Непозната прича српског страдања у Добоју: Са Србима поступати без суца

Пише: Зоран Шапоњић

Аустроугарски логор у Добоју за Србе, још једна заборављена, неиспричана, мало позната прича, печат срамоте на души потомака. Дванаест, или, ко зна колико хиљада мученика без свеће, без гроба.

Пред причама преживелих логораша памет стаје.

„Са интернирцима поступати без интервенције суца, на основу нужне ратне одбране према војничкој командантској моћи…“, део је наредбе Аустроугарске врховне команде заповеднику логора у Добоју 1915. године.

Нешто касније, у једном извештају аустроугарске војске из Сарајева у Беч, стоји потврда да је наређење извршавано са посебном пажњом:

„Како је наређење војне команде налагало најстрожи и најдраконскији поступак с овом интернирцима, учињено је све што се могло да се што прије и што више интернираца уништи…“.

Жене, деца, старци

Добојски логор отворен је 27. децембра 1915. године, када је довезен први контингент интернираца, српског становништва из Подриња.

„Према свим постојећим подацима и сведочанствима, као и према преосталим аустроугарским документима, у логор су довођени цивили, мештани села са истока БиХ. Доступни подаци и каснија истраживања дала су број од 42.917 интернираца. Међу њима су углавном биле жене, деца и старци, према доступној евиденцији 16.673 мушкарца,16.996 жена и деце, те 12.122 заробљених војника из Србије и Црне Горе. Међутим, страшан је податак да деца млађа од 14 година углавном нису уписивана у ове спискове, тако да је стварни број сигурно много већи. Ове чињенице иду у прилог тврдњи о геноцидном карактеру логора, јер су у њему физички уништавани будући генетски потенцијали нације“, каже данас за РТ Балкан Лидија Жарић, директор Центра за културу и образовање у Добоју.

Занимљиво је, наставља Жарићева, „да овакав прогон Срба није отпочео одмах по почетку рата у Србији а тумачи се да је након успеха српске војске у биткама на Церу и Колубари, и повлачења непријатељске војске преко Саве, оваква одлука донета из страха од устанка Срба у БиХ, и чињенице да је српски национални корпус вештачки подељен границом на Дрини“.

„Намера Аустроугарске је била да, као прво, насилним исељењем Срба из Подриња, Херцеговине и дела Сарајевско-романијске регије, створи тампон зону према Србији, односно земљу без људи, коју би било лакше контролисати. Као друго, део монструозног плана је био и физичко уништење Срба, који су квалификовани као непожељан елемент државе, који подрива њену сигурност и опстанак“, каже наша саговорница.

Срби потрпани у балегу до колена

Недавно је у Руском дому у Београду представљено руско издање романа „Јеванђеље по робу“ Данила Тешановића о српском страдању у добојском логору.

„Након сарајевског атентата Срби су проглашени за „фоглфрај“- слободне птице за одстрел. Свако је имао право да их убија и мучи, из радозналости, досаде, из мржње… Сваки катил је имао прилику да покаже своју злу нарав јер су жртве биле око њега. Довољан је разлог био да си Србин“, каже за РТ Балкан аутор романа Данило Тешановић.

Он подсећа да је један део Срба мобилисан у аустроугарску војску, неки су преко Дрине отишли добровољно у српску војску, богати Срби су опљачкани или интернирани у Србију…

Претходница Јасеновцу

„У Босни је остала нејач, бабе и дедови препуштени немилости шуцкора – босанских оружника муслиманске вере под командом Адемаге Мешића. Његови шуцкори су вршили зверства у Добојском логору, првом концентрационом логору у Европи који је временска и брутална претходница Јасеновца и других стратишта. Народ из источне Херцеговине и Босне је потрпан у девет барака које су до тада служиле као „пфердешпитал“ – коњска болница за коње болесне од сакагије. У баљегу до кољена потрпан је српски народ. Између Србије и Босне, тим етничким чишћењем је направљена тампон зона да Срби с ове и оне стране Дрине немају физичку везу, да се онемогући сваки узајамни отпор. Довожени су од Устипраче у отвореним вагонима“, почиње тужну историју Добојског логора за Србе Тешановић.

