Руски реванш – васкрс Империје (2)

Пише: Милана Бабић

Јасно је да је Русија прешла границу после које нема повратка. Уступци, повлачења, снисхођења, ублажен говор заувек су нестали у вихору рата у Украјини. Русија је спремна за реванш

Нова западна империја, као глобалистичка творевина створена у капиталистичком свијету, који је проистекао из протестантског духа, излази ван националног оквира стварајући мрежну структуру, односно надилази облик националне државе (стога ју је погрешно везати за било коју државу, па и САД), јер њена моћ није ограничена законима, нити одређена географијом. Као таква Империја је, дакле, донекле материјализована у глобалном тржишту – економски пројекат капитализма који се у коначници појављује као глобална анти-држава. Великим дијелом она се завршно уобличила послије слома црвене империје.

Шта се може супротставити таквој Империји? Империја, другог кова и типа? Или другог садржаја? И, враћам се на једно од претходних питања – може ли се преузети концепт владавине а да се не преузме дух? Потом, с тим у вези, да ли логика кретања западне цивилизације изњедрује једну империју, а источно кретање другу? Да ли могу постојати истовремено империје типа Карла Великог и Петра Великог, односно њихови духовно-материјални настављачи? По проницљивој оцјени Александра Сергејевича Панарина, Први Рим се као духовна појава завршио при Карлу Великом, а не у 5. вијеку са његовим варварским освајањем. Царства и империје, колико год биле физичке творевине, системи установа, уједно су творевине духа, стваралачког или уништитељског, или оба, и све док има оних који им служе, духом и мисијом – оне постоје, и имају могућност поновног рођења.

Зашто је и како дошло до слома совјетске империје, која је била држава са свјетским претензијама? Да ли се СССР распао услијед „дезертерства елите у епохи катастрофе” (Александар Сергејевич Панарин) или је то пак „највећа у историји побједа Запада” (Александар Александрович Зиновјев)?

Миломир Степић одговара контра-питањима: „Колико још дуго би Москва могла да контролише и дисциплинује сателите? И по коју цену – економску, војну, политичку и сваку другу? А шта би се у наредних тридесетак година, од почетка гласности и перестројке до данас, десило са Русијом и Русима? Какво би њихово „стање нације” било почетком треће деценије 21. века, уз хипотетички наставак разарања идентитета? У том контексту, може ли се совјетски слом тумачити не као регресија, већ као кутузовљевско повлачење? Дефанзива као предуслов офанзиве. Може ли се аналогија потражити у „разби-распаду Југославије и српској судбини?”

Преображај империје

Намеће се и друго питање – да ли је совјетски тип човјека, који је у свом дубоком слоју бића још увијек носио залог будуће обнове – односно православни (саборни) дух заједништва, могао бити саображен преображају империје јер, по оцјени Немање Ђукића, иако су и комунизам и капитализам пројекти Mодерне, они не посједују подједнак социјални капацитет.

„Док је капитализам изграђен на начелу капитала, комунизам је изграђиван на идеји човјека и заједнице. Отуда је комунизам у односу на капитализам посједовао виши степен колективизма, због чега је био пријемчивији културним начелима православне цивилизације (нпр. идеји саборности). Условно говорећи, комунизам је био ‘саборнији’ од капитализма па је транспозиција комунизма у православну цивилизацију отуда и била могућа. Наравно, ‘саборност’ комунизма је била секуларна. Ако секуларизацију схватимо као пражњење нечега од иманентне сврхе, онда се секуларизација социјалног бића и састоји у пражњењу друштвености од личности и заједнице као саме сврхе друштвености (због тога је Турен и могао рећи да данас на Западу више нема друштва). Конкретно, то значи да се секуларна основа комунизма није темељила на вриједности, него на друштвеном циљу који је проглашен вриједношћу – она се темељила на идеји хуманизма, а хуманизам није вриједност него рационални антропоцентризам – идеолошка концепција рационалног модерног човјека као мјере свих ствари”.

Зашто ипак није дошло до преображаја империје и природног наставка вијековне руске државности?
До тога није дошло из више разлога, који су и производ унутрашњег кретања – пројекта који се донекле отргнуо, јер нису сви заговорници промјена били издајници, било је то и одсуство методологије глобалног политичног прогнозирања и много шта друго (новоговор, брижљиво смишљене пароле које су у суштини биле лишене смисла, покушај дијела елите да се по сваку цијену убаци у заједницу „изабраних”, итд). Био је то и производ планског дјеловања споља, како манипулацијама свијешћу тако и конкретним дјелатностима.

