АДУТ САД – АЛБИН КУРТИ?

Предстојећи локални избори на Косову, који ће бити одржани 3.новембра, после споразума који су између Београда и Приштине, под патронатом Европске уније, закључени у Бриселу у априлу ове године, постаће прва „проба снага“  локалних политичких партија и покрета[1]. Главну интригу у развоју унутарполитичке ситуације у лагеру косовских Албанаца  представља место које у наведеном процесу заузима радикални покрет „Самоопредељење“ на челу са Албином Куртијем. Информације којима располажемо дозвољавају   претпоставку да је баш њему припремљена једна од најбитнијих улога у „косовском пројекту“ Запада, у оном његовом делу који се тиче интереса САД. Бела кућа све отвореније види Куртија као спроводника  својих интереса и на Косову и на целом  Балкану, као и најважније средство за ограничење утицаја Европске уније у том стратешки важном региону.

Албин Курти је за САД „драгоцен“ из много разлога. Прво, он представља харизматичног лидера, који је у стању да албанску младеж Косова уједини око себе и својих парола. Према  информацијама којима располажемо, Албин Курти  данас представља најпопуларнијег косовског политичара. Да победи на изборима њему  смета само то што косовари не желе да ступе у директан конфликт са западним туторима  косовске независности. Јер свих последњих година лидер „Самоопредељења“ организује масовне  акције којима протествује против Мисије УН и представништва ЕУ у Приштини, називајући те структуре „окупационим“. Он захтева да се са Косова хитно изведу све међународне снаге, да се раскину споразуми са Београдом све док Србија не призна независност Косова, и да се на Косову и Албанији  одржи референдум о уједињењу. Албин Курти у томе види први корак  на путу уједињења у једну државу свих делова Балкана који су насељени Албанцима, при чему се косовским земљама додељује улога својеврсног „Албанског Пијемонта“. Како сведочи сам Албин Курти, Косово и Албанија „треба своје поступке да  искординирају и истовремено да хармонизују законодавство, како би се извршила припрема за спровођење два референдума –  у Албанији и на Косову, који би довео до уједињења Косова и Албаније“. „Ја мислим да то одговара интересима народа и у економској области, и у безбедносној сфери“ – изјавио је Курти. А затим би дошао ред на „решавање општеалбанских питања: прво у Македонији, Источном Косову (тј. Прешевске долине која се налази  на југу Србије  – П.И.), Црној Гори и Грчкој“[2].  Приштинске  новине „Епока е ре“ у позицији лидера  „Самоопредељења“  посебно издвајају тезу да власти Приштине треба да воде преговоре са Тираном – о уједињењу, а не са Србијом –  о раздвајању[3].

Уосталом, у политички програм самог покрета „Самоопредељење“  захтев да се уједине сви делови Балкана које насељавају Албанци формално  није унет. У документу се каже да „спољна политика Косова у региону треба да буде сконцентрисана  на односе са Албанцима који живе у земљама које нас окружују“. Осим тога, указује се на потребу да Косово и Албанија воде „једну – једину заједничку спољну политику“[4]. На изборима за скупштину Косова који су одржани у децембру 2010.године  покрет „Самоопредељење“ који је први пут учествовао, добио је 12,2% и заузео 14 мандата у парламенту са 120 места. Међутим, лидери тог покрета су убеђени да би, да није у великом обиму било фалсификовања резултата, проценат  био значајно већи[5]. Значајно је да је у току предизборне кампање и цео покрет,  и Албина Куртија лично, активно подржавао ветеран америчке дипломатије Вилијам Вокер који се „прославио“  тајним  операцијама агенције ЦИА у Јужној Америци у деветој деценији двадесетог века, као и проалбанским поступцима и изјавама у време када је  руководио верификационом мисијом ОЕБС-а на Косову 1998 – 1999.године[6].

Као образложење за потребу новог  прекрајања балканских граница Албин Курти наводи не само демографске, већ и историјске аргументе: „Дошло је време да се оствари платформа Призренске лиге“[7]. Ради се о делатности Албанске лиге, која је формирана у лето 1878.године у Призрену  (на територији савременог Косова) и која је постојала три године.

Како у вези са тим сликовито констатује британски историчар Марк Мазоувер, албански национализам је остао последња идеологија на Балкану која у себи садржи значајне експанзионистичке  принципе. По његовим речима „иредентизам међу Албанцима се чини јачим него код већине других народа Југоисточне Европе“[8].

Амерички истраживач Роџерс Брубејкер изражава исту ту мисао, само изражену мало другачије. По његовим речима, после распада Југославије етнички Албанци су се нашли у  две „државе које се национализују“: „нове“ Југославије и Македоније; и то не рачунајући остале делове „национализационе тријаде“  – саме Албаније, као и југословенских и македонских власти“[9].

С њим се потпуно слаже албански научник Елез Биберај који сматра да најважнија особина по  којој се   великоалбанска идеологија издваја од истих концепција у  српском, бугарском, грчком или хрватском националном покрету је у непостојању једног  „престоничког“ центра који би  око себе окупљао етничке земље (у побројаним случајевима   историјски су то били   Београд, Софија, Атина и Загреб). Разлог за то је   најпре  историјска распршеност  земаља које насељавају Албанци, између четири вилајета Отоманске империје – Скутаријског, Јанинског, Битољског и Косовског. Такав административно-територијални систем је постојао крајем 19.века, односно у тренутку када се појавио албански национални покрет. Затим, главни град данашње Албаније, Тирана, у почетку није представљала ни политички, ни економски  ни културни центар земље (за разлику од Скадра, Драча или  Влоре).

Осим тога, у историјској свести Албанаца не постоји сећање на некакву „албанску  империју“ типа ранофеудалних српских држава или бугарских царстава. У наведеном случају није актуелна ни идеја уједињења под религиозним паролама  јер, без обзира на активне и дуготрајне покушаје власти отоманске империје да се Албанцима усади муслиманство или „отоманска“ самосвест, они су остали  отуђени и по конфесионалним, и по  племенским, и по језичким особинама[10]. Све то јача и снагу и гипкост албанског фактора на Балканујер га  не ограничавају никакви историјски митови и стереотипови. Није случајно што Национални обавештајни  савет САД, близак званичној америчкој обавештајној служби, између осталог и због активности Албанаца Балкан одређује као најважнији део „лука нестабилности“  који чине земље које су „најподложније конфликтима“[11].

Тако садашње идеје Албина Куртија падају на тло које су припремиле албанске вође некадашњег доба. Ако бисмо  прихватили констатацију  да   америчка спољна политика по традицији има чврсту подршку експерата  утицајних аналитичких, политичких и других институција и структура (почев од „Међународне кризне групе“   све до Карнегијеве фондације) не треба да нас чуди  што је Бела кућа,  када дође време да садашњи косовски премијер Хашим Тачи (амерички миљеник број један) сиђе са политичке сцене, изабрала баш покрет „Самоопредељење“  за улогу резервног играча. Иначе, покрет „Самоопредељење“ из све снаге подвлачи своје идејно сродство са масовним студентским немирима из 1968.године до којих је долазило  у Паризу и осталим европским градовима. То Куртију омогућује да сакупља пропагандне поене и да себе у очима САД позиционира  као будућег лидера Косова.

Карактеристично је да је Курти последњих недеља приступио активном маневрисању како би истовремено осигурао максималну подршку  радикалног дела косовско-албанског политичког спектра (у коме су врло јака  антивашингтонска и антибриселска расположења), а да ипак не оде предалеко у конфликту са Американцима.  У вези с тим врло је карактеристична реакција руководства „Самоопредељења“ на  скорашње протестне акције због ратификације  априлског споразума  Београда и Приштине од стране косовског парламента. Заменик покрета, Глаук Конјуфца,  потврдио је да се и он слаже са  негирањем  наведеног  документа као „документа којим се ризикује демократија на Косову“, али је истовремено сматрао за потребно да се западним дипломатама и амбасадору САД у Приштини, Трејси Ен Џекобсон  лично, извини због радикалних парола и поступака демонстраната[12].  Тако посматрано, са гледишта пропагандне снаге, остали косовски политичари, конкретно председник Скупштине Косова Јакуп Краснићи који је изјављивао да „акције „Самоопредељења“ служе интересима политичких опонената“,  очигледно губе[13]. А подршка коју Сједињене Државе  указују Албину Куртију,  уз његове опасне идеје прекрајања Балкана  уз истурене великоалбанске пароле,  стварно је у стању да од њега направи најбитнију фигуру у целом региону.

 Петар Искендров /Фонд Стратешке Културе