперконцерн и супердржаву, а не рестаурацији некадашњих форма империје (ипак, оставићу питање рестаурације империје отвореним, њему ћу се вратити у посљедњем дијелу текста Руски реванш). Унутрашње језгро ИПО, по Фурсову, треба да постане организација типа некадашњих редова (дакле западна форма структуре), јер су, по његовој оцјени, организације овог типа биле најуспјешније у свјетској борби за власт, информацију и ресурсе, односно у глобалном управљању: „Без постојања таквих структура не треба сједати за свјетски карташки сто – искуство СССР је показало то кристално јасно: СССР није изгубио због економских разлога, већ зато што совјетске елите нису имале висококвалитетну, сопствену организацију типа неоредова, због чега је дио елите у одређеном тренутку покушао да се интегрише у туђе структуре – но, узалуд, туђинце у такве структуре не примају.” Ако постглобални, посткапиталистички нестане, онда ће организација његових владајући група обавезно имати карактер савеза мрежних и структура типа неоредова, које сједињују у себи управљачке, смисаоне и когнитивне функције, а форма оваквог савезе током одређеног историјског периода биће ИПО.

Пред сваким, који се усуди да разрађује реалан пројекат, велики је посао. Први корак је да се престане са разговорима о срећи за све људе, о човјечанству у цјелини. То је врло незгодна позиција. Она у кризним условима не функционише. А ми морамо да побеђујемо. И понављам, ако и падамо треба да живимо и боримо се до краја. То је императив развоја сваког историјског пројекта. По оцјени Андреја Иљича, ми се налазимо у тачки полифуркације и потребна нам је нова наука о друштву, јер стара наука – која се формирала средином XIX вијека – одлази у прошлост. Зашто? Она је одражавала реалност буржоаског друштва, а сада ишчезавају објекти због којих је формирана социологија, политикологија. Потребно је створити принципијелно нову науку, јер ко први створи ту науку имаће шансе да освоји XXI вијек.

Главни задатак свог покољења Фурсов види, да у времену које им је преостало, припреме дјецу и унуке, интелектуално и емоционално, за побједу у гротлу које ће обухватити наредних 10-20 година. Интересантно је да и Владимир Владимирович такође истиче као кључно управо десет година који су пред нама: „ Пред нама је вјероватно најопаснија, најнепредвидљивија и уједно најважнија деценија од завршетка Другог свјетског рата.”

Извор:
СТАНДАРД