Слому 80-их година 20. вијека највише је допринио новоформирани дух егоизма, похлепа „елите”, зло реформи које су у основи значиле уношење новог концептуалног вируса у виду разбарушеног либерализма коме је на олтар требало принијети вијековни концепт руске државности – саборни побједнички руски дух који се напајао православљем и који се јасно пројавио у побједи Отаџбинског рата и народну имовину коју су насамарени издајници већином извозили на Запад. Но, највеће освајање остварено је у области образовања које је системски и темељно разрушено. Стога је један од првих потеза руске власти био одсијецање тих коријења и повратак на старо/ново образовање.

Метаисторијски задатак

Заблуда да свијет иде ка прогресу који је еволутиван траје већ дуго. Ту појаву је на себи својствен начин потпуно разобличио Данилевски: „Прогрес није у томе да се стално иде у истом правцу, већ у томе да се прокрстари цијело поље, које представља поприште историјске дјелатности човјечанства, у свим правцима. Зато се ниједна цивилизација не може поносити тиме да представља највишу тачку развитка, у односу на неке претходнице или савременице у свим правцима развитка”. Сваки народ доприноси на свој начин творачком или рушилачком елементу, испуњава своју мисију на земљи или је одбацује, али свијет који је у великој мјери заборавио на Бога и свијест да једино Богу припада завршно руковођење историјом иде ка новом потопу и крају, који може значити ново циклично кретање историјских процеса или пак стварни крај. У чему се састоји руски задатак? Шта је њој дато?

Русија којој је био одређен резерват са којег би се даље напајао homo economicus је устала. Она Русија која је у својој историји срушила седам империја зла и чије је метаисторијски задатак, по Ранку Гојковићу, назначен још у древној руској хришћанској књижевности Кијевске Русије: „Кијевски митрополит Иларион, први етнички Рус на кијевској црквеној катедри, у свом значајном делу Слово (Реч) о закону и благодати истиче духовну силу као суштинску у произашлом сједињењу (пре крштења Русије разједињених) словенских племена у јединствен народ, руски народ. Дакле, у том ремек-делу древне руске књижевности, поред овога што је истакнуто у самом наслову да су доласком Христа у свет светлост и истина тријумфовали над законом, овде се по први пут оцртава и посебна мисија руског човека у борби против зла. И заиста, било је доста тих „империја зла” које су јуришале на Русију и на крају се разбијале у борби са руском „империјом добра”.

Послије слома совјетске империје кренуло се са рушењем међународних организација, пољуљана је равнотежа, потиснути су појмови добра и зла, истине и лажи, а дух човјекољубља изложен је руглу и осуђен на ритуалној гиљотини новог свјетског поретка. Руска цивилизација, која је вијековима задржавала побједу злих духова на евроазијском простору и успостављала равнотежу, поражена је од стране заступника „златне милијарде”.

Да се вратимо садашњости. Налазимо се дакле у периоду структуралне кризе глобалне економије, која је повезана са технолошком револуцијом, по оцјени Сергеја Јуријевича Глазјева, односно у терминалној фази кризе Запада по оцјени Синише Љепојевића. Рат свјетских размјера, који је дуго био у припреми, одвија се пред нашим очима. Налазимо се у необичном историјском тренутку, свијет се налази на опасном рубу, не први пут у историји. Сужава се хоризонт изласка из кризе, дјелује као да се здрав разум повлачи пред потребом да се по сваку цијену задржи западна доминација.

Но, треба само помно пратити наступе Владимира Владимировича Путина и јасно је да је Русија прешла границу послије које нема повратка. Уступци, повлачења, снисхођења, ублажен говор заувијек су нестали у вихору рата у Украјини. Русија је спремна за реванш. У чему ће се он састојати? Шта се васпоставља пред нашим очима на Истоку? Васкрс империје која ће по снази надмашити све претходне, јер јој је упућен највећи изазов. Какве ће она бити и у којој мјери ће се наставити на свештену руску историју? Који изазови јој предстоје? Које одговоре нуди руска историја?

Милана Бабић је професорка српског језика и председница Књижевног удружења „Сусрет“ из Требиња. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор:
СТАНДАРД