Империја или историја

Пише: Слободан Антонић

Да је руско царство Романових било као Шпанија, Британија или САД, данас не би било никога у централној Азији, Сибиру и Кавказу а да није Рус или макар православац

Герман Садулајев је рекао да ће након рата у Украјини „Русија бити или империја, или историја – трећег нема“ (овде 29).

Али, каква империја? Александар Проханов пише: „У руској историји има пет руских царстава. Прво је Кијевско-Новгородско, чије је оличење био кнез Владимир Свети. Друго царство је Московско, са својим творцем, царем Иваном Грозним. Треће је империја Романова са Петром Великим. Четврто – Црвено царство Јосифа Стаљина. А данас је Пето царство, чији је творац Владимир Путин.“ (овде)

Империја није исто што и нација-држава. Она је многонародна: постоји водећи народ, али се и други народи чувају и поштују.

Да је руско царство Романових било као Шпанија, Британија или САД, данас не би било никога у централној Азији, Сибиру и Кавказу а да није Рус или макар православац. Тек у доба СССР: када се у јануару 1938. састао Врховни Совјет, Известија је изашла на 11 језика (овде, 39).

Руски народ и русијска застава

У указу председника Путина из 2018. „О изменама Стратегије државне националне политике Руске Федерације до 2025. године“ уводи се појам „русијске нације“ (российская нация), која је одређена као „многонационални народ Руске Федерације“ (многонациональный народ Российской Федерации; уп. овде).

Обратимо пажњу да Руси праве разлику између придева „руски“ (русский) – који се односи на етничке Русе, и „русијски“ (российский) – који се односи на све грађане Русије, без обзира на етничко порекло. Зато кажу „руски језик“ (русский язык) или руска књижевност (русская литература), али: „русијска застава“ (российский флаг), „русијска влада“ (российское правительство), или „русијско држављанство“ (российское гражданство).

Тај осећај за полиетничку Државу, наследницу панхришћанске Βασιλεία Ῥωμαίων, Солоњевич дефинише овако: „Империја бива тим јача што се у њој удобније осећају сви народи и племена који је насељавају.“ (овде 22)

Овај императив „удобности“ за све народе, Солоњевич (23) дедукује из основне идеје: „Империја је мир“ (Pax Romanum). То значи да у империји престаје међусобни рат племена и народа. Пошто се успостави Велика Држава, „сви народи живе и развијају се у миру“ (исто).

Управо због те идеје, Российская Империя не само да је сачувала своје народе, него је њихове припаднике учинила у свему равноправним. Они су се, као и етнички Руси, једнако уздизали у трговачки, предузетнички, чиновнички или војнички сталеж. Јермени Манташев и Лијанозов били су нафтни магнати, Јерменин Лорис-Меликов био је министар унутрашњих послова, Пољак Чарторискиј био је министар иностраних дела, Немац Бунге био је премијер, министри су, такође, били и Грци, Татари… (101, 152).

Солоњевич нас пита да ли је у Британији неки Хиндус могао да буде министар? Или у колонијалној Француској какав Арапин члан Сената? Или у Кајзеровој Немачкој неки Африканац нафтни богаташ? „У Енглеској је било много слобода, али само за Енглезе. У Русији их је било нешто мање, али су оне биле за све. Узбек је имао сва права које је имао и Великорус.“ (101-102)

Од 150 народа колико је живело у Руској империји, подсећа Солоњевич, ниједан није био истребљен. Замислимо да су Сибиром, уместо Руса, владали Шпанци или Енглези. Колико ломача, колико казнених похода, колико мучилишта би било? И шта би од сибирских народа данас преостало? (288).

Уосталом, израчунато је да је цар Николај II био по крви само 1/128 Рус. Као и његова супруга, и он је био германске крви – „али већег руског патриоте нисте могли наћи“ (овде). Он је био хришћански цар, што од 16. века значи руски цар (овде). А како рече Дугин, „Руси нису нација – Руси су духовни позив“ (овде).

У прошлом тексту објаснио сам да руска концепција Трећег Рима не подразумева светско царство, већ последњу тврђаву хришћанства (овде). Јегор Холмогоров каже да је Запад још од Средњег века имао амбицију светске доминације, само је било питање ко ће да победи – Светска црква, на челу са папом, или Светско царство, на челу са Британијом, Немачком или САД (овде).

Неекспанзивни карактер Путинове Русије, у односу на САД, Небојша Малић је сликовито приказао (овде) поредећи две мапе: како изгледа подела америчких војних области (овде), а како руских (овде).

Данашња Русија нема амбиција да завлада светом, али, реално говорећи, ни снага. Мендељејев је 1907. предвиђао да становништво Руског царства до 2000. године може нарасти на 500 милиона људи (в. овде).  Ратови, револуције и распад државе, међутим, учинили су да Русија сада има 150 милиона душа. То је мало за глобалну доминацију, где Кина има далеко веће шансе да замени САД.

Концепција „руског света“ и „Свете Руси“ рачуна на блискост и савезништво ширег обима него што је данашња Русија – пре свега на православно источно-словенство Руса, Украјинаца, Белоруса и Русина (Карпатске Русије; овде). У ауторском чланку из јула 2021. Путин подробно објашњава зашто су Руси и Украјинци (али и Белоруси) један народ („один народ, единое целое“; овде).

Међутим, чак и ако би дошло до снажније интеграције Русије с Белорусијом, као и с деловима бивше Украјине, па и с Казахстаном, то би евентуално повећало становништво данашње Русије за још 10-15% – што и даље није довољно за такмичење у светској доминацији.

Одбранити земљу и народ од напада

Но, и садашња величина и популација Русије, а поготово њена војна снага, омогућавају суверену политику неагресивног царства: одбранити народ и земљу од напада, распарчавања и претварања у колонију. За то је егзистенцијално нужан самостални научно-технолошки развој. Због тога Путин данас процењује да „место Русије у свету зависи од успеха у развоју вештачке интелигенције“ (овде).

С напредном науком и технологијом (нарочито у области војне безбедности), Русија може бити заштићена и слободна да самостално користи своје колосалне природне ресурсе – поготово ако је тачна претпоставка да ће глобално отопљавање учинити Сибир пријатнијим местом за живот.

И сам руски концепт дефанзивне хришћанске империје пре рачуна на концентрацију, него на експанзију. Цео Сибир је слабо насељен, тим слабије што се више иде на исток.

Тако, у западном Сибиру, на милион квадратних километара живи свега 20 милиона душа (овде 319), у источном Сибиру, на 7,3 милиона квадратних километара има само шест милиона становника (320), а на руском Делеком истоку, на 3,1 милион квадратних километара насељено је свега 9 милиона житеља (321).

Ради поређења, у Бангладешу на 0,15 милиона квадратних километара живи чак 163 милиона становника – више него у целој Русији.

У Русији се рачуна на могуће досељавање у будућности, најпре, дела заграничних Руса, којих има преко 25 милиона. Ту су и остали источни Словени, најближи по вери и језику, али и сви други хришћани.

Русија – Нојева барка човечанства

Руска вера редовно објављује вести о хришћанима који се, бежећи од дехристијанизације, досељавају у Русију (овде). Свештеник из Илиноиса Џозеф Глисон организовао је Фејсбук групу „Orthodox Christians Moving to Russia“ (овде).

А свештеник из Енглеске Ендрју Филипс објављује: „Долази време када ћемо ми, последњи хришћани Запада, без обзира на нашу националност, бити принуђени да потражимо уточиште у нашој јединој земаљској духовној отаџбини – православној Русији. Молимо руске власти да нам издају руске пасоше.“ (овде)

У Русији чак постоји и покрет за прихватање хришћанских избеглица назван „Русија – Нојева барка човечанства“. Предводник овог покрета, Сергеј Писарев, каже: „Русија може постати уточиште за присталице традиционалних моралних и породичних вредности, претварајући се у Нојеву барку човечанства. Као и за време Потопа, такав брод би могао да спасе оне који желе да наставе развој цивилизације.“ (овде)

Ето, то је прича о данашњој идеји царства у Русији.  И колико је тачна Садулајевљева сентенца да ће након рата у Украјини Русија бити или империја, или историја. Трећег нема.

Извор:
РТ