НОВА ИДЕОЛОГИЈА РУСИЈЕ СЕ РАЂА У ДОНБАСУ

Пише: Александар Дугин

У фебруару 2023. године Александар Гелијевич Дугин одржао је предавање за студенте Доњецке Народне Републике у оквиру предаваонице Светског руског народног савета.

Идеологија је рођена у Новоросији

Хвала вам на позиву да у сали за предавања Светског руског народног савета пред студентима Доњецке Народне Републике говорим о тако важној теми као што је нова идеологија Русије.

Данас се у вама, у руском Донбасу, рађа идеологија да Русија стиче сопствени идентитет. Моја ћерка је умрла за велику Русију од руку украјинских терориста. Недуго пре тога, вратила се са нових територија (Дарија је посетила Мариупољ, Херсон, Мелитопољ, Луганск, Доњецк) и поделила утиске које је тамо стекла. У свом предавању је рекла: „Чак и ми патриоте, ми смо непоколебљиви присталице и шампиони руског света, ми смо идеолози и инспиратори руског пролећа, мислимо овде у Москви да смо Новоросији потребни. Али у ствари, није. Шта да учимо Новоросију када су њени синови и кћери, одрасли и деца, прошли кроз толику ватру историјских искушења да су постали прави руски људи. Они су руски свет“.

И зато, када говоримо о идеологији нове Русије, ово није толико апел Москве, чак ни оних који су са вама свом душом, свим срцем, целим телом, целим животом, који су на фронту, који гину са вама, који живе заједно са вама, ко са вана побеђује, ко пати са вама, ово није порука од нас вама, већ питање. Односно, када кажемо „идеологија нове Русије“, ово није питање за данашње предавање, већ питање за вас, за народ Новоросије. Ви сте носиоци ове идеологије. Ова идеологија нове Русије ће или бити ваша, или је уопште неће бити.

И ово није само нека врста дежурног поздрава за људе који су прошли кроз тешка страдања и сада се придружили Русији. Нисте тек тако постали део постојеће Руске Федерације. Не само да сте постали део наше земље, дошли сте у Русију да је изнова створите, да буде потпуно другачија. Прикључујете се погрешној држави која јесте, а која нема идеологију (како пише у Уставу). Не долазите у државу која је изграђена на рушевинама СССР-а 1991. године на бази потпуно либералних западних вредности, потпуно посвећена светској влади, а контролисана од групе злочиначких олигарха који су крали наше богатство. Не улазите у ову државу. Дошли сте да изнова стварате Русију.

И зато, у Русији коју ће створити људи са фронта, људи Новоросије, ви ћете имати главну улогу. Стога, радије не бисмо требали да вам кажемо, већ да вас саслушамо. У принципу, било би у реду да нам људи из ровова, људи из Доњецка, Горловке и других стално гранатираних територија, кажу шта треба да буде идеологија Русије. А ми бисмо вас саслушали и сложили се са вама.

И овако ће, чини ми се, бити потребно градити наше односе са Донбасом. Гледајте, права руска култура се рађа у Донбасу. У Русији сада нема песника. Постоје претенциозни либерални сломљени варалице са бесконачно малим талентом, огромним амбицијама, подржани завером истих бескорисних и неартикулисаних ништарија. У вама се рађа права поезија – ваше песникиње, ваши песници стварају, сада дају тон нашој руској поезији. То су момци који су само у рововима, на фронту. Ево, они у својим телеграм каналима, војни дописници, учесници непријатељстава, заједно са вама, сада формулишу најважнија руска значења.

А ми само треба да разумемо, протумачимо, подржимо, пренесемо остатку народа Русије. Дакле, овде пре свега говоримо о томе шта се сада дешава на новим територијама, шта се дешава на фронту. А све ће зависити од предстојеће Победе. Јер без ове нове руске идеологије, без руског света, без оживљавања руског пролећа, једноставно се не може победити. А Победа зависи од тога да ли имамо ту идеологију или не. Не само руска, већ ваша идеологија – идеологија нове Русије. Русија ће или бити нова или ће пропасти, неће издржати овај историјски тест у стању у каквом је била пре НВО.

Није питање само да ли ћемо ослободити или нећемо неке територије. Ово је питање: „Бити или не бити руски народ, руска цивилизација, руски свет, руски уопште?“. Дакле, живимо у времену ограничења. Ви то боље знате, па опет кажем: „како ти разумеш“, живимо у последња времена, „како ти разумеш“, све је у питању, „како ти боље разумеш од мене“, сад је одлучено да ли ће бити или не бити цела Русија.

Дошли смо до тачке у којој се ова идеологија мора родити из бола. Не треба то да се рађа на папиру, не треба да се рађа из неких извештаја, ПР стратегија Председничке администрације. Одмах ће бити избачено, ветар историје разбацаће ове папириће моментално, као јесење лишће. Све вештачке конструкције и идеологије, ма у којим учионицама биле, и за које добре циљеве биле писане, немају шансе да постоје.

Идеологија се сада рађа у вама, рађа се у Новоросији, рађа се на новим територијама. И зато не говоримо само „равноправно“, већ смо спремни да саслушамо рађање ове идеологије. Јер идеологија је историјски и веома тежак процес. И поновно уједињење нашег руског света, руског народа са новим територијама, и са онима које тек треба да ослободимо, а затим и да одбранимо, а затим и интегришемо – у том процесу се рађа Русија. И овога пута Русија не може бити без идеологије, стога се ту рађа Русија као идеја, ако хоћете, Русија као идеологија.

Нова идеологија и отпор светском злу 

Сада неколико напомена о овој новој идеологији, јер ако правилно схватимо параметре њеног стварања, боље ћемо разумети шта се дешава са нама.

Прво, оно што желим да кажем је да Русија, наравно, не спроводи Специјалну војну операцију. Почели смо са НВО, који је прерастао у пуноправни фундаментални рат. Рат за стварност. Рат у коме се Русија супротставља целом колективном Западу, о чему је наш председник много пута говорио. А ово је веома озбиљно. И то није техничка операција, не само циљ који се тамо може постићи технолошким средствима, лансирањем пројектила, прецизним хватањем, као у антитерористичкој операцији. Ово је рат у пуној снази, у пуној мери.

Друго, ово је рат не само држава, не само Руске Федерације као националне државе, већ и коалиције других националних држава које се сада једноставно боре против Русије. У тој коалицији су САД и Британија, као главни покретачи овог рата, практично све националне државе Европске уније (можда са изузетком Мађарске и Србије). Украјина, ако је признамо као националну државу, и она се бори против нас, или се сви остали боре њеним рукама. Али снага отпора не јењава, јер колективни Запад у овај рат убацује све више снаге.

Нуклеарни сукоб је могућност која се може материјализовати у сваком тренутку. У тренутку када се одређене претње са једне или друге стране перципирају  као критичне,  може уследити превентивни удар. Нико није имун од овога, тако да стално, ако желите, балансирамо на ивици понора. И не само као становници ДНР, становници Русије, већ као читаво човечанство.

Сходно томе, живимо унутар Апокалипсе, краја света, који нам је постао толико близак да то не треба потцењивати. У смислу глобалног обима сукоба који се већ одвија, ми смо у светском рату. А ви сте граница овог рата. Ви сте били окидач за овај рат. А да сте ви, становници Доњецка и Луганска, одустали, можда се ништа од овога не би догодило. Али свеједно, пре или касније, ојачавши и ушавши у НАТО, Украјина би за себе захтевала Крим и претила би Белгороду и Курску, Ростову и Вороњежу. Али ви сте се, ипак, први пробудили, и постали мученици, постали сте Христос Русије. Донбас је Христос Русије, који је страдао за нас, патио и ишао на овај отпор злу, без ослонца, само се ослањајући на свој дух, на своју вољу, на свој идентитет, на своје корене.

Ваша мисија је да делујете као чувар, Катехон. Ви сте авангарда пробуђеног руског народа, сачували сте свет и Русију од неминовне смрти. Наставили смо овај двосмислени дијалог са Западом, који је спремао одлучујући ударац против нас, наоружавајући кијевски нацистички режим. Запад је тражио прилику да уљуљка нашу пажњу споразумима из Минска (Оланд и Меркелова сада то искрено признају). И да нисмо започели ову превентивну војну операцију, судбина Русије би вероватно била запечаћена.

Сачували сте нам прилику да постојимо. И спасили сте не само себе, спасили сте руски народ, руску државу. Част и хвала вама, и вјечна памјат свима који су погинули за овај велики циљ. Није узалуд. Ово је верски подвиг.

То значи да ово није само рат држава, већ и сукоб цивилизација.

Рат цивилизација

Погледајмо сада садржај овог сукоба. О томе можете размишљати као о  сукобу држава: национална држава Русија наспрам коалиције националних држава. Али то нас не приближава суштини онога што се дешава. Ово очигледно није борба за територије, ресурсе, индустријски потенцијал, хидроелектране, жито итд. Овај пут рат има минималну  материјалну  димензију.

Ово је рат духа, рат за идеју, ово је пуноправни сукоб два света, две цивилизације. Исти онај сукоб цивилизација о коме је још 90-их година прошлог века говорио Семјуел Хантингтон, амерички политиколог.

Запад је цивилизација која тврди да је универзална и која верује да је синоним за модерност, развој и напредак. Ова цивилизација је настала у модерним временима, у Европи. Њен главни циљ, како је рекао наш филозоф Владимир Соловјов, била је идеја распарчавања, атомизације, када  појединачно постаје више од целине. У срцу свега лежи  жеља да се све доведе до атома, до појединца, до одвојености. И сваки интегритет, традиционална друштва, народ, држава, имање, црква итд. – све ово је подложно разлагању на фрагменте, расипање.

Либерализам је у 20. веку победио све друге западне идеологије које су покушавале да одрже бар неку врсту јединства: класно јединство у социјализму, национално јединство у фашизму. Односно, на самом Западу је потпуна подела органског јединства коначно завладала тек крајем двадесетог века, када је либерализам неповратно победио. Либерализам је данас главна идеологија Запада. Ово је његов главни вектор. А, после пада Совјетског Савеза, либерали су, победивши, сматрали да су коначно срушили њима алтернативни социјалистички пројекат – последњи који је остао после пада нацизма у Европи. Због слома социјализма као идеологије и СССР-а као државе, народ Донбаса нашао се на непријатељској територији коју контролишу екстремисти, освајачи. Москва их је издала.

У време пада СССР-а и социјализма, либерализам је изјавио да је коначно, у пуној мери, победио, да је дошао крај историје, а западна либерална цивилизација је сада једина преостала. Ово је глобализација. Либерали су прогласили да ће се од сада овај нови либерални светски поредак проширити на све земље и народе, укључујући и Русију. И Русија 90-их се сложила са овим.

90-те: не глупост, већ издаја

То је била издаја руског света, руске државе, руске цивилизације, од стране руских лидера 90-их година. Они су напустили не само комунизам као идеју, већ и социјализам као политички и економски систем. Издали су руску цивилизацију. Зато су сви они који су учествовали у политичкој власти у Русији 90-их година историјски злочинци који су свесно или несвесно издали наш суверенитет, наше корене, наше земље. И они ће из века у век бити проклети од руске историје, од руског народа. Као Јуда.

Сада крвљу перемо грех 90-их. Ово проклето доба, које сваки Рус, као и Смутно време, мора да мрзи. Јер све ово што се данас дешава на нашим западним границама, оно што се дешава на новим територијама, оно што се дешава са Русијом резултат је те колосалне геополитичке катастрофе, како је рекао наш председник, која се догодила 90-их година. После тога је власт у Русији преузела издајничка русофобска елита, не много другачија од украјинске, која и данас покушава да је не одустане до краја, упркос условима у којима се Русија налази.

Западна цивилизација, која је достигла врхунац свог индивидуализма, већ је разградила не само националне државе, цркву, имања, већ је уништила породицу, тврдећи да појединац може сам да бира свој пол. Ослобођење човека од свих облика колективног идентитета  је  смисао и главна теза либерализма.  Али чим се човек лиши свих облика колективног идентитета, односно више није ни грађанин Русије, ни Рус, ни православац, ни аристократа ни земљорадник, када више није човек или жена, таква чиста индивидуа не може постојати. Постаје ништа, нула. Ако се са човека потпуно уклони сав колективни идентитет, он неће бити ни личност. Распашће се.

И ово је следећа последња фаза западне цивилизације, а то је  пост-хуманизам – пренос моћи на вештачку интелигенцију, долазак киборга, генетски инжењеринг, крај човечанства. То је оно на шта позивају либерални идеолози попут Курцвајла, а о томе говоре и западне технократе. Замена човека другим биолошким врстама, химерама, полумашинама, киборзима, урањање људске свести на сервере облака – добродошли у матрицу. То је оно што глобалисти зову Сингуларност.

Матрикс није само научна фантастика, он је нацрт куда иде модерна западна цивилизација и чему се већ приближила.

Цивилизација која се етаблирала на Западу је тријумф либерализма, технократије, крај историје. Глобализација је стратегија претварања свих народа, свих култура, свих цивилизација у јединствено ткиво планетарног либералног друштва, где се човек, ослободивши се свих колективних идентитета, ослобађа и последњег колективног идентитета – од тога да буде човек. Јер личност је и колективни идентитет.

У овој ситуацији, Русија је 90-их година прихватила ова правила игре, и рекла: „И ми смо део вашег постмодерног либералног света“. Имамо либерале на власти. Увели смо либералне принципе у друштво и делимично унели у Устав: слобода тржишта, либерална демократија, људска права, избори, постмодерна култура, индивидуализам, каријеризам, интеграција на Запад. Наши олигарси су похрлили да купују фудбалске клубове у Европи да би били примљени у овај западни постхуманистички свет. А онда  је либерална идеологија потпуно превладала у Русији. Тада смо изгубили скоро све и спремали се да изгубимо последње.

Рани Путин: интеграција на Запад уз очување суверенитета

У том тренутку, када смо већ подигли ногу изнад провалије, дошао је Владимир Владимирович Путин и, у најмању руку, зауставио распад Руске Федерације, који је изгледао готово неизбежан. Што смо се више интегрисали у Запад, што смо више апсорбовали либерализам, постајали смо слабији, све су се више јављала сепаратистичка осећања, брже се урушавала колективна самосвест. Путин је, с друге стране, ставио улог на суверенитет и тако започео процес постепеног изласка из ове либералне зависности.

Суверенитет у ужем смислу тиче се, међутим, само државе. Стога је у првој фази Путин изнео следећу тезу: да, желимо да будемо део Запада, желимо да уђемо у СТО, желимо да учествујемо у глобалним процесима, у међународној подели рада, ми ћемо снабдевати Запад са јефтиним природним ресурсима (гас, нафта, алуминијум итд.), спремни смо да развијамо сарадњу на свим нивоима. Од Запада се, пак, тражи само једно – признати да  смо   суверена национална држава, иако се налазимо у простору глобалног западноцентричног либералног светског поретка, што ми, заправо, не споримо.

Управо због оваквог става Русија свих ових година није имала насушну потребу за националном идејом. Деведесетих година, либерали који су израдили наш устав у потпуности су забранили идеологију, плашећи се повратка комуниста на власт. Али одбацивши комунистичку и ортодоксно-конзервативну (империјалну) идеологију, либерални реформатори 1990-их (колективно називајући своје противнике погрдним изразом „црвено-браон”) су подразумевано учинили либерализам доминантном идеологијом. Све осим либерализма је, заправо, деведесетих година прошлог века забрањено, исмејано, маргинализовано и демонизовано.

Након што је Путин дошао на чело државе, будући да се и даље радило о интеграцији у западну идеологију, у западни либерални свет, власти такође нису обраћале пажњу на руску идеју, иако је директан прогон патриота ослабио. Међутим, Путин је већ 2007. године на Минхенској безбедносној конференцији упутио директну критику западног светског поретка који се претворио у униполарни свет и планетарну хегемонију. Ситуација је ескалирала у августу 2008. године, током сукоба са прозападним Сакашвилијевим режимом, који је подржавао Џорџ Сорош. 2014. године, када је Запад не само активно подржао нацистички пуч у Украјини усмерен против Русије, већ га је, заправо, организовао, на шта је Русија одговорила поновним уједињењем са Кримом и подршком побуњеном Донбасу, односи са Западом су се потпуно погоршали. Али чак и након тога, ушавши у формат Минских споразума, Русија није напуштала све мање реалистичну идеју интеграције у западни свет под условима одржавања суверенитета. Сама идеја је садржавала неотклоњиву противречност – уосталом, либерализам, и у теорији и у пракси, ускраћује државама право на суверенитет, а још више оним државама које нису у потпуности контролисане глобалном хегемонијом и где либерализам није дубоко продро у јавну свест и политичке друштвене институције.

Тако смо корак по корак, одговарајући на сваки изазов са позиције суверенитета, долазили у сукоб не само са другим националним државама које су биле потпуно подређене Западу, већ и са самом западном цивилизацијом, са глобализмом, са доминантним светским поретком, са либерализам као филозофијом заснованом на индивидуализму који лежи у основи метафизике модерне западне цивилизације. И што смо се више уплитали у овај сукоб, све смо више схватали да смо ми нека друга цивилизација, да руска цивилизација није део западне цивилизације, већ сасвим  оригинална појава.

Тај процес је био веома спор: с времена на време помињали смо словенофиле, Путин је цитирао Иљина, који је био истог гледишта, чак и Солжењицина (који је, упркос издаји, такође био словенофил). Сходно томе, све више смо почели да схватамо да  нисмо део западне цивилизације, да имамо своју, руску идеју. И, сходно томе, све више смо схватали да нам је потребна идеологија за нову Русију.

Специјална војна операција као егзорцизам

А сада је дошао СВО. Русија је пре годину дана ушла у фронтални рат пуних размера са цивилизацијом Запада, против индивидуализма, против распарчавања друштва и човека, против глобализације, против свих главних основа модерне западне либералне глобалистичке филозофије, политике, економије, и културе. Русија је у Украјини оспорила вештачку неонацистичку конструкцију коју су створили глобалисти и либерали да би уништили Русију, последњу препреку њиховом глобалном тријумфу. Ако би Русија пала, чак ни богата и ефикасна Кина не би могла дуго да се одупире западној сили.

Глобалисти су намерно створили државу чија је тоталитарна идеологија била мешавина либерализма и атлантизма, с једне стране, и русофобичног неонацизма, с друге стране. Режим либералног нацизма, на најнехуманије, расистичке и терористичке стране на које је либерални Запад зажмирио и још увек затвара очи. Ипак – уосталом, он је осмислио и створио овај режим.

Тако се појавила постмодерна држава, где јеврејски кловн истовремено делује као глава и инспиратор радикалних (често антисемитских, али што је најважније, русофобних) неонацистичких група. А сав овај Тарантинов крвави маскенбал вођен је руком либералног Запада, који на самом Западу на најсуровији начин одмах кажњава сваки наговештај патриотизма, па чак и заштите традиционалне породице, док у Украјини сваки нацистички и екстремно екстремистички покрети и организације цветају. Све што је неприхватљиво на сопственој територији, напротив, тај исти либерални Запад у Украјини подржава и култивише у чисто прагматичне сврхе. Циљ је један –  уништити нас по сваку цену. И онда од ове неонацистичке руље, наравно, неће остати ништа, они ће једноставно бити ликвидирани јер су одрадили свој прљави посао и неће бити ни гласа од њих. Али сигуран сам да ћемо се сами носити са њима.

Уопште, Украјина ће или постати ништа, сушна празна територија у контексту либералног света, или ће се поново родити, као део велике руске православне цивилизације каква је одувек била, а каква јесте, и сада. Ослобођење Украјине, за којим сада тежимо свом снагом, је нешто као егзорцизам, егзорцизам ђавола. У то се претворила специјална операција коју спроводимо годину дана.

Сада идеологија. Када смо ушли у директан сукоб са Западом, као цивилизација против цивилизације, нашли смо се у неравноправном положају. Зато што Запад познаје темеље своје цивилизације, њихова идеологија је јасна, писана је у свим западним уџбеницима, присутна је на свим универзитетима, на свим програмима. И не само на самом Западу. По целом свету, а авај, и код нас. Све модерне хуманистичке науке изграђене су на либералним принципима , свуда где је појединац на челу. И тако је у филозофији, социологији, антропологији, културолошким студијама, економији, психологији, политичким наукама, међународним односима, етнологији итд. Где год да погледате, који год уџбеник отворите, то ће свакако бити  либерална пропаганда.

У социологији је догматичан став Макса Вебера и англосаксонских социолога (почев од либералног расисте и социјалдарвинисте Спенсера) да друштво стварају појединци и да се стога увек може раставити и поново изградити, у њему нема интегритета. А Диркемова, Маусова школа итд., где је, напротив, друштво у целини, колективна свест та која одређује одржавање појединачних појединаца, или се погрешно тумачи или представља као приватно мишљење.

У теорији међународних односа, парадигма либерализма са директним позивом на Светску владу, плус низ постмодернистичких додатака (теорија рода, конструктивизам, итд.) се узима здраво за готово. Друге теорије, а пре свега реализам, помињу се успут уз латентну критику.

Узимамо психологију. Доминирају бихејвиоризам, когнитивизам, индивидуалистичка психоанализа и постмодерне теорије трансгресије. Дубља Јунгова психологија, социологија имагинације Дурана или Дасеин терапија Босс/Бинсвангер постоје само на маргинама.

Не говорим више о економији, постоји само либерална тржишна ортодоксија, а поред ње само маргинална „јерес“, у коју нису укључени само Фридрих Лист или Силвио Гезел, већ Маркс, Кејнс и Шумпетер.

Свугде у читавој модерној доминантној епистеми сусрећемо истицање појединца, као и директну или индиректну критику било каквог интегритета, холизма, било које хијерархије, деконструкцију колективног принципа на атоме, елиминацију свега што је на неки начин повезано са традиционалним друштвом. Родне студије, трансхуманизам, дубока екологија, вештачка интелигенција и генетски инжењеринг су на челу овог тренда – овде је појединац већ разложен, уступајући место егзотичном скупу људских, механичких и животињских компоненти.

У науци и образовању Запада чврсто се учврстила главна линија:  ослобођење од колективног идентитета. То је практично цео садржај либералног образовања. Када је Русија пристала да постане део западног света, чак и очајнички тежила томе, ми смо све ово прихватили–модернизацију, дигитализацију, постмодернизацију. Тако смо убрзано губили оно што је била особеност наше руске цивилизације. Овај деструктивни процес је олакшао и совјетски период наше историје. А онда су у науци и образовању доминирали материјализам, атеизам, слепо обожавање технолошког напретка, презир верских основа и дубоког идентитета. Али тамо је све ово спроведено у име друштва у целини. Либерализам је, сачувавши материјализам и атеизам, почео да уништава и друштво.

За 30 година, а узимајући у обзир још 70 година совјетског материјализма, који даје већ 100 година активног искорењивања традиционалне руске епистеме, класичног, па чак и стварног, примењеног образовања, цела ова област је пепео.

Ово је ћорсокак. За интеграцију нових територија у Русију, неопходно је стандардизовати образовни процес. Али уџбеници и наставна средства, планови и критеријуми оцењивања који долазе из велике Русије су 90% субверзивна либерална пропаганда. Огромну већину хуманистичких уџбеника у савременим условима требало би, строго говорећи, забранити из цензурних разлога, јер одражавају претежно либерално гледиште, а то је идеологија нашег цивилизацијског непријатеља, са којим водимо рат не за живот, али до смрти. Фрагменти совјетске формације остављени по инерцији не могу послужити као тачка ослонца. Њих је правдала совјетска идеологија, која више не постоји и која не може служити као срж цивилизацијске алтернативе.

У хуманистичким наукама уопште нема ничег руског . Ништа што би ојачало, потврдило наш сопствени идентитет. Налазимо се у парадоксалној ситуацији у којој Русија ратује против цивилизације са јасним профилом, са јасно дефинисаним идеолошким идентитетом. Има дугу историју и јасно дефинисане циљеве.

Али још нисмо јасно формулисали своју идеологију, нисмо променили члан Устава који забрањује државну идеју, нисмо усвојили „темељне принципе“. Нисмо ни започели рад на промени садржаја нашег образовног система према руском свету. Наше образовање остаје колонијално. Нас, као Индијанце, дивљаке, епистемолошки колонизатори уче својим принципима и, наравно, сопственим интересима. На нашу велику жалост, ослободилачку борбу у сазнајној интелектуалној сфери нисмо ни започели.

Традиционалне вредности судбоносног декрета

Први знак овде је Указ председника Руске Федерације од 9. новембра 2022. године број 809 „О усвајању Основа државне политике за очување и јачање традиционалних руских духовних и моралних вредности“. То су традиционалне вредности које смо сада са К.В. Малофејев и отац Андреј Ткачев разговарају на ТВ каналу Цариград. Објављена је посебна брошура у којој су подвргнути систематском опису и тумачењу.

Ово је много посла на појашњењу Уредбе. Дајемо његову детаљну интерпретацију, претварајући поједине суве бирократске фразе у доследне теоријске конструкције. Тумачењем ове Уредбе, разврставањем вредности по вредности, формирамо примарно поље националне идеје које нам је толико потребно. Најважнија теза је Традиција, континуитет историјских епоха, померање духовног над материјалним, јака породица, разноликост народа. Све су то карактеристичне вредности традиционалног друштва и стога су директно супротне либералној идеологији.

Вредности Уредбе бр. 809 су срж ове нове идеологије. Али ми само чинимо прве кораке ка томе да руска идеја, која спаја нашу независност, идентитет и оригиналност са социјалном правдом, односно десним и левим, конзервативним и социјалистичким позицијама, поприми тело, постане основа пуне -основане идеологије.

Дакле, дошло је до парадоксалне ситуације. Ми смо већ  у рату, али још нисмо у потпуности схватили своју функцију у овом рату цивилизација. И не треба говорити о томе како на њеној основи градити пуноправну епистемологију, читав низ научних теорија, које би онда чиниле основу хуманистичких наука, а не треба ни говорити. Али Запад и либерализам се боре против нас у овом својству. Они савршено разумеју ко смо ми у ствари, па чак и погодили су оно што се још није догодило до краја, није ојачало. У извесном смислу, они нас разумеју боље него ми сами себе. И тако нас мрзе – не толико због садашњости, колико због прошлости и будућности, због нашег дубоког и вечног.

Донбас – духовни центар руског света 

Вољом судбине и по логици историје Донбаса, нове територије нису биле на периферији, већ у самом срцу руског света. Ви сте ти који треба да започнете процес потпуног буђења. Ви ћете, будући на граници са правим непријатељем, издржавши толика искушења, моћи да идете пут руске идеје и руског образовања много брже од остатка Русије. Уосталом, либерализму више не треба дуго времена да гаишчупате из себе. Зато што пуца на вас. Либерализам је „Химерс“ који вам пада на главу, убијајући вашу децу, жене, старце, мужеве, очеве. Кратак курс либерализма је свакодневно гранатирање Доњецка или Горловке. Становници Донбаса би генетски требало да развију негативан рефлекс у односу на све што је у вези са Западом, а пре свега у односу на либерализам, који је и вас и све нас осудио на смрт.

Ви сте авангарда руског света. Ви сте наша предња граница. И управо у вама, у најтежим фронтовским условима, треба да створите, тачније усадите, руску идеју. А паралелно је потребно искоренити либерализам одасвуд.

Технички, могу вам рећи како да то урадите како треба. Либерализам је идеологија која настоји да ослободи појединца од свих, имајте на уму, свих облика колективног идентитета. Где год видите наговештај критике холизма, интегритета, јединства, солидарности, кохезије, социјалне правде, као и критике Традиције, укључујући Цркву, монархију, породицу, морал, духовност, јунаштво, узвишеност, лепоту – ту је либерализам. Замислите то као рудник „латице“. Они су данас прошарали све институције, уџбенике, програме. Тамо су их поставили наши цивилизацијски непријатељи.

Интегралније и отворено либералније теорије, већи наративи као што су либерализам у међународним односима, концепт „отвореног друштва“, супротстављање појединца држави, Традиција и религија, „разумевање социологије“ – то су већ „Химери“ који долетели да нас униште. То су ракете Точка-У, којима наши идеолошки противници нас погађају.

Сада се мора обавити огроман посао на чишћењу хуманитарне сфере, уз идентификацију либералних мина. Делиберализација научног и образовног процеса  је задатак који стоји пред новим територијама, пре свега ДНР и ЛНР. И ово је наш задатак са вама, па чак и ваш. У томе ћемо вам помоћи колико год можемо. Али ово морате научити данас, и ово се мора научити. Центар сте ви, ми смо сада периферија, зачеље. Историја се ствара тамо где је рат.

Катехон у Донбасу

Још једна важна околност. Често спомињем такву фигуру као  Катехон. Постоји такав интернет портал са именом катехон.цом. У Другој посланици апостола Павла Солуњанима помињу се два појма: το κατεχον је партицип средњег рода, што значи „задржан“, односно „власт“, „царство“, „царство“, и ο κατεχων – мушки род партицип, што значи „Задржавање“, односно „Краљ“, „Цар“. Дакле, руски цар, и руско царство, а заједно са царем и царством и сам руски народ, сматрали су се, почев од краја 15. века, у нашој руској идеологији, почетком Обуздавања.

Шта кочи повратак? Друга посланица Солуњанима каже:

1 . Молимо вас, браћо, о доласку Господа нашег Исуса Христа и нашем сједињењу са Њим:

2 . не дозволите да се прерано поколебате у свом здравом разуму и уплашите се ни духом, ни речју, ни поруком, која тобоже долази од нас, као да је дошао Дан Господњи.

3. Нека вас нико ни на који начин не превари, јер ће прво доћи назадовање и откриће се човек безакоња, син погибељи,
4. противник и узвишен изнад свега што се зове Богом или светињама, тако да седи у храму Божијем, претварајући се да је Бог.
5. Зар се не сећаш да сам ти ово рекао док сам још био са тобом?

6. А сада знаш шта кочи да му се открије у своје време.
7. Јер тајна безакоња је већ на делу; само ту је сад спутник, док се не одузме из околине.
8. И тада ће се открити безаконик, кога ће Господ Исус убити дахом уста Својих и испразнити појавом свог доласка.
9. безаконик, чији долазак, по делу сатанином, са свом силом и знацима и лажним чудима
10. И са свом преваром неправедних, за оне који гину, јер не примише љубави истине, да се њоме спасу.

Дакле, цар није само политичка личност. Ова личност је религиозна, историјска, есхатолошка и, ако желите, духовна личност. А статус Императора, који спречава да на свет дође син погибељи, Антихрист, после пада Византије поверен је московским царевима. На нашу државу, на наш руски народ, који је сачувао свет од доласка апсолутног зла.

А и после Октобарске револуције, бољшевици су, као атеисти и материјалисти, у свом обрачуну са западном цивилизацијом, због неког историјског парадокса, преузели исту функцију. Можда се то догодило под унутрашњим притиском нашег дубоког руског народа. Совјетски систем, социјализам су се супротстављали западном капитализму – политичкој и економској  идеологији Антихриста. И тако, борећи се против непријатеља Божијег, ни сами безбожни атеистички бољшевици нису постали сасвим јасни као носиоци функције Обуздавача. Стаљин је, с друге стране, готово отворено оличавао црте „црвеног цара“.

Борба против западне цивилизације је борба против „сина пропасти“. А Затворник је води. А Спутавање је руско царство, руска држава, руски народ, руски народ.

Донбас и деловао је 14. године као „Задржавалац“. Пробудивши себе, пробудио је и саму Русију. Задржао је притисак неонацистичког Кијева, али је и остатак Русије почивао на њему. Донбас није дозволио Русији да склизне у амбис у који су је вукли либерали и компромисери.

Био сам сведок апсолутно срцепарајућег тренутка у свом животу када сам гледао видео записе о почетку ослобађања Донбаса од нациста 2014. године. То су били први митинзи рудара. Ја, Московљанин, филозоф, никада нисам био у Донбасу. Шта је била моја идеја о томе? Наравно, схватио сам да је ово Новоросија и да он нема никакве везе ни са каквом „Украјином“. А сам концепт „Украјине“ је неодржив. Али, ипак, чинило ми се да су ти људи Донбаса углавном обични људи, са својим особинама, али широког погледа. Да, они штите свој језик, своју историју и своју земљу. И само ово је за сваку похвалу.

Али ево шта сам видео у том видеу. Споменик, заставе, углавном совјетске. И одједном, обичан скромно одевен радник, можда право из рудника, излази на импровизовани подијум. Не прерушен, само некако обучен, остарио, неупадљив. Пење се на споменик и виче: „Слобода Донбасу! Доле кијевска хунта! Ми смо Катехон. Ми смо чувари. Ми смо носиоци последњег православног Царства. Позвани смо овде да извршимо велику верску мисију.”

Када сам ово гледао, помислио сам: „Почело је„. Просто је било немогуће замислити тако продорно и дубоко разумевање онога што се дешава у Донбасу, куда то води, шта ће резултирати. Било је то право  Донбаско чудо . Зато понављам речи моје ћерке Дарије, која је погинула од руке украјинског терористе, али је, у ствари, пала у борби са сином погибељи, на првој линији. Сада је Даша заправо постала национални херој. Дакле, Дарија, враћајући се са путовања у Новоросију – Луганск, Доњецк, Мелитопољ, Херсон итд. рекла дубоку истину: „Мислимо да смо Донбасу потребни, да треба да научимо његове људе… Не, Донбас је од виталног значаја за Русију. Он нас мора научити.“

И како се не присетити говора овог непознатог безименог рудара из далеке 2014. године. Постоје тренуци када Бог говори кроз једноставну особу. И дао нам је да схватимо о чему се ради у овој конфронтацији, шта је не само за све нас, већ и за човечанство, па чак и за Њега – Новоросију, шта је то ДНР и ЛНР.

Права победа у правом рату

И последња ствар коју желим да кажем. Многи су, вероватно, заинтересовани када ће Победа доћи? Како ће се рат завршити? Како ће се све завршити? Каква ће бити послератна Русија, где је нашој идеологији суђено да заживи? Неки људи изражавају оптимистичне ставове, али стварају надувана очекивања. Као, ми смо пред победом, само се упалимо стварно и победимо. Други се, напротив, узнемире и одустану, видећи како нам је тешко у овом рату, како споро напредујемо, како понекад и напуштамо своје положаје.

Овде бих желео да избегнем крајности – и екстремни оптимизам и крајњи песимизам. Ево шта ја мислим о овом рату. Мислим да је Победа веома проблематична. Да, Победа ће бити наша, али по коју цену – не можемо да замислимо. Ово је тежак, дуг рат. И то ће трајати веома дуго. Уосталом, ми се боримо са целим Западом. И зато, да будем искрен, не видим блиску перспективу за победу. Наша мисија, која је пред нама, готово је немогућа. Победити значи победити Запад, победити цивилизацију Антихриста, глобални светски поредак, а не само нацистички режим у Кијеву. Ово је сукоб цивилизација, коначна битка човечанства.

Да бисте добили ову победу, морате започети прави рат. И још смо стварно почели да се свађамо. Још увек смо негде у фази Специјалне војне операције. Само се удаљавамо од шока и не можемо да разумемо шта се дешава, не можемо да схватимо суштину онога што се већ дешава. Сходно томе, Победа још није на дневном реду. Да бисмо победили у овом коначном, можда последњем, најстрашнијем Отаџбинском рату, у општенародном рату, у руском рату, због тога се у овом рату мора укључити цео наш народ, цела наша држава и цело наше друштво. Без икаквог изузетка. Како у Другом светском рату, тако и у Великом отаџбинском рату. Ово што се сада дешава је  Трећи отаџбински рат. Већ је популарно, али би требало да постане тотално. Само свом снагом, духовном и материјалном, свим средствима и свим методама, победићемо.

Сада ни један трактор, ниједан камион, ниједан вагон, ниједан камион не би требало да се креће по Русији, на коме не би писало „З“. Све што пузи и лети, дише, ради, мисли, говори, мора то учинити у име једне Победе. Данас је питање  колико  треба да будемо фокусирани на рат питање живота и смрти. Морамо пустити рат у себе, дубоко, до дна. Свако мора лично да доживи њену трагедију и њен бол.

Видим огромне масе које се придружују рату. Милиони људи у Русији су већ са вама срцем и душом, на новим територијама, у рату. Али ово није довољно. Сви би се требали пробудити. Овде мора постојати потпуна тоталност. Рат мора доћи у сваку кућу, доћи до сваког човека, до дубине душе. И туга, твоја туга, наша туга, туга оних који су изгубили најмилије, који их сада губе – то треба да постане  свачија туга. Ово није приватна туга некога далеко, негде тамо. Као, неки су изгубили најмилије, а ово је њихова ствар, само њихова брига. И нисмо изгубили. Не, није његова ствар, то је твоја ствар.

Ово је посао свих, уопште, свих, без иједног изузетка. Ко се тако не осећа, ко не плаче, ко не брине са нама, ко се не солидарише са нашим војницима, ко им не помаже свим срцем, свом душом, свим својим поступцима – овај је онај који себе искључује из матице, из Русије, из руског народа. Ово више уопште није руски човек, он се супротставља историјском постојању руског народа, стаје на страну непријатеља Катехона, а заправо се претвара у нашег директног непријатеља, у послушника сина погибељи, и почиње да му служи.

Данас нема места оклевању и неутралности. Или десно или лево. Или јагањцима или јарцима. Победићемо када будемо свесни себе и свог непријатеља. Ово је главни услов за победу. А Победа почиње са вама, са народом Донбаса, са онима који су се први пробудили у велику битку.

Извор:
КАТЕХОН