Човек је човеку компост

Пише: Елена Кондратјева Салгеро

Свака практична идеологија, за потребе производње, спремна је да на неко време заборави да је човек потекао од мајмуна и да свој производ погура библијским референцама. У оквиру увођења „новог поретка“, америчка погребна кућа „Return Home“ („Врати се кући“) то управо сада ради.

Позивајући човечанство да се врати одакле је и дошло, ово погребно предузеће, заправо, једним потезом отвара нову еру у људској историји и пресеца Гордијев чвор филозофске и религиозне природе. Човечанству се нуди „повратак кући“ не у старомодном ковчегу са кићанкама и фанфарама, већ у посебно опремљеним контејнерима, у виду компоста. Тако потврђујући библијску истину о стварању првих људи од глине, праха и изненадне самосвести.

Погребна канцеларија је смислила и успоставила дивну методу за обраду људских остатака, под бајковитим називом „Terramation“. Суштина методе и даље застрашује неупућену јавност, ако се уклоне еуфемизми и користе термини који нису обрађени политичком коректношћу: компанија људске лешеве претвара у компост и добијене супстанце нуди на даље коришћење за предвиђену сврху.

И сама метода са фантастичним именом „разлаже се“ у три фазе (молим оне са слабим срцем да се повуку, а остале да размисле и процене):

– тело ваше вољене особе ставља се у полуотворену посуду за вишекратну (!!!) употребу, са тацном (као код кућних љубимаца) напуњеном луцерком, сламом и дрвеном пиљевином, како би се неопходни микроби слободно крчкали и обавили како треба свој посао;

– месец дана касније, добијени „резултат“ се дроби у специјалној дробилици за кости, дајући, према дефиницији проналазача, „кубни метар земље богате хранљивим материјама“ (ово је цитат) , који се још месец дана препустие маринирању;

– након овог периода, добијени „компост“ (и ово је цитат) враћа се породици, која може користити супстанцу свог ближњег – „као ђубриво“ (поново цитат).

Дакле, можете нађубрити свој воћњак својим вољеним ујаком Вањом, а затим се дирљиво присећати преминулих, једући плодове. Или можете, без јела, продати компост комшији коме је потребно ђубриво. Има ту много могућности: да истовремено утешите свет поражен милитантном екологијом и ослободите се досадне потребе да бринете о гробу, који узалуд заузима земаљски простор и бесрамно упропаