Герхард Вишњевски: Институт Тависток из Лондона – родно мјесто зла

Три четвртине вијека ова установа управља нашим несвјесним, а да притом нико не зна да се у њој пројектује и обликује наш модерни живот. И наша пропаст

И лагање се мора учити. Озбиљно. Тек тад се лагањем може постизати шта се хоће – могу се, на примјер, изазивати ратови. Притом истина није „прва жртва рата“, како се непрестано тврди уз крокодилске сузе, већ се она мора склонити прије него почну фијукати први меци. У ствари: да би први меци могли почети фијукати. Смрт истине није колатерална штета рата, већ његов предуслов. Дакле, ко хоће да почне рат, мора прво лагати – и то професионално. Исто важи за манипулацију, виши облик лагања – сложене системе погрешног представљања, извртања и психичких подстицаја да би се непријатељ потпуно збунио, да би се њиме управљало и да би се довео у окружење вјештачке стварности. Тако се чак могу водити и ратови, без иједног испаљеног метка. Тако долазимо до имена Тависток. Из истоимене клинике основане 1920. године настаје 1947. Институт Тависток, који до дана данашњег обликује велике дијелове наше стварности, што се често назива чувеним „духом времена“. При том оно што се сматра „модерним“ или савременим није производ случаја или слободног људског развоја. Дух времена није никаква небулозна, необјашњива „клима колективног духа“, већ се прави – поред осталог и у установама повезаним с Тавистоком.

Име за које нико не зна

Име Тависток већини људи не значи апсолутно ништа. До скандала с Клиником Тависток јула 2022. у Лондону на Гугловим вијестима није било никаквих резултата претраге по појму „Тависток“ на њемачком језику. Ни на Јутјубу није било скоро никаквих резултата. За Јутјуб, који иначе приказује све и свашта, дјелујући попут филмоване Википедије, Тависток практично није постојао. Име Тависток скоро да се није се помињало ни на алтернативним медијима. О њему су, додуше, објављене двије књиге различитог квалитета, али су прошле незапажено. Данас, међутим, „славимо“ јубилеј који нам нуди повод да се њим позабавимо – седамдесет пет година Института Тависток. Три четвртине вијека ова установа управља нашим несвјесним, а да притом нико не зна да се у њој пројектује и обликује наш модерни живот. И наша пропаст.

Тема је актуелна и јер су Тавистокове установе првенствено и прије свега инструменти рата, проистекли из једног ратног и пропагандног уреда британских власти. Прије него је 1914. проговорило оружје у Првом свјетском рату, Британци су још 1913. основали Уред за ратну пропаганду (War Propaganda Bureau, WPB). За пуцање и умирање људе је прво требало довести у одговарајуће расположење. А 1913. у ратном расположењу није био нико – напротив: те године је њемачки цар Вилхелм Други славио „сребрни“ јубилеј и био осматран „царем мира“. Нећак Алфреда Нобела чак је 1912. иступио с предлогом да се „цару Вилхелму Другом додијели Нобелова награда за мир јер је Њемачко царство под његовим вођством 24 године проживјело у миру“, пошто од његовог ступања на престо 1888. Њемачка није водила ниједан рат. Поводом двадесет пете годишњице ступања на престо Ендру Карнеги је 8. јуна 1913. у Њујорк тајмсу објавио текст под насловом „Кајзер Вилхелм Други, миротворац“. Исте године је Вилхелм II на вјенчање своје ћерке јединице позвао чак и своју родбину из Европе: британског краља Џорџа Петог и руског цара Николаја Другог – мирољубиво заједништво рођака Вилија, Никија и Џорџија, како су се ословљавали у преписци, и сјајни изгледи за мирну будућност Европе.

Крај за Никија и Вилија

Планови извјесних британских елита били су, међутим, друкчији. Јер, индустријски, научно и привредно успјешна континентална сила Њемачка била им је трн у оку. Уз то их је бринуло, прерастајући у панику, да би се њемачка предузимљивост могла удружити с руским сировинама – дакле, Вили с Никијем. Из чега би несумњиво израсла суперсила. А то се по сваку цијену морало спријечити (и спречава се до дан-данас). Рећи ћу само: „Balance of Power“ (равнотежа снага, нап. СтСт). Најбољи начин био би рат између те двије силе и уништење родбински везаних монархија њемачког поријекла – дакле крај за Вилија и Никија (и остаје само Џорџи – Џорџ Пети, енглески краљ – али је током рата морао преименовати краљевску породицу: умјесто Сакс-Кобург и Гота узео је име Виндзор).