Његов роман о српском страдању у аустроугарском логору у Добоју има, каже, три слоја радње. Први је патња у логору, други – ратно војевање Срба мобилисаних у аустроугарску војску који су се предали Русима па били у добровољцима Стевана Хаџића у Одеси. Многи од тих Срба изгинули су, подсећа Тешановић, у борбама на Добруџи, а преживели су делом укључени у белогардејце Александра Колчака. Потом су многи били у црвеноармејцима. Мало се њих живих вратило кући. Трећи слој романа је борба ретко честитог муслимана против насиља Адемаге Мешића и шуцкора.

Да овога пута нестане српске нације

Др Јосип Шкарић сведочио је својевремено, наводи у књизи „Добојски логор: хроника о аустроугарском логору интернираца у Добоју 1915 – 1917“, Душан Паравац, да када је као лекар упозорио команданта логора (аустроугарског официра)… да се оболелима од тешких цревних болести даје искључиво суха храна, командант логора му је једноставно одговорио: „Ја, па шта ћемо. У историји се дешава да неке нације нестају, а друге се дижу, па шта се може против тога чинити, да овог пута нестане српске нације“.

„Шуцкори су се такмичили ко ће народу у логору нанети веће зло. Убијања су била свакодневна, силовања, јавна вешања… Један дан је на тополе повешано 11 људи, то је била свечаност за ту багру. Али основно мучење је било исцрпљивање глађу, жеђу, хладноћом, страхом… Шуцкори су чинили и више зла него што су Аустријанци тражили од њих. Само у априлу 1916. године је у логору страдало 611 деце млађе од 14 година. Свако јутро у запрегу упрегну по два или четири логораша и из барака избацују мртве. Знали су на гробље одвући и живе људе који су се правили мртви, нису хтели да излазе из рака, молили су гробаре, логораше, да их живе затрпају. Замислите ту трагедију да су гладна дјеца гутала сасушену коњску балегу, црве и жгадију, глодала кости мртвих коња и гавранова…“, прича даље тужну историју добојског логора Данило Тешановић.

„Све нас је мање остајало у животу“

Тешко сведочанство српског страдања у Добоју, које у својој књизи преноси Душан Паравац, оставио је и Милош Ћосовић који је као дете преживео ово мучилиште. Он је испричао да је увелико била зима кад су аустријски војници дошли у његово село на левој обали Дрине, сат хода од Фоче, и кад су мештане заједно са стоком и имовином коју су носили спровели у Шћепан поље где се слегло доста народа.

„У Добоју су нас сместили у неке бараке и коњушнице. Унутра је било прљаво, неуредно, једва смо нашли довољно места да легнемо. Били смо необучени, поцепани, без обуће и преоблака. На путу смо прозебли и изгладнели. Хиљаде људи, жена и деце лежало је по коњушницама. Почело је масовно поболевање. Никакве бриге, никакве лекарске помоћи. Дуго путовање, глад и студен учинили су своје. Кроз неколико дана умрла ми је сестра Стоја. Имала је шест година. Однели су је на гробље са много друге мртве деце која су свако јутро изношена из коњушница. Убрзо је умрло и двоје мале деце моје стрине. Све нас је мање остајало у животу…“, сведочио је својевремено Милош Ћосовић.

Деца су умирала масовно

Људи су у логору, преноси причу на основу сведочења преживелих Лидија Жарић, „изгладњивани, и углавном су умирали од исцрпљености и болести које су букнуле у баракама“.

„Врло често су вршене егзекуције, углавном вешањем и премлаћивањем, без икаквог суда и кривице, из чистог иживљавања. Деца су умирала масовно, јер су услови у логору поготово за њих били погубни. О свему овоме постоје бројна сведочанства преживелих, али и малобројних Добојлија који су се усудили да страдалницима олакшају муке и дају им кору хљеба. Један од кључних сведока овог ужаса био је прота Славко Трнинић, који је опојао и сахранио небројене жртве. У својим сећањима је сачувао слике таљига које су по тридесет лешева возиле на гробље Баре, где су укопавани у гробнице без ознака, а када је земља почела да повраћа крв, мртве су сахрањивали у јаме на ободу оближњег села Придјел“, прича Лидија Жарић.

Чак и данас, подсећа она, приликом ископа и земљаних радова у Придјелу, људи налазе делове скелета мученика. Прота Трнинић је касније био главни иницијатор и борац за изградњу спомен цркве Светих апостола Петра и Павла и Спомен костурнице, које су довршене и освећене 1938. године. Након само три године, костурницу и споменик минирале су и до темеља срушиле усташе.

„Никаквог суда, никаквог процеса ни сенке правде није било за страдалнике. Били су криви зато што су Срби и православци, и с њима се могло поступати како се злотворима у датом моменту прохте. С једне стране, ионако оскудна храна намењена логорашима се масовно крала, а стражари и заповједници логора су отворено зарађивали на препродаји. Живот није био вредан ни уздаха, ако би тог дана злотворима пало на памет да неког обесе, убију, а често се дешавало да затвореницима нареде да премлаћеног, али живог човека закопају. Према сведочењу преживелог логораша, неколико пута се десило да их страдалник моли да га закопају и нагрну земљу на њега, да прекрати муке“, наставља причу о Добојском логору Лидија Жарић.

Прича о логору гурнута у заборав

Посебна прича је, наставља она, било иживљавање на женама, девојкама и девојчицама од неретко 11 или 12 година, које су биле групно силоване, и без изузетка умирале од мрцварења.

„Једна судбина је остала записана крвавим и пламтећим словима у црним аналима логора. Мајка са седморо деце, скончавши у логору, сахрањивала је једно по једно дете, очајнички настојећи да их спаси, да преживе макар једући црве. Свих седморо је умрло, а она је полудела и разбила главу на гредама бараке“, прича Лидија Жарић.

Прича о тешким страдањима, о првом концентрационом логору у Европи убрзо је по Првом светском рату, а затим и после Другог рата заборављена, гурнута у заборав.

„Све је прећутано, историографски померено у страну, али та страдања нису нестала из српског сећања. Аустријанци су од српског краља на преговорима у Сен Жермену, након рата, тражили да не кажњавају те злочинце. Краљ је то испоштовао, није их јавно амнестирао, али није ни кажњавао. Германи воде рачуна о својим савезницима, ма колико они крвави били. Додуше, јесте код православне цркве у Добоју подигнут споменик жртвама логора, један велики крст. Тито и његови комунисти су скинули крст и направили неког богаља на врху стуба, тако се тихо говорило“, каже данас Данило Тешановић.

Директорка Центра за културу и образовање у Добоју Лидија Жарић подсећа и да је непосредно након завршетка рата, постојала опредељеност да се Добојски логор истражи, документује и да се одговорни злочинци предају правди.

„Атанасије Шола, први председник Земаљске владе у Сарајеву, прикупио је више од 300 докумената и сведочења о страдању, злочинима и њиховим починиоцима, са намером да се предају Међународном суду правде. То се, нажалост, никада није десило. Нова држава је прећутно амнестирала злочинце, у настојању да се не руши крхко јединство Краљевине СХС, а истина о Добојском логору је прекривена велом заборава и игнорисањем покушаја да се нешто учини, што би сачувало сећање на ову голготу“, каже она.

Шуцкори прелазе у усташе па у комунисте

Књижевник Данило Тешановић подсећа на страшно правило, истину, да преступник, ако га не казниш, „с песмом понавља своје грешке“.

„Адемага Мешић и његови шуцкори су се у Краљевини Југославији притајили, повукли у своје рупе, били мањи од маковог зрна… А 1937. године Адемага постаје доглавник Анте Павелића и учествује у усташком покрету… Наставља где стао 1918, године, са злим искуством, продужава свој крвави пир. Убили су га комунисти након Другог свјетског рата. Многе шуцкорске усташе су се опет притајиле, постале велики комунисти, угледне личности… И? Првог марта 1992. године потомци шуцкора, у порти Старе православне цркве у Сарајеву, пуцају у српске сватове, убијају Николу Гардовића и рањавају свештеника Раденка Мировића. Разлог – Срби су! Већи је злочин убити свата него цара! – кажу људи. Крвави епигони су дочекали свој вакат! Два пута смо били наивни, овог пута се нисмо дали! Е, зато смо криви“, преноси једноставну истину Данило Тешановић.

Закључује и да се „данас не догађа ништа што већ није било“

„Други су датуми и векови, актери су исти, лоши наследници и лоши епигони, циљеви су исти. Разлика између нас и ових око нас је драстична – ми се само боримо за своју слободу, а они за наше ропство. И увек се они, када се поремети равнотежа, нагну на погрешну страну. Сва ова борба у последњих тридесет година је борба против заблуде у којој смо били. Заблуде, јужнословенског братства!“, каже Тешановић.

Писац књиге „Јеванђеље по робу“ мисли, извлачећи још једну аналогију, и да се руски народ данас бори против своје совјетске заблуде.

„Ништа није одвојено, ништа није случајно, све се понавља. Усијале се главе да треба ићи на Русију. Језицима млате као сабљама. Питао сам једног старог муслимана: „Како је било у Другом светском рату када си у СС-јединицама био у нападу на Москву?“ Он ми је рекао: „Да смо одавде у Москву кренули као сватовска колона, да су нас у путу дочекивали хлебом и сољу, нико жив до Москве не би стигао. Толика је то даљина, а ми пошли ратом!“. Ко хоће нек на време схвати. Ко неће, нек сачека исход. Срби и Руси могу изгубити битку, али никад рат“, каже Данило Тешановић.

Гробнице никада до краја нису систематски истражене

Подаци и документација о Добојском логору су прилично штури. Историчари, подсећа Лидија Жарић, никада нису у потпуности истражили архиве у Бечу у којима постоји одређен део материјала, а оно што је сачувано сабрано је и објављено у Споменици Добојског логора, издању СПЦ из 1938. године.

„У историјским списима пише да је у Добојском логору скончало око 12.000 душа. Тешко је проценити тачност ове тврдње, и анализа које су до ње довеле. Јер, понављамо, небројене кости су ископане приликом градње железничке станице послије Другог светског рата, подигнуте на месту логора, а то се десило 30 година након првих ексхумација и евидентирања броја жртава. Мјештани Придјела и данас зазиру да копају на подручју које је било рубни дио логора. Гробнице никада до краја нису систематски истражене“, каже Лидија Жарић.

„Према нама су поступали као да нисмо људи, псовали су нам српску мајку, мртве сахрањивали у заједничке гробнице, без имена и без ознака, да ни биљег не остане, да нам се траг затре. Не знам шта смо им били криви. И јесу ли било коме могла бити крива деца која су тек учила прве речи, деца која су се привијала уз мајчине груди и тако умирала, изнемогла од плача и глади, на рукама немохних и болесних мајки. Нечујно су се склапале очи стотинама и хиљадама дјеце, беспомоћно и болно. Они који су нам могли помоћи били су суровији од зле судбине. Сваки наш корак праћен је њиховом мржњом, а масовно умирање српског народа јачало је задовољство на њиховим лицима“, наводи у књизи „Добојски логор: хроника о аустроугарском логору интернираца у Добоју 1915 – 1917“, Душан Паравац сведочење Милоша Ћосовића.

„Ко би могао знати број мртвих у том несретном логору“, питао се својевремено и сам Ћосовић који је преживео страхоте Добојског логора.

„Ко би могао избројати жртве страшног безумља. Није их нико ни бројао. Нико, у ствари, и не зна колико је мртвих засуто земљом поред река Босне и Усоре. Нисам могао разумети што нас муче и терају у смрт. Нисам могао схватити објашњење да је све због тога што смо Срби. Народ је само ћутао. Готово да се данима није чула ријеч, осим потмулог плача деце. Било је то доба умирања. Владала је језива тишина смрти“, сведочио је својевремено Ћосовић, преноси у својој књизи Душан Паравац.

Споменик без крста

Код цркве светих апостола Петра и Павла у Добоју, у спомен на жртве логора подигнут је споменик. „Добој је српска Голгота“, рекао је на отварању споменика 1938. године прота Симо Беговић. Три године касније власти усташке НДХ минирале су спомен костурницу у које је био сахрањен део костију мученика из логора. Тек 1954. споменик је обновљен, али, без крста на врху. Крст на споменик враћен је 1993. године након оснивања Републике Српске.

У Добоју се 27. децембар обележава као „Дан сећања на жртве логора у Добоју“. У Музеју у овом граду постављена је и стална изложба „Добојски логор, култура сећања 1915 – 2015“, а најновија поставка је из 2022. године. У музеју се чува и врх оригиналног крста са Спомен костурнице и споменика из 1938. године.

Други споменик „Добојски логор 1915-1917“ подигнут је у Добоју 1. јула 2016. године, када је откривен и освећен. И овај споменик посвећен је српским логорашима аустроугарског логора у Добоју. Споменик је подигнут у близини железничке станице управо на месту где су се налазиле коњушнице аустроугарске војске у којима је затваран и мучен српски народ.

Извор:
ИН4С