Збланути

Питају ме неки читаоци зашто ствари не назовем како Бог заповеда; зашто ово што ради (са Косовом) Тројка српске апокалипсе не назовем правим именом и презименом? Име је, по њима, издаја, а презиме злочин. Зато што, одговарам, не мислим да је у питању пука издаја, а за злочин ћемо се већ сложити.

Кажу да у чувеном Душановом Законику, међу предвиђеним драконским казнама за најтеже злочине, фигурише и санкција вађења очију, али да су из ње изузети стари, болесни и „збланути“.

Дешава се, тако, у животу народа и држава да време у политички врх избаци, некада болесне какав је био (ментално) Адолф Хитлер; некада старе (какви су били многи од Заратустре до Махатме Гандија, а понекад, богами, недорасле и заиста „зблануте“.
Цар Душан би нашу Тројку Збланутих глатко ослободио сваке одговорности за злочин који чине, баш као што се на данашњем суду ослобађају малолетни и неурачуњљиви за своје поступке.

Само збланути ум је могао да тапију која му није породична бабовина трампи за вересију ничега, па макар то било ништа од такозваног датума. Само зблануто расуђивање је могло да у Бриселу забије глогов колац у косовски пупак Србије и испреговара и парафира папир којим, у корист властите штете, стабилизује оно што је Запад дестабилизовао бомбама, санкцијама и сатанизацијом српског народа.

Само збланута психа је могла да простачко отписивање Косова („нормализација“, „интрегрисани прелази“, заједница некаквих општина итд.) трампи за недобијени датум о почетку недефинисаног почетка преговора о уласку – никада – у „ЕУ нешто“ што се и само агонизирајуће бори са животом…

Али, није само Косово слика и прилика неограничнених креативних могућности зблануте политике. Збланутост је високо креативна у мазохистичкој производњи властите штете. Да ли вам је промакло, на пример, да је збланутост колико јуче забола до балчака и српски глогов колац у слабину ни криве ни дужне Белорусије оног тренутка када је обожавана им Европска унија објавила да намиче санкције Лукашенку. Ништа нашој збланутој дипломатији не значи, при томе, факат да Белорусија није признала, нити смера да призна независност Косова. Нити збланутима пада на памет да се Лукашенку одуже макар тако што ће држати језик за зубима.

Европски савет 31. маја је одлучио да се Сирији која, узгред и такође, није признала Косово баш као и Белорусија, продуже оштре санкције. Сирија нам је одувек била пријатељска земља; у време бомбардовања и западних санкција кришом нам је дотурала нафту. Али ништа зато; збланута дипломатија у Београду, да би још мало подупрла тај датум који ипак није добила и то чланство које неће добити, одмах је, баш онако зблануто и неурачунљиво, запристала уз санкције Сирији. Мада је наша претња да ћемо Сиријицима заплетеним у крвави рат са џихадистима Ал Каиде, Нусре и Запада ударити и ми наше санкције, погубна за Сиријце колико би била, рецимо, претња Албаније Македонији да јој више неће извозити бозу ако буде угњетавала Шиптаре у Тетову. И може се само претпоставити колико је било разочарање у Милошевој што су нас у том увлачењу у стражње пределе Бриселу, предухитрили – па ударили своје санкције Сирији – такве монументалне величине од држава какве су Лихтенштајн, Албанија, Македонија, Грузија и – ко би други него, међународни геостратешки горостас у коме неугасивао трепери евроатлантска луча „свијетле мајске зоре“.

Одавно је већ речено да се слобода робова мери дужином ланаца. Да, али збланутим њихово робовање промашеним идејама које, уз то, немају алтернативу, долази као садомазохистима бичевање по властитом телу. Што су ланци краћи и ударање жешће, уживање је веће.

Дејан Лукић / ВЕСТИ