НАТАЛИЈА НАРОЧЊИЦКА: РУСИЈА И СРБИЈА У ЕПОХИ ПРОМЕНА (II ДЕО)

РУСИЈА И СРБИЈА У ЕПОХИ ПРОМЕНА – ЛИНИЈЕ СИЛА У ИСТОРИЈИ ОД 19. ДО 21. ВЕКА (II ДЕО)

РУСКО-СРПСКЕ ПАРАЛЕЛЕ У СУПАРНИШТВУ СВЕТОВА

Наталија Алексејевна Нарочњицка је председник Фонда историјскe перспективe, инострани члан Српске академије наука и уметности, члан Друштвене коморе Руске Федерације, доктор историјских наука.

Балкан у новој глобалној конфронтацији остаје зона цивилизацијских и културних граница. Према мишљењу Срба, у западном погледу на свет протеже се граница „цивилизованог” света. Али Балкан је такође и стратешки регион. Притисак на Русију, жеља да се она потисне источно од мореуза Црног мора одавно је усмерена на Балкан – стратешки простор, над којим се фиксира контролна линија геополитичке поделе Европе, која иде од Балтичког до Средоземног мора. Србија је одавно у очима Европе потенцијално оруђе руског утицаја и несхватљиво легло туђинске цивилизације, духовни и политички ослонац моћне Русије.

Балкан као место сусрета и додира цивилизација

Балкан у новој универзалној конфронтацији – остаје зона цивилизацијског и културног „пограничја”. Балкан је граница између поствизантијског простора и латинског света. Према мишљењу Срба, према „Ћуприји на Дрини” (око које је у роману Иве Андрића [1] разастрто хуманистичко епско платно живота) у западном погледу на свет лежи граница „цивилизованог” света. Али Балкан је истовремено и стратешки приступ Егејском мору, мореузима кроз Солун и, уопште, Средоземном мору, излаз који су велике силе настојале да контролишу, спречавајући да уђу „туђински” историјски токови. Једина природна равница на Балкану, која по војно-стратешким параметрима повезује западну Европу са Солуном, јесте Вардарско-моравска долина са Косовим пољем.

Како у цивилизацијском, тако и у геополитичком и војно-стратешком смислу, доследни су историјски покушаји Аустрије да контролише мултиетничку Босну. Над њом је остварила протекторат као резултат Берлинског конгреса 1878. године, те ју је анектирала 1908. године, што је босанским Србима било неприхватљиво. То је радикализовало организацију Младе Босне и постало увод у Први светски рат. Аустроугарска је постојано и доследно тежила да прво заузме Босну, а затим да потисне и распарча Србију до уништења, тежећи да дође „до прижељкиваног Солуна”, што је више пута помињао С. Сазонов.

Није случајно што је евроатлантски свет подржао босанске муслимане у балканској кризи 1990-их, упркос идејама геополитичког исламског појаса који прети и самој Европи „од Јадрана до Великог кинеског зида”. То се види у програмској стратегији покојног председника Босне А. Изетбеговића, коју је формулисао у свом познатом манифесту – „Исламској декларацији” [Видети: Изетбеговић]. Драматична судбина Југославије и Србије уочи 21. века одразила је, као у капи воде, геополитичке и цивилизацијске противречности светске и европске историје, као што је то било и пре Првог светског рата.

Притисак на Русију, жеља да се она потисне источно од Мореуза одавно је истовремено усмерена на Балкан – стратешки простор, над којим се фиксира контрола и линија геополитичке поделе Европе од Балтика до Средоземног мора и Мореуза. Србија је у очима Европе била потенцијално оруђе руског утицаја и несхватљиво легло туђинске цивилизације, духовни и политички стуб моћне Русије.

Није случајност, што је већ пре век и по Магловити Албион, који се налази неколико хиљада миља од Балкана, тако активно учествовао у свим перипетијама Источног питања, верујући да је однос снага на Јадрану и целокупна европска ситуација зависила од судбине српско-хрватске расе. Либерални историчар Р. Сетон-Вотсон, који је својевремено био водећи британски специјалиста за Источно питање, изнео је ову идеју и осудио Палмерстонов антируски максимализам, а није пропустио да дода да би тријумф пансрпских тежњи „значио праву несрећу за европску културу” [Seton-Watson The Rise…| Seton-Watson Rumania…].

Главни вектори геополитичких стратегија раног 20. века били су постављени у 19. веку, већ средином којег се у западном уму могла очитавати константна супротстављеност Русије и Европе. Дотадашња трансформација Русије у евроазијског гиганта, са утицајем на Балкану и перспективом присуства на Медитерану, довела је до доследне стратегије обуздавања Русије у западној политици, а у историографији између 19. и 20. века – непријатељско тумачење руске историје и њене спољне политике. О томе је са горчином писао Ј.В. Спекторски, један од стубова водећег културног центра руске емиграције у Југославији, чија је правна школа имала огроман утицај на образовање и науку у Србији [Спекторски] [2].

Однос према Русији као према другачијем, туђинском свету, и притом опасно огромном, сачувао се као својеврсна матрица у свести, примајући у 19. веку оштре облике у тренуцима сукоба конкретних интереса. Ф.И. Тјучев је писао уочи Кримског рата да је рат са читавом Европом неизбежан. Већ пре скоро два века чак су се и ривалске и непријатељске европске силе једно време ујединиле управо у опозицији са Русијом.

То се догодило на Берлинском конгресу 1878. године, где су Британци Р. Солсбери и Б. Дизраели, Аустријанац Д. Андраши и Немац О. Бизмарк, који се представљао као „поштени мешетар”, заједничким напорима покушали да минимизирају резултате руске победе. Против Русије, која није узела ни педаљ територије балканских народа и која је крвљу платила независност Бугарске, Румуније, Србије и Црне Горе, стари супарници су устали у јединствени фронт, остављајући по страни своје противречности. Аустрија и Енглеска која је подржавала (скоро увек) сваког противника Русије, оптужиле су Санкт Петербург за територијалне амбиције.Али Русија је добила само Добруџу, и то само да би је касније заменила за део Бесарабије који јој је одузет након Кримског рата. Енглеска, коју је представљао премијер Б. Дизраели, предложила је да се Аустроугарској да мандат да окупира Босну и Херцеговину. Ово је правдано као и бомбардовање Југославије век и по касније, 1999. године, потребом да се „доведу у ред” и уведу „западне вредности”. Сама Енглеска је тада Турској узела Кипар, где се и данас налази енглеска поморска база.

Поређење геополитичких и војних тежњи епохе Берлинског конгреса, током Првог и Другог светског рата, током Руске револуције са савременим догађајима с краја 20. и почетка 21. века, чини посебно јасним паралеле руске и српске историје. Снажне стреле свестраног притиска на Русију у њеним тешким временима сваки пут имају за циљ да је одгурну са Балкана и Медитерана, од Мореуза, од Балтичког и Црног мора. Убрзани пријем балтичких држава у НАТО и целокупна украјинска стратегија Сједињених Држава одговарају жељама западних ривала Русије пре век и по, када су прво Кајзер, а затим и Британија, сањали да Русија изгуби постигнућа Петра Великог и Катарине Велике.

Док је био министар иностраних послова Немачке империје Б. фон Булов писао је 1887. године будућем начелнику Генералштаба аустроугарских трупа, војном аналитичару К. фон Хецендорфу, да је напослетку потребно да се одгура Русија од оба мора – од Балтика и од Понта Еуксинског, на којима почива њен положај светске силе. Даље је постављен циљ да се „сломе њене економске могућности”и „уништи њена индустрија и трговина”. Зар истом циљу не иду и санкције данашњој Русији? Притом, нова елита није стидљива ни у званичним изјавама. Али политички титан О. фон Бизмарк, који је пред крај живота дошао до закључка да се рат са Русијом, због њених географских и менталних карактеристика не може добити, оставио је траг на маргинама фон Буловог текста: „Такве ексцентричне скице не треба стављати на папир” [DiegeheimePapiere… S. 213-216].

Западна „искључивост” против Русије и Србије

Садашње гротескно тотално одбацивање Русије као феномена светске историје и културе, као и притисак на Србију, укорењени су у осећају верске и културне супериорности који постоји још од времена великог раскола. Немогуће је не препознати европску цивилизацију прошлих векова као неоспорно импресивну културу која је одиграла значајну улогу у промовисању геополитичких интереса и остваривању колосалних економских користи.

До почетка 21. века историјска свест Запада изгубила је културни шарм прошлости и појавила се у огољеном и разочаравајућем облику. Идеологија Англосаксонаца – „индивидуалистичких и демократских нација”, према А. де Токвилу – била је упрошћена, али није превише еволуирала у погледу идеја о својој искључивости. После Првог светског рата, рани политички клишеи америчког провиденцијализма – Монроова доктрина, Manifest Destiny, „отворена врата”, романтизација експанзије од стране сенатора А. Бевериџа – стапали су се у вилсонизам, који је комбиновао са либералним идеолошким пртљагом и реториком патос калвинистичког поверења у божански задатак Сједињених Држава да спасу свет и успоставе „Нови поредак за векове” (Novus ordo seclorum – натпис на државном печату САД).

Сто година после В. Вилсона, квинтесенција англосаксонског месијанизма била је његова најновија верзија, у којој су месијанизам и провиденцијализам америчке свести изражени у формули америчке искључивости (exceptionalism = изузетности) и неоспорног глобалног лидерства. Ако је Вилсон био доктринарни пацифиста и искрено веровао у спасоносну улогу својих пројеката, онда савремени протагонисти америчке „искључивости” постулирају право да на силу намећу другима своју филозофију историје и једнообразног света.

Конфронтација са непроменљивошћу је посебно жестока на споју различитих система, што код неких народа чак и без моћи изазива самоперцепцију милитантног месијанизма и културне супериорности, што је јасно карактеристично за Пољску. Њена манихејска свест и мисао изнедриле су снове (па чак и позиве) о крсташком рату – не против Палестине, већ против „Руси” – пре много векова, као да су пољско самопотврђивање у историји ометали руски елементи, „бројни као звезде”, – претећи и надолазећи џин схизматичке вере. Данас пољска свест елите Русију и цео руски свет смешта у својеврсно „црно краљевство Мордора” Џ. Толкина.

Како на Балкану, тако и у Малорусији – делу Кијевске Русије – офанзива латинске Европе на православни простор посебно је трагично пресекла тело у почетку једног етноса, једног народа. Одвојени део целине није у стању да изврши самоидентификацију без потпуног порицања другог дела, без мржње, све до жеље да истреби одбачену природу, перципирану као историјска егзистенцијална препрека самоостварењу. (Хрвати против Срба, Галицијски унијати против православних Малоруса).

Ако однос према Русији и њеном „варварском обележју византијске цивилизације” (А. Тојнби) најчешће макар није попримио груби, недипломатски облик, онда је у односу на балканске православне народе занемаривање постулирано искрено и без стида. Аустроугарски владар Босне и Херцеговине Б. вон Калај назвао је немогућим „суживот духовног света југоисточне и западне Европе” [Islam, p. 602]. Могу се навести сличне пресуде тако познатих личности као што су Д. Андраши, Л. Талоци, генерал Ф. К. вон Хецендорф. Да не помињемо баварског историчара Ј. Фалмерајера, аутора екстравагантних теорија, словенофоба и гркофоба, који је сматрао да само јака османска држава може спречити руску експанзију на западну Европу, и позвао на „одлучну одмазду” против „наследника Византије” [Falmerayer].

Панорама западне историјске мисли модерног и новијег доба (од Г. Бакла, Ф. Гизоа и Ж. де Местра до А. Тојнбија, Ф. Бродела и С. Хантингтона) сведочи о карактеристичном занемаривању другог духовног искуства, или, у најбољем случају о слабом познавању другог културног наслеђа, чак и унутар хришћанског света. Напротив, хришћански Исток, који представљају и Русија и Србија, не одликује се ни незнањем, ни занемаривањем ове врсте. Упечатљив пример је дубока анализа дела поменутих великих представника западне историјске мисли српског историчара Милорада Екмечића.И сам академик Екмечић (1928 – 2015) [3], као прави универзалиста, поштовао је и велику европску културу и национално српско и руско наслеђе. Пред крај свог живота сведочи ругању српској историји, демонизацији Срба, антисрпском и антиправославном прогону од стране Бошњака-„потурица”, Екмечић, прави „паневропејац”, дошао је до горког разочарења и предвидео ток догађаја у свету укључујући дубоку економску кризу у Европи и рат у Украјини.

М. Екмечић је велику пажњу поклањао религијским и филозофским основама историје, а религију је сматрао најважнијим фактором у формирању балканских словенских народа. Национални идентитети Срба, Хрвата, Бошњака, како је показао, формирани су у оквиру једне етничке групе управо на основу конфесионалне припадности – за разлику од Албанаца, код којих су етнички фактор консолидације и етнонационални идентитет превагнули (Албанац хришћанин и Албанац муслиман остају албански националисти). Дакле, приметио је Екмечић, ратови у Југославији су увек били резултат верских противречности. На сличан начин размишљао је о улози галицијских унијата у Украјини са њиховим борбено антируским и антиправославним патосом. Екмечић је, дакле, показао да схватање са којим се Србија односи на садашњи врхунац сукоба између руског света и унијатске галицијске верзије украјинизма – „антимосковштине” има и конкретно историјско објашњење.

Заиста, у данашњем драматичном сукобу у Украјини две верзије будућности овог огранка Кијевске Русије, постоји паралелизам са искуством које су доживели Срби. Хрвати су иста етничка група као и Срби, говоре истим језиком, носе иста имена, покатоличени су још у периоду 10. – 11. века, иако се у Хрватској дуго очувало латинско богослужење на црквенословенском језику. Идеолошки, иако не у културној и свакодневној традицији, Хрвати су интегрисани у западни простор током мађарског освајања и аустријске доминације [Nisic].

Паралелно, у другој половини 14. века галицијску земљу заузео је Казимир Велики, и од тада се, прелазећи из Пољске у Аустрију, затим из Аустрије у Пољску, Галиција, која је постала унијатска после Брестске уније 1596. године, не осећа као део малоруске историје. Истовремено, Галичани унијати сматрају себе и само себе носиоцима истинског „украјинства”, позваним да створе моноетничку и моноконфесионалну државу, али не на територији Галиције, већ користећи Малорусе и огромну територију историјске Русије, коју је постсовјетска Украјина наследила из руку бољшевика. Љубомора и одбацивање сверуског идентитета галицијских унијата и пре Првог светског рата слична је хрватској верско-фанатичној мржњи према православним Србима.

Нацистичка окупација Хрватске и Украјине током Другог светског рата ослободила је руке и распламсала најстрашније инстинкте. Монструозни злочини хрватских усташа, који су током Другог светског рата починили истински геноцид над Србима, често уз благослов католичког свештенства [Крестић][4], феномен је упоредив са зверствима УПА (Украјинска устаничка армија) и УНА-УНСО (Украјинска национална гарда – Украјинска народна самоодбрана) против православних Малоруса, Пољака на Волињу и зверстава њихових савремених следбеника у сукобу у Украјини.

Има аналогије у југословенској историји и подземном очувању идеологије Бандере у западној Украјини у послератном СССР-у, појачаном рехабилитацијом западноукрајинских колаборациониста „као жртава репресије НКВД-а” од стране С. Хрушчова, и њеним моменталним препородом након распада СССР-а.

Иако је од руку хрватских усташа 1941 – 1945. године страдало око милион људи (Срба, Цигана, Јевреја), од којих је Срба било 800 хиљада, светска заједница је из политичких разлога зажмурила на овај геноцид над српским становништвом Балкана. У самој Југославији хрватски нацизам није кажњен после рата зарад тријумфа социјалистичког интернационализма у новој федерацији. Било је то као совјетска илузија претварати бандеровце у комсомолце, на основу кабинетске доктрине међунационалног братства у условима комунистичке равноправности.Након распада Југославије, хрватски неонацизам је одмах оживео, а од 1990. године почело је етничко чишћење српског становништва. Егзодус 250.000 Срба из Крајине [Југославија, стр. 846] чак и на Западу је важио за најтрагичније и најобимније присилно бекство становништва од краја Хладног рата, упоређујући пешачке колоне српских породица са сликом словенских избеглица из времена турских јањичара. Трагични догађаји за српски народ у 21. веку низали су се један за другим непосредно после распада СССР-а, који је геополитички играо исту улогу као историјска Русија.

Косово – српска Голгота

Сећања на Косово су нека врста освећеног бола, нешто из безграничне даљине, обасјава нас својом величином и истовремено испуњава наша срца неизрецивом надом. За Србина Косово је оно што је Голгота за сваког хришћанина.

Марко Марковић (српско-француски историчар и теолог)

Права драма српске историје било је одвајање Косова од Србије, које је за Запад кључ Вардаро-моравске долине, повезујући западну Европу са регионом црноморских мореуза. Тешко је наћи аналогије у историји других европских народа за ову трагедију у српској историјској свести. У Србији се 28. јуна обележава главни народни празник Видовдан. Уједно је то Дан туге и сећања на Косовски бој 1389. године, када звоне сва звона на „српској Голготи”, дан народне трагедије и хришћанског подвига саможртвовања који је утицао на целокупну српску цивилизацију.

Према предању које је ушло у српски епос и српску мисао [5], пред Косовски бој кнезу се у сну указао „сиви соко” са питањем: које ће царство изабрати – земаљско, пуно победа и пунокрвног живота, или царство небеско. Одговор и кнежева размишљања пренети су у разним стиховима српског епа тако упечатљиво, да нехотице подсећају на Спаситељеву молитву „о Чаши” у Гетсиманском врту. Кнез бира Царство небеско: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека”.

За нерелигиозни ум може изгледати чудно да је народ чија историја има много победа одабрао свој највећи пораз као главни симбол националног самопотврђивања. На основу теолошких и историозофских промишљања о Косовском боју, значење „Косовског завета” може се сажети на следећи начин: На Косову пољу је жртвован цео један народ. Отуда најочигледнија паралела – са Голготом. Хришћани, оплакујући Христову смрт, у исто време славе Његово Васкрсење. Тако су пораз и обнова спојени у једно у Косовском завету… У српској верској свести погибију српског царства на Косову пољу везује се за Христово страдање, и избор кнеза Лазара за Вечно Царство насупрот земаљској победи, захваљујући којем се Косово претвара у духовну победу [Марковић].

Када је 1912. године српска војска ушла на Косово и Метохију, војници су се без изузетка бацали на колена и јецали скидајући капе. Филозофски смисао Косова у српској духовној и историјској свести је својеврсна мистерија, срж импулса да се настави историјски живот.

Али Косово је и права колевка српске државности, седиште Пећке патријаршије, древне земље династије Немањића. Срби су доживели неколико таласа протеривања са ових места, најтрагичније после Косовске битке, а затим после најезде Турака крајем 17. века.

„Стара Србија” – тако је на европским картама прошлих векова именовано Косово и Метохија јесте колевка српске државности. У савременој историографији и политичком лексикону Запада овај историјски назив се намерно не користи, а историјске расправе о косовској теми се углавном потискују, јер научни закључци служе као основа за одређену политичку позицију. У историјском сећању Срба, нераскидива је веза између савременог Косова и првобитног Косова, оплакиваног кроз многе генерације: „Све су ове земље опустеле, цркве Божије попаљене, манастири опљачкани и разорени до темеља, људи посечени бише, жене и деца поробљени, а најгорче сужањство и пропаст беше… Највеће туге и погубљења су биле српском народу, нико не би остао, осим онога ко се сакрио у дубину дивљине или отишао у немачку земљу.” Овако је један савременик описао догађаје од пре више од пет векова, а који су изазвали масовни егзодус православног словенског становништва Старе Србије.

Британски антрополог Мери Едит Дарам (Mary Edith Durham), која се у Албанији сматра протагонистом албанске „ствари”, ипак пише о историји Старе Србије (Косова и Метохије) као „непрекидној катастрофи која је започела доласком Турака”: после 1690. Године. Неподношљива судбина приморала је више од 37.000 српских породица да емигрира у Угарску”, „Албанци су се распространили по напуштеним земљама, које им је од тада било дозвољено некажњено да пљачкају” [Durham, p. 310].

У српској епици косовска трагедија заузима мистично место – чак знатно више од такозваног Куликовског циклуса на руском. Али у руском циклусу, на пример, „Прича о животу великог кнеза Дмитрија Ивановича” показује да је управо после битке за веру и живот, која је расуте и супарничке руске кнежевине и племена претворила у јединствени народ, хришћанско схватање власти дошло до свога краја – до учења о Православном Цару. Свети Димитрије се као такав у Житију помиње у есхатолошком смислу, јер је употреба ове титуле у световном смислу почела сто педесет година касније [Библиотека… С. 207-227].Али сећање Срба на избор кнеза Лазара за небеску круну, а не победу у земаљској историји, један је од стубова националне и православне свести, учвршћујући православно хришћанско језгро српске културе, националне психологије и историјског памћења. Кнез Лазар Хребељанович је био последњи владар (1370 – 1389) независне Србије. По предању, кнез Лазар је пре битке позвао сав српски народ на одбрану Косова и завештао несрећу онима који узмичу пред овим светим задатком:

Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и колена,
А не дош’о на бој на Косово:
Не имао од срца порода,
Ни мушкога, ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило,
Рујно вино, ни шеница бела!
Рђом кап’о, док му је колена! [6].

Мошти Светог благоверног кнеза Лазара, чије тело су Турци обезглавили и исекли, пренете су у манастир Раваницу, где се и данас чувају као нетрулежне. Приликом турских најезда, Срби су их два пута односили са собом. У руском православљу кнез Лазар је од давнина поштован, а фреска са његовим ликом налази се на стубу Архангелског сабора у Кремљу поред ликова првих руских мученика-страстотрпљивих, светих Бориса и Глеба. Косово је у српској историјској свести спојна нит вишевековне српске историје, као историје православног мученичког народа.

Почетком 21. века, након одвајања Косова од Србије и новог уништавања храмова, палата српских кнежева и манастира од стране бораца Ослободилачке војске Косова (ОВК), научне експедиције забележиле су исту слику као пре неколико векова: слику пустошења и варварског уништавања Старе Србије, предате евроатлантском Западу на „пљачку”: „…остаци цркве у Грабовици; село Кнежевац, … у селу Штавал, остаци цркве…; Градац, остаци цркве на гробљу код Градине; Ступ, остаци цркве на гробљу; Тузине, остаци цркве са гробљем… међу остацима посебно снажан утисак остављају рушевине цркве Светог Ђорђа у селу Дујке код Сенице… Зидови цркве су измалтерисани и осликани фрескама, о чему сведоче остаци малтера. Све ово заједно ствара депресиван утисак и тера на размишљање о трагичној судбини древне српске државе и културног наслеђа…” [Терзић].

Срушена црква на путу од Приштине до Пећи. Фотографију направила Н.А. Нарочњицка на Косову 2009. године

„Европа је умрла у Приштини” назив је књиге француског пуковника који је био на Косову у оквиру мисије НАТО-а, а сада војног и политичког аналитичара Жака Огара [Hogard]. „Остаци” – то је, по његовом мишљењу, будућност Европе која је починила монструозну неправду према Србима. Ненадокнадиво оштећена свест некада хришћанске Европе, сматра Огар, лишава је духовног потенцијала да се настави у светској историји [7].

Али великоалбански шовинистички програм је, како је упозоравао српско-црногорски академик Миомир Дашић, „примарни и директни узрок трагедије Косова и Метохије” „не завршава се распарчавањем Србије, већ ће се спроводити и на рачун суседа.” Предуслов за даље остварење албанских амбиција, између осталог, био је експлозиван и подстакнут демографски раст албанског становништва пограничних територија у џамијама. Како је сугерисао академик Дашић, Грчка може изгубити северозападни део (скоро трећину) своје територије, а Црна Гора – скоро 45 одсто своје [8].

Значајно је да је пројекат „велике Албаније” негован током Берлинског конгреса (1878), који се састао да ревидира Санстефански уговор, којим је окончан Руско-турски рат 1877-1878. У циљу супротстављања утицају Словена и Русије у будућој конфигурацији Балкана, основана је Призренска албанска лига уз помоћ Османског царства и Аустрије. Њена идеологија и геополитички задаци постали су садржај албанског сепаратизма и неизбежног иредентизма у будућности. Оксфордски слависта по породичној традицији (његови отац и мајка су деценијама били на челу Друштва Јужних Словена) Џ. Бернс (директни потомак песника Роберта Бернса) приметио је да је на Берлинском конгресу, упркос свим петицијама косовских Срба за поновно уједињење косовског вилајета са Србијом, Србији одузета могућност да прими чак и приштински санџак – да се не би повећавао утицај Русије [Burns, p. 103-105].

Опасан за балканску и српску историју, развој албанске теме, у том броју и у вези са Косовом, прати се више од века и по. Протокол из Фиренце је 1913. године утврдио границе између новоформиране Албаније и њених суседа у корист Албаније, иако је 1912. године Лондонска конференција амбасадора забележила да у предложеним границама новостворене Албаније живи око милион Македонаца и црногорских Срба. Али милитантни албански активисти, подстакнути Турском и пратећи програм Призренске лиге, организовали су протесте, претећи чак и да ће Косово засути српским костима и захтевајући додатне велике делове данашње Македоније, Србије и Црне Горе.

Проницљиви руски конзул у Призрену И.С. Јастребов је у почетку негативно оценио изгледе албанске теме како за Балкан, словенство, Европу у целини, тако и за политику Русије. Јастребов је позивао да се не заварава „албански ослободилачки покрет” против Порте, који је тада у совјетској историографији тумачен као антиимперијална и класна борба против Османске монархије [Балкански народи… С. 224]. Турска влада, како је истакао Јастребов у извештају Министарству спољних послова, „оперисала је митинзима и протестима Албанаца”, такође им је „помагала да се уједине… снабдевајући их новцем и оружјем најновијег система” [Исто, стр. 243-244] [9].

Формирање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (КСХС) после Првог светског рата могло би да личи на реализацију идеје Велике Србије, али је у ствари садржало огроман потенцијал за тензије између ривалских Срба и Хрвата. За разлику од Срба, Хрвати су ратовали у саставу Аустроугарске на страни Централних сила. Хрвати су отворено саботирали законодавство КСХС, парализујући управу новонастале државе. Унутрашње политичке кризе и убиства на политичкој основи довели су до јачања ауторитарне власти краља Александра I Карађорђевића и трансформације КСХС 1929. године у Краљевину Југославију. Краља Александра, заједно са француским министром иностраних послова Лујем Бартуом, на крају је 1934. године у Марсеју убио хрватски националистички терориста.

Тридесетих година 20. века дошло је до даљег заоштравања демографског проблема на Косову, где је муслиманско и националистичко албанско становништво показало неколико пута већи пораст од српског, изгубљеног у биткама Првог светског рата. Ниједан покушај балансирања демографских процеса у региону није довео до резултата. Нису сви били свесни далекосежних последица овако претећег положаја, који је довео до одвајања Косова од Србије.

То је подстакло српског историчара Васа Чубриловића (који је као малолетан учествовао у завери Младе Босне за атентат на аустријског надвојводу Фердинанда) да одржи предавање под називом „Меморандум”. Маја 1937. године у Српском културном клубу, пред публиком ауторитативних интелектуалаца, високих војних функционера и утицајних политичара, представљен је текст о опасности тенденција на Косову и неминовности у будућности нове трагедије у овој колевци српске државности. Једини излаз из ситуације Чубриловић је видео у стварању услова и подстицаја (комбиновање „шаргарепе и штапа”) за масовно пресељавање Албанаца у муслиманске земље – Турску и Албанију. Истовремено, он се осврнуо на успешно искуство размене становништва између Грчке и Турске 1923. године и на наводну спремност Турске, која је била заинтересована да прими нове насељенике, да склопи финансијски посао рачун наведеног [Čubrilović].

Овај „Меморандум” Албанци тумаче као доказ „колонијалне” политике Срба на албанској територији, иако није био објављен и никада није прихваћен на разматрање у званичним државним структурама, а камоли примењиван у пракси. Напротив, како су савремени истраживачи утврдили, у предратној Краљевини Југославији сви подаци о броју и динамици националног састава Косова били су строго поверљиви и нису давани чак ни високим функционерима, сматрајући се експлозивним политичким материјалом [Bjelajac]. Исто је било и са Ј. Б. Титом у СФРЈ.

Слично је било и у СССР-у, где су се крили подаци о паду руског становништва и вишеструком паду животног стандарда руског народа у РСФСР-у („угњетавача” у тумачењу постсовјетских држава) у поређењу са другим народима, као и чињеница да су Руси и Украјинци који су пре револуције имали највећи природни прираштај, били суочени са претњом депопулације, док су Казахстанци, Киргизи, Туркмени и други народи азијског дела земље, који су изумирали пре револуције, у СССР-у до 1980-их остварили највећи природни прираштај становништва на свету.

Током Другог светског рата, фашистичка Италија је, као и Трећи рајх, током окупације протеривала Србе са Косова и подстакла прилив тамошњег албанског становништва. Према различитим проценама, из региона је протерано 70-90 хиљада Срба и Црногораца, од којих су многи страдали у концентрационим логорима и на тешком принудном раду. А 6. марта 1945. године, указом МУП-а Југославије ослобођене од нациста, око 50-60 хиљада Срба протераних са Косова суочило се са забраном повратка у своје завичаје – ради спровођења титовске идеје о федерацији братских балканских народа.Истовремено, све до Титовог раскида са Стаљином 1948. године, биле су отворене границе према Албанији, одакле се најмање 25 хиљада људи преселило на Косово, између осталог, бежећи од репресија комунистичког режима Е. Хоџе. Ово је додатно убрзало експлозивно рушење демографске равнотеже у региону. Према српским историчарима, словенско становништво Косова смањено је за трећину у односу на предратно [Borozan, s. 103, note 1].

На Западу је усвојен албански историјски наратив о аутохтоној природи албанског становништва у региону, које се наводно населило на Косово много пре Словена. Останак Косова у саставу разних српских држава назива се присилном колонизацијом „албанског Косова”. Ни демографски ни правни аспекти заједничке историје немају сличне оцене међу косовским Албанцима и Србима, кључни догађаји се тумаче дијаметрално супротно. Европске земље, па и Француска, која је много учинила за Србију током Првог светског рата, заузеле су солидарну антисрпску позицију 1999. године и тренутно су склоне само маневрисању у слабостима противника [Соколова, Тимофејев]. Када се појавило питање сецесије Косова, Запад је ову тему користио искључиво да оптужи Београд за национализам, угњетавање и репресију над косовским Албанцима.

Проалбанско тумачење балканске историје модерног енглеског историчара Н. Малколма постало је оруђе за стратегију одвајања Косова од Србије. Овај искрено политизовани „наратив”, који испуњава задатак да оправда одвајање Косова од Србије, век и по занемарује главне документарне изворе на којима се заснивала сва класична историографија на Балкану, не само словенска, већ и западна, која до средине 20. века није била тако посвећена као данас [Malcolm. Види и: Response…]. Упадљив контраст верзије Н. Малколма представља већ поменуто дело српског академика С. Терзића, које спаја богатство документарне базе, резултате теренских и лингвистичких истраживања, археолошка истраживања са историзмом приступа и научна скрупулозност. Не замагљујући сложеност и преплитање историјских догађаја и судбина различитих народа у региону, не занемарујући конфликтне документе и непријатне чињенице, његова књига даје представу, између осталог, о разлозима тако различитих, а понекад и супротних тумачења историјских заплета [Терзић].

САД су се кладиле на албанске терористе, па чак и криминалце [10], који су, упркос обавези да расформирају такозвану Ослободилачку војску Косова (ОВК, или УЧК), ушли у структуре моћи и агенције за спровођење закона самопроглашених држава. У почетку је милитантно националистички исламски квазидржавни ентитет постепено покушавао да се представи светској заједници у цивилизованијој форми, на шта су се позивали спонзори који су је контролисали и обуздавали. Међутим, циљеви су да се Срби потисну из српске митровичке енклаве и да се она прогута; коначно правно формирање Косова као друге албанске државе у Европи, поред Албаније; улазак у евроатлантске структуре – не само да није уклоњен, већ је и високо подигнут на заставу.Косовске власти редовно крше све уговоре и споразуме и провоцирају не само косовске Србе, Србију, већ и Брисел и Вашингтон. Још једна провокација крајем 2022. године довела је крхки замрзнути статус кво на ивицу колапса, што је директно повезано са калкулацијом Приштине да искористи ограничену војну операцију Москве у Украјини, невиђену после Другог светског рата ескалацију конфронтације између Запада и Русије, и појачаног притиска Запада на Србију.

НАСТАВИЋЕ СЕ…

НАПОМЕНЕ

1. Иво Андрић (1892 – 1975). Једини југословенски писац награђен Нобеловом наградом за књижевност (1961). И. Андрић је у младости жудио за ослобођењем јужнословенских народа од Аустроугарске. Био је члан омладинског националистичког покрета Млада Босна, чији је члан био и Гаврило Принцип – атентатор на надвојводу Фердинанда, који је постао разлог за Први светски рат.
2. Спекторски је касније постао један од лидера „Руске академске групе” у САД.
3. Почетком рата у Босни и Херцеговини, М. Екмечић (живео и учио у Сарајеву), заједно са породицом, заробљен је од стране припадника муслиманске паравојне групе „Зелене беретке”. Побегао је из кућног притвора на територију Републике Српске. Председник Србије А. Вучић говорио је 22. октобра 2022. године на представљању комплетног дела М. Екмечића.
4. Василије Крестић (рођен 20. јула 1932. године) је истакнути југословенски и српски историчар, академик Српске академије наука и уметности. Секретар Одељења за историјске науке од 1993. до априла 2011. године. В. Крестић је деценије посветио проучавању докумената из историје српско-хрватских односа, његови радови су превођени на енглески, француски, немачки, мађарски, чешки, бугарски и грчки језик. Члан је Матице српске и Историјског друштва Србије.
5. Дубоко тумачење ове легенде оставио је, у посебном делу, српски теолог и мислилац 20. века Николај Велимировић.
6. Балада „Мусич Стефан” // Српска.ру. – URL: srpska.ru/article.php?nid=179 (датум приступа: 11.01.2023).
7. Жак Огар – по породичној традицији француски војник, пуковник, официр Ордена Легије части, официр Ордена части, каваљер војних ордена, као и Српског православног ордена Светог Саве и Златне медаље „За храброст”Милоша Обилића. Ушао је у састав команде специјалних операција и командовао једном од првих НАТО група које су ушле на Косово 1999. године. Након што је посматрао шта се тамо дешава, постао је упорни присталица српског отпора, пензионисао се, основао аналитичко-саветодавну структуру EPEE.
8. Види: Настава историjа. 1999. № 9.
9. И. С. Јастребов је објавио и студију „Обичаји и песме турских Срба у Призрену, Ипеку, Морави и Дибри” [Јастребов]. Ово етнографско дело изазвало је жестоке критике Бугара због ауторовог „просрпског” става по македонском питању.
10. „Председник” Хашим Тачи, проглашен злочинцем у Србији, према мишљењу бившег тужиоца Међународног кривичног суда за бившу Југославију Карле дел Понте, водио је криминалну трговину људским органима.

ЛИТЕРАТУРА

1. Балканские народы и европейские правительства в XVIII – начале ХХ в. Документы и иcследования. М. 1982.
2. Библиотека литературы Древней Руси. Т.6. С-Пб. 1999.
3. Донесение русского консула в Рагузе (Дубровнике) И.С. Ястребова товарищу министра иностранных дел Н.К. Гирсу // Балканские народы и европейские правительства в XVIII – начале XX века. Документы и исследования. М. 1982. С. 243-244
4. Крестич В.Дж. Великая Хорватия и геноцид сербов. М. 2021.
5. Марковић М. Тајна Косова. Хришћанска мисао.
6. Соколова П.С., Тимофеев П.П. Косовский конфликт и участие Франции в его урегулировании // Анализ и прогноз. Журнал ИМЭМО РАН. 2019. С. 50-67. №4. – URL: afjournal.ru/index.php?page_id=171 (дата обращения: 11.01.2023).
7. Спекторский Е.В. Принципы европейской политики России в XIX и XX веках. Любляна. 1936.
8. Терзич С. Старая Сербия. Драма одной европейской цивилизации. М. 2015.
9. Экмечиħ М. Сусрет цивилилзациjа и српски однос према Европи. НовиСад. 1997.
10. Югославия в XX веке: очерки политической истории. М. 2011.
11. Ястребов И.С. Обычаи и песни турецких Сербов в Призрене, Ипеке, Мораве и Дибре. СПб. 1866.
12. Bjelajac M. Migrations of Ethnic Albanians in Kosovo. 1938-1950 // Balcanica. 2007. №38. P. 219-230. DOI:10.2298/BALC0738219B.
13. Borozan D. Kosovo iMetohija u granicamaprotektorataVelikaAlbanija // Kosovo iMetohija u velikoalbanskimplanovima 1878–2000. Belgrade. 2001.
14. Burns J. The Echoes of History rumble on. All the “Questions” remain, unanswered. Europe and the Eastern Question. (1878-1923). Belgrade. 2001.
15. Čubrilović V. Исељавање Арнаута (Предавање одржано у Српском културном клубу 7. марта 1937) // Архив Војноисторијског института. 11-Ф2-К-69.
16. Durham M. E. Through the Lands of the Serbs. London. 1904.
17. Falmerayer J. WelchenEinflußhatte die BesetzungGriechenlandsdurch die Slawen auf das Schicksal der StadtAthen und der LandschaftAttika? Oder nähereBegründung der imerstenBande der Geschichte der HalbinselMoreawährend des MittelaltersaufgestelltenLehre über die Enstehung der heutigenGriechen. Stuttgart. 1835
18. Die GeheimePapiere F. V.Holsteins. Bd. 3. Briefwechsel, Göttingen. 1961.
19. Hogard J. L’Europeestmorte à Pristina. Р. 2014.
20. Islam, the Balkans and the Great Powers (XIV-XX Century). Beograd. 1997.
21. Izetbegovic A. The Islamic Declaration. A Program for the Islamization of Muslims and the Muslim Peoples. Saraevo. 1990.
22. Malcolm N. Kosovo. A Short History. London. 1998.
23. Nisic S. HrvatskaOluja: dokumenti. Beograd. 2012.
24. Response to Noel Malcolm’s book “Kosovo. A Short History”. Belgrade. 2000.
25. Seton-Watson R.W. Rumania and the Great War. London. 1915.
26. Seton-Watson R.W. The Rise of Nationality in the Balkans. London. 1917.

Превела: Дајана Лазаревић

Извор:
СРПСКО-РУСКО БРАТСТВО