Монахиња која је бранила свој род и веру

Пише: Зоран Влашковић

Сећање на један забрањени филм o  Мати Иларији из манастира у Мушутишту код Суве Реке на Космету

Мати Иларија пушком чувала српске светиње на Космету. – У августу 1980. године “Вардар филм“ из Скопља снимио  је и документарни филм о Иларији

Мати Иларија била је игуманија манастира Свете Тројице у Мушутишту, три деценије испред 1999. године,  у општини Сува Река на Косову и Метохији, у времену када је српски народ био изложен бројним нападима својих комшија Албанаца. О овој храброј монахињи у августу 1980. године “Вардар филм“ из Скопља снимио  је и документарни филм,  “Иларија”.

Нажалост, зарад “братства и јединства”, ово дело није дошло до шире јавности, јер тадашњи режим није желео да се зна о страдању Срба на Космету.

У филму мати Иларија говори о проблемима с којима се сусреће како сестринство тог манастира, тако и цео српски народ на тим просторима. Најупечатљивија слика из филма је свакако је то што је игуманија, када би одлазила на радове у њиву, носила пушку, како би могла да се одбрани од евентуалног напада Албанаца. То најбоље сведочи о томе како су Срби на Космету живели осамдесетих година прошлог века, док се режим трудио да створи слику о њиховом мирном суживоту са Албанцима.

Напади на свештенство

– Била сам изложена животној опасности. Туђи дух времена издајства и мржње долази… Манастир је увек био потцењен. Увек нас исмејавају… Никад нисмо заштићени, поготово овде на Косову. “Удри владику, попа, сестру…” Увек неко мора да буде пребијен. Мени треба телефон, јер овако не  можемо ми жене да се боримо са људима који секу дрва. Не иде то – прича у филму продукције из Скопља  мати Иларија.

– Ја ништа нисам убила у животу. Знам да све има право на живот и зато немам право да га уништим. У манастирима је монаштво најсветије, али је и најпрезреније. Замислите, ухвати неверник да бије свештеника, а тамо има верника који неће да га бране. Брани род свој, своју веру!

Мати Иларија (Сретеновић) (1918 – 2003) рођена је у Мрчајевцима код Чачка. У један од манастира Жичке епархије, чији је архијереј у то време био свети владика Николај Велимировић, отишла је 1936. године, а три године касније замонашила се у Врањској епархији код владике Венијамина.

Мати Иларија службу је обављала у овчарскокабларским, фрушкогорским и македонским манастирима, а најдуже, готово три деценије боравила је на Косову и Метохији, одржавајући веру међу косовским Србима носила је, уз кудељу, и торбицу са стиховима и пушку која је често била предмет њених сећања.

Сећање на патријарха Павла

После прогона са КиМ 19999. године је постала игуманија манастира Покајница.

Мати Иларија преминула је пре две деценије, 2003. године.

Игуманија Иларија написала је неколико збирки песама – „Манастирска звона“, „Монашке поруке“, „Ведрина монашке душе“, „Зашто плачеш мајко?“ и друге.

Радо је говорила о људима које цени и поштује, на које се угледа и од којих учи. Најлепше је чувала за патријарха Павла са којим је провела неколико година на Косову.

– Био је човек миран, са сваким добар, велики молитвеник. Штедљив и уздржан. Ноћну молитву је читао под светлом са улице, не у својој кући да не троши свећу и струју. Никад није себи купио ципеле. Чим се доле поцепају, нађе точак од камиона, теше, истањи и залепи. Капу што носи, окреће страну, мења тамо – овамо… Није давао на себе, тако је и нас научио вечном смирењу.

Питам га једном да купим кола. Он ми каже: „па да седиш и возиш се, а она Шиптарка што држи дете нек се смрзне, а ти се моли Богу“. Каже ми једном: „кад одеш тамо да нешто купиш, немој да узмеш десет кила, па да нема за оне друге што чекају“. Много тога је знао да нам каже. Знао је и да стоји до Мушотишта. Било је и тога кад га удари одозго по глави Шиптар, да седне његова жена, он је устао. Зато је и остао тамо тридесет и нешто година.