Руски реванш – прологомена (1)

Пише: Милана Бабић

Која решења је нудила Русија Рјуриковича, која Русија Романова, а која црвена империја? Шта нуди садашња Руска Федерација? Како победити и шта победа подразумева? Да ли свештена руска империја данас постоји?

Прогнозе, анализе, домишљања; самјеравања, одмјеравања; непотребни подаци, лажни подаци, полу-лажни подаци, подаци… Гомила масивних новости, заглушујућа бука, брзе осакаћене информације учиниле су да је за многе руска операција на сопственом тијелу била изненађење. За оне који ослушкују пулс историјских збивања, преломна тачка новије руске историје десила се још 2014. године, западним пучем у Украјини. Осам година касније велики физички и метафизички сукоб постаје неизбјежан.

Од 1991. Русија запањено прати дешавања у бившој Југославији. Од 1994. до 1999. године бомбе падају по „најхрабријем народу у Европи“ (Александар Александрович Зиновјев), једином народу који, будући увијек уз Русију, ублажава њену бол геополитичке усамљености. Варварско иживљавање над најзападнијом руском браћом дефинитивно је буде из дугог сна, Српско питање постаје Руско унутрашње питање…

Године 2014. Русији постаје јасно да се њено западно путешествије завршава заувијек и да јој слиједи можда и највећи сукоб у повијести Русь, рат у којем њен непријатељ по први пут у историји потпуно скида маску. Постаје јасно и да ће се тај рат одвијати у области духа колико и на физичком плану. Западно освајање свијета нема парелеле у историји. Вестернизација је обухватила готово читав свијет, распрострла тежњу ка освајању химере среће кроз лагане садржаје, визуелно уједначила излед људи, увукла се у снове, понудила једнообразност сна који је опскрбила теоријским и практичним аргументима. Англосаксонска колонијализација свијета културом преко Америке чини да „грчки и римски успјех изгледају провинцијално у поређењу с тим“ (Олег Солдат).

У вријеме Мајдана Русија још није спремна за сукоб, стога, али не само због неспремности војне силе, она и не жели сукоб, на шта јасно указују многи поступци, али у потпуности постаје свјесна да снаге које желе рат то желе упркос погубности те тежње и да ће сукоб постати неизбјежан. У том трену слома илузије о магловитом западном прогресу, раздробљено је четиристо година сна о Западу и мисли о романо-германској Европи као попришту цивилизације. Духовна и физичка обновљивост тежње империје Карла Великог, васпостављана неколико пута кроз кретање ка Истоку, сада опет тако видљива и опипљива, хладно срачуната и немилосрдна, потпомогнута наднационалним структурама управљања, срушила је до темеља илузију да је могуће припадати нечему гдје ниси добро дошао, гдје ниси признат и никада нећеш бити признат као равноправан, чак и ако се одрекнеш себе.

Одбрана Смисла

Чудим се, понекад, како још од анализа Николаја Јаковљевича Данилевског није постало кристално јасно да је руска историјска судбина да буде своја, она која задржава и обуздава зло (катехон) и да се ради о особеној европској цивилизацији која има само свој пут. Или је та свијест, сазнање да је изузетно тешко одржати цивилизацију у цвјетајућој фази (Константин Николајевич Леонтјев) допринијело да се покуша побјећи од себе и уронити у илузије. Или  је то био замор од вјековне одбране Смисла, милионских жртава; предах од позива у помоћ онда када догори до ноктију? Или потреба да се урони у Другост коју нуди Запад? Или је западни маљ међународног капитала који је дозволио спољним силама Запада да се угнијезде у парламентарно руководство још у вријеме Руске империје, а о којој је писао још Константин Петрович Побједоносцев, заиста била толико јака…

Пошто се свијест о завршетку једног свијета, и једног сна, са катарзом дешавала у унутрашњем руском бићу, на нивоу истинске руске елите (која је увијек најприје духовна, која промишља у свјетским размјерама, али дубоко у сјенци спољашњих дешавања), та спознаја није била видљива свијету који се налази иза/изван руског руба.

Многи и у Русији нису то осјетили, по инерцији живјећи у духу идеја позападњаченог фаустофског свијета, омамљени сјајем умируће цивилизације, само крвљу припадајући Трећем Риму они су постали заведени прометејством технизма и неспособни да виде рађање новог свијета. Јер промјене се превише брзо дешавају, а страх да ће се Русија, као много пута да сада, наћи у страховитој геополитичкој усамљености, рањива споља и изнутра, постоји у дијеловима елите који отклон од вестернизације виде као откидање од сопственог бића.

Руско питање, сегменти

По Брестовском уговору од Русије је отргнуто 780.000 квадратних километара територије са 56 милона становника, дакле око једне трећине свега насеља бивше Руске империје…

Распадом СССР-а од Русије се у више наврата отимало, одвајало, откидао руски ареал. Двадесет пет милиона Руса остало је изван Отаџбине. Руско питање стога је најприје питање откинутог, разасутог руског бића. Како наводи Веселин  Конатар:„ Према процјенама Мендељејева, Русија је до почетка 21. вијека требало да има 600 милиона становника.Послије Првог свјетског рата, револуције 1917. године, Другог свјетског рата и агоније 1990-их Русија данас једва да има 140 милиона становника.“.

Руско питање је питање и блудних синова, заведених, разведених од себе самог, то је питање и каиновско, и авељеско, то је питање Авесалома који устаје и креће на свог оца, али је и даље син, син свог оца, и даље остаје ратник коме је тежња ка побједи у срцу. И даље ври силина руске крви у онима који устају на некадашњег себе…

Руско питање је питање могућности превладавања јаза између народа и елите. Свакако ту Црква игра пресудну улогу, то је њена историјска и есхатолошка улога.

Руско питање је и питање примања у наручје народа који је остао изван могућности заштите, осјећања истинског прихватања. Непрестано слушамо да Русија споро напредује. Очекује се да се процес дугог историјског трајања ријеши брзо. Но, то у животу не бива. Русија се креће, али и чека крај сна о Западу који је уљуљкао велики број становника земље која некада бјеше крајња руска земља. Чека се њихов одговор. Даје се вријеме за растрежњење. И борбу.

Духовни одговор

Русија неће погинути због комадања него ће започети успостављање читавог хода своје историје изнова. Она ће као велики организам поново узети у обзир скупљање својих чланова, ширећи се ријекама и морима ка горама, ка угљу, ка хљебу, ка нафти, ка урану“

Иван Александрович Иљин

Сва логика ситуације иде ка томе да ће на територији некадашње Хазарије ријешити и питање смисла руског страдања и смисла историјског тренутка који опет отвара простор за формационо (творачко) рјешење „Руског питања” које је неодвојиво од свјетског историософског питања уређења новог свијета који се рађа, а за који је потребан одмак од просвјетитељског ума обојеног маркистичким погледом: „Зато треба признати да свијест савремених интелектуалних елита, које се хране ‘великим учењима’ Запада од комунизма до либерализма, у принципу није адекватна карактеру глобалног изазова.

Наиме, данас владајућа либерална идеологија уопште нема у резерви идеје које су сагласне с главним бригама нашег преломног времена.“ (Александар Сергејевич Панарин). Пророчке ријечи великог руског мислиоца откривају размјере будућег руског реванша који мора бити дат у области духа – у домену психосфере, историософије, вјере, културе и геополитике. Ипак, чини се, у Русији, данас, упркос свим одвођењима у друге сфере главног питања, јасно се уобличава мисао да изазов бачен пред њу захтијева нов метод. Постаје очигледно да је снажно кретање ка побједи времена над простором, од које је стрепио А. С. Панарин, собом донијело квалитативно нов изазов свијету. По Зигмунду Бауману превласт информационих фактора над материјалним, капитал слободан од свих ограничења даје предност онима који контролишу вријеме (капитал) над онима који контролишу простор (државу).

По Андреју Иљичу Фурсову у току је тотална корпоратизација света, што, споља гледано, веома подсјећа на последње вијекове Римске империје и XIV-XV вијек у Западној Европи. По њему XXI вијек ће бити вијек различитих корпорација („држава“) – различитих по поријеклу, форми, снази, али истовјетних по суштини што ће представљати озбиљно искушење за такво хришћанско достигнуће човјечанства – као што је личност, која се ни на кога и ни на шта неће моћи ослонити, осим на себе саму, и нужно ће морати да се претвори у корпорацију у једном лицу. Са тезом „профит изнад свега“ границе између криминалних и правних зона су принципијално укинуте.

Са којим то онда силама ратује Русија, и свијет који стоји уз њу? Какве је то промјене донио финиш глобализајских процеса? Каква форма државне структуре се може супроставити неолиберализму ако неоимперијалне обрисе добијају и САД и Кина?

Империја и мач 

Као финиш глобализацијских процеса ствара се корпорација-држава која је усмјерена на смањене трошкова. У њој се становништво на крају искључује из реалног живота. У таквој држави најважнија је економска конкурентност, а социјалне и националне компоненте могу се заборавити (А. И. Фурсов)

Андреј Иљич Фурсов даље каже да, за разлику од Запада, у руској историји, суштински, није било организација које су усмјеравале свјетски историјски развој. Изузетком сматра Коминтерну која је у већој мјери међународна лијево-глобалистичка, а не руска организација, и „Црвену империју“ Стаљина, која је постојала у врло кратком историјском периоду, и већи дио времена провела бранећи се.

Татјана Васиљевна Грачова сматра да руска историја показује да, без обзира на наизглед тријумфовање и баханалије компрадорске елите на власти, на одређеној етапи смутног времена у Русији се Божјим промислом појављује мистична сила која ствара чврсте темеље царске државности.

Каква стога треба да буде структура будуће Русије? Какво уређење ће бити способно да се избори са „био-еко- техно фашизмом“ (термин А. И. Фусова)? Да ли се налазимо у тачки бифуркације? Да ли је вријеме империја прошло? Да ли се може преузети организациона структура Запада а да се не преузме и дух? Да ли историја заборавља претходна неостварена рјешења? Ко управља историјом? Која рјешења је нудила Русија Рјуриковича, а која Романова, а која црвена империја? Како побједити и шта права побједа подразумијева? Да ли свештена руска империја постоји? Шта представља покушај рушења традиционалних религија?

Милана Бабић је професорка српског језика
и председница Књижевног удружења „Сусрет“ из Требиња.
Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор:
СТАНДАРД