Цар као мајмун

Већ од 1914. народи је, дакле, требало да почну да се мрзе и крену један на други. Управо зато су Британци основали Уред за ратну пропаганду, под отменијим називом Кућа Велингтона (Wellington House), да би нахушкали народ и свог савезника из Америке. У ту сврху Уред је ангажовао танкоћутне „пјеснике и мислиоце“ попут Х. Џ. Велса (Рат свјетова), Артура Конана Дојла (Шерлок Холмс) и Џона Голсвортија (Сага о Форсајтима). У најстрожој тајности уважени умјетници ријечи почели су стварати своја ремек-дјела. Ту је спадала и измишљотина да су Нијемци белгијској дјеци откидали шаке – без навођења разлога за тако нешто. Колико знам, никад се нису јавиле жртве обогаљене на тај начин. На плакатима је цар Вилхелм Други приказиван у разговору с Ђаволом или као мајмунолико чудовиште с отетом дјевојчицом у рукама којима је „цар мира“ претворен у „хунског убицу“, уз слоган „Уништите ову разуларену бештију!“ Пропаганда (попут Брајсовог извјештаја) је у Великој Британији и САД-у дјеловала попут бомбе. Гари Месингер је, међутим, у својој књизи Британска пропаганда и држава у Првом свјетском рату, објављеној на енглеском 1992. у издању Манчестер јуниверзити преса, утврдио да је Брајсов извјештај био „неодговорна злоупотреба правосудног поступка“, који је „Велику Британију још дубље уплео у морално најспорније врсте пропаганде“.

Технике манипулисања јавним мњењем „пренесене су 1916. преко Атлантика да би се америчко становништво изманипулисало да подржи рат у Европи“, пише Џон Колман, аутор једне од екстремно ријетких књига о систему Тавистока, Институт за међуљудске односе Тависток (2006). Проблем је, наиме, био што се ни британском ни америчком становништву није ратовало против Њемачке – потпуно супротно расположењу одређених дијелова елита. Отуд су „елите“ почеле с оснивањем института и трустова мозгова с циљем покретања тоталног психолошког рата – прво против Њемачке, потом против читавог свијета.

Године 1920, дакле послије рата, основана је, с дијелом особља Уреда за ратну пропаганду, већ поменута Клиника Тависток, која данас сарађује на смањењу становништва прикривеном стерилизацијом („промјеном пола“). Клиника Тависток је, дакле, дио првобитно војне структуре – прво у рату против Њемачке, данас против читавог човјечанства.

Првобитни циљ клинике био је истраживање и лијечење нове врсте рањеника – тешко трауматизованих. У Првом свјетском рату 1914-1918. многи војници су, осим тјелесних повреда, били под дејством шока од бомбардовања: „Појам Shell Schock описивао је психичку трауму у рату у ком су испаљени милиони граната, стварајући невиђени пакао. Ратни љекари почели су говорити о ратној неурози, са симптомима одузетости дијелова тијела, поремећаја сна, губитка памћења, грчења мишића лица и тзв. хистеричногсљепила.“ Сасвим разумљиво. За војску, међутим, ово је представљало проблем: све више војника постајало је неспособно за даље ратовање и бивало повучено с ратишта. Трауматизовани су чинили и до четрдесет посто рањених. До краја рата је само у британској војсци било „осамдесет хиљада војника који су дошли до ,тачке пуцањаʻ, сагорјели и више нису способни за борбу“. На крају рата било их је толико да је управо ради тога 1920. основана Клиника Тависток.

Док се код тих војника испрва сумњало на кукавичлук, на Тавистоку су приликом испитивања ових људи дошли до занимљивог открића: да је пацијентима у стању шока веома лако манипулисати. Закључили су да се човјек излагањем шоку може учинити безвољним и подложним управљању, да му се могу искључити разум и памћење и утицати на самосвојно расуђивање – о чему тирани могу само сањати. Тако се добија идеални поданик. Дакле, значење нове психотехнике знатно је ширег домета од војног. Вјероватно зато су се као финансијери Клинике Тависток појавиле и задужбине водећих глобалиста попут Рокефелера и Мејсија, А то, даље, значи да милијардери већ преко сто година раде на контролисању размишљања и понашања човјечанства. „Сазнања“ до којих је дошла Клиника Тависток вјероватно су им се допала. Тако Тавистоков психијатар Џорџ Брок Чисхолм пише: „Друкчије тумачење и коначно укидање концепта исправног и погрешног… потоњи су циљеви практично сваке дјелотворне психотерапије.“

Друга кључна фигура Клинике Тависток, психолог Курт Левин, бавио се динамиком скупина и описивао феномене с којима смо били суочени током такозване пандемије короне: „Једна од главних техника за сламање морала стратегијом терора је да се особа остави у неизвјесности на чему је и шта да очекује. Постигне ли се још да честим пребацивањем стања између строгих дисциплинских мјера и обећања о добром поступању, уз ширење контрадикторних вијести, ,когнитивна структураʻ ситуације постане потпуно нејасна, индивидуа можда више неће знати води ли одређени план остварењу његових циљева или у супротном смијеру. У таквим околностима чак ће и појединци с јасним циљевима, спремни да ризикују, остати парализовани жестоким унутрашњим конфликтима у погледу шта чинити.“ (Навод је из књиге Данијела Естулина Институт Тависток – Социјални инжињеринг маса (2015), преузет из Левиновог огледа Временска перспектива и морал (1942) у оквиру зборника Рјешавање друштвених сукоба, стр. 111)

Ово подсјећа на амерички научнофантастични филм Лавиринт – Немогуће бекство(енгл. The Maze Runner), у ком група младих људи живи на „пропланку“ окруженом лавиринтом. Зидови лавиринта се преко ноћи помјерају – баш као што су се и ограничења током короне стално мијењала „преко ноћи“. Тако се човјек ни у шта не може поуздати, нити шта планирати. Нико не може наћи излаз из ситуације.

Године 1945. директор Клинике Тависток, бригадни генерал Џон Ролингс Риз, у својој књизи Ратно обликовање психијатрије пише да су „за рјешавање друштвених и националних проблема данашњице потребне шок-јединице, које не могу чинити психијатри који не мрдају из институција. Потребни су нам покретни тимови психијатара, који се слободно крећу и успостављају везе с мјештанима.“ Са свеопштом доступношћу телевизије ово је постало сувишно, јер се становништво сад може шокирати непосредно, у својој дневној соби.

Битка за свијест

Психијатар с Тавистока др Вилијам Саргант у својој књизи Битка за ум – Физиологија преобраћења, испирања мозга и контроле ума (Лондон, 1957) говори чак о „имплантацији мишљења“: „Код многих људи могуће је имплантирати различите врсте мишљења пошто се поремети функција мозга случајно или намјерно изазваним страхом, бијесом или узбуђењем“ – дакле шоком. „Најчешћа посљедица таквог поремећаја је привремени утицај на способност и моћ расуђивања и повишена поводљивост. Њен масовни појавни облик понекад се означава појмом ,стадаʻ и најизраженији је током ратова, епидемија и других доба опште опасности, кад расте страх и општа поводљивост.“ Узмимо за примјер корону. Или тренутни рат у Украјини.

Послије Другог свјетског рата настављена је трауматизација Запада – „Хладни рат“, са сталном пријетњом употребом атомског оружја, Кубанска ракетна криза, убиство Џона и Роберта Кенедија и Мартина Лутера Кинга, покољ у Ми Лају током рата у Вијетнаму, Једанаести септембар 2001, „обарање“ малезијског авиона над Украјином, пад авиона Џерман вингса, нестанак малезијског авиона на лету 370, као и катастрофе на нуклеарним електранама Чернобиљ и Фукушима.

Филозоф веома блиско повезан с Тавистоком, лорд Бертранд Расел, у својој књизи Утицај науке на друштво (1951) пише: „Убудуће ће социјални психолози имати по неколико разреда школске дјеце на којима ће опробавати различите методе не би ли код њих произвели постојано увјерење да је снијег црн… На будућим научницима остаје да прецизирају ове максиме и тачно открију колико кошта по глави постизање увјерења код дјеце да је снијег црн…“

Главни шок часопис у Њемачкој

Једно од главних шок општила у Њемачкој је такозвани главни медијум Шпигл, чији је претходник Вохе био под британском војном управом. Такозваног оснивача ШпиглаРудолфа Аугштајна регрутовали су британски официри за штампу и била му је потребна британска војна дозвола да издаје лист. Зато су се такве тисковине послије рата презриво називале „дозвољена штампа“. „Водећи медиј“ Шпигл био је попут гонга за читаву штампу и својим насловима уносио шок међу људе, при чему је Шпиглованасловна страна бирала главну тему и давала јој обрисе, да би остали медији, нарочито моћна телевизија, знали шта је на дневном реду. Оснивачи главних телевизија или они који су им давали лиценцу такође су били Британци – примјера ради Ен-Ве-Де-Ер (NWDR, данас NDR и WDR). Британски отац оснивач Ен-Ве-Де-Ер-а звао се Хју Грин, носилац ордена Британске империје. Према Википедији, „Хју Грин је послије 1945. по налогу британске владе радио као контролор радија и телевизије у британској окупационој зони, основавши радио-станицу Ен-Ве-Де-Ер (NWDR, Nordwestdeutscher Rundfunk, радио сјеверозападне Њемачке, нап. СтСт). По повратку у Енглеску у раздобљу од 1960. до 1969. био је генерални директор Би-Би-Си-ја.“

Главни текстови у Шпиглу састојали су се често од застрашујуће и упечатљиве насловне слике и дугог текста, који је, уз сарадњу што више „научника“, образлагао нову „опасност“ – од „мртвих мора“ до одумирања шума, „смртоносног меса“, „ријека које односе животе“, „озонске рупе“. „смртоносних вируса“, од „великог броја умрлих од сиде“ до „климатске катастрофе“, САРС-а, короне, итд.

Насупрот томе, као носиоци наде представљани су амерички предсједници: „Клинтон – нада Америке“ или супруга предсједника Обаме с насловом „Обамин најбољи човјек“.

Шпигл је часопис за шок и пропаганду у смислу Тавистока, који – попут већине главних медија – до дана данашњег служи као средство англоамеричке пропаганде и „шок терапије“. Да се с времена на вријеме појави вјеродостојан и новинарски драгоцјен текст не значи да то није тако, иначе нико више не би ни читао Шпигл. То, пак, значи и да смо се психички непрестано налазили у ратном стању. Неки то зову „деконструкцијом мозга“, али је у питању, заправо, прилично примитивна техника Британаца: шокирај човјека колико год можеш, па га узми за руку и води куда хоћеш.

Или према Курту Левину, психологу Тавистока: у одсуству напетости човјек је изнутра диференциран, уравнотежен, вишестран; ако је изложен извјесној напетости из окружења, све његове унутрашње способност доводе се у стање приправности за дјеловање; ако та напетост достигне неподношљиве размјере, долази до урушавања унутрашње уравнотежене геометрије и њене диференцираности, примитивизације и уназађивања личности, особа се своди на животињу, диференцираност и свестраност нестају, и контролисано окружење преузима личност.

Стање шока је, дакле, идеално за управљање човјеком. Зато у свим књигама о контроли ума стоји да је први корак трауматизација. Примјера ради, позната жртва контроле ума Кети О‘Брајен говорила је о редовној трауматизацији силовањем: „Ритуално су нас трауматизовали, стално бацали у транс и потом програмирали.“ Препрограмирање америчког друштва назвала је „ТрансФормацијом Америке“.

Техника се јасно видјела и на примјеру дешавања од 11. септембра 2001. Данима и седмицама су нам на телевизији пуштане исте слике удара авиона у куле и њиховог рушења, ожалошћених људи, уз понављање истих оптужби, док се није створио коктел осјећања који нас је учинио послушним. Мноштво дјеломично опречних подстицаја довело је до парализовања, апатије или крутости – све по приручнику Тавистока. Непрестано изложени шоковима, пише потоњи директор Института Тависток Ерик Трист у тексту писаном с колегом Фредериком (Фредом) Емеријем, „велики дијелови становништва долазе у стадиј да више не желе да доносе одлуке, при чему опада снага њихових намјера… Ова стратегија може се примјењивати само ако се иде на дубље коријене људскости и психе појединца који повезују људе на личној разини… Таква скупина биће лако подложна контроли и извршавати наређења без поговора, што и јесте циљ вјежбе“, наводи Триста и Емерија у својој књизи Институт Тависток – социјални инжињеринг маса Данијел Естулин.

Тренутно доживљавамо врхунац шока: послије короне дошао је рат у Украјини, оживљавајући старе страхове од употребе атомског оружја, уз нови талас масовног усељавања, огроман пораст цијена енергената, пријетње испадима енергетског система, несташице хране и инфлацију. Другим ријечима: више шокова него што се може поднијети. „Истраживања у посљедњих педесет година из области психологије, социологије и психологије и социологије и психијатрије показала су да људски дух може изаћи на крај само с ограниченим бројем промјена у окружењу… и физичких и психичких изазова који преоптерећују механизам одлучивања људског духа“, каже Данијел Естулин.

„Ерик Трист и Фредерик Емери развили су на Институту Тависток теорију ,социјалне турбуленцијеʻ, односно ,подлоге за будуће шоковеʻ, према којој се масовним феноменима попут несташице енергената или привредног и финансијског слома или терористичких напада становништво потпуно омекша. ,Уколико би се шокови дешавали један за другим, и сваки сљедећи био јачи од претходног, цјелокупно становништво могло би се довести у стање масовне психозеʻ, према ријечима Триста и Емерија.“ (Данијел Естулин, Институт Тависток)

Није, нажалост, могуће на кратком простору обухватити све Тавистокове дјелатности и везе. Зато сам се ограничио на Тавистокову „технологију шока“. Најсвјежији примјер је наводни пад руске гранате на пољску територију 16. новембра 2022, којим је поново активирана визија страве и ужаса звана нуклеарни рат, пошто је Пољска, разумије се, област НАТО-а. Алу су чак и САД убрзо потом спустиле лопту изјавивши да технологија ракете указује да потиче из Украјине, не из Русије.

Али, прије но што нас заспу новим шоковима, ваљало би установити одговарајући појам, јер се само уз појам нешто може појмити, њиме овладати и обрадити. Зато ћу тавистоковску технику шока одсад називати тавишок.

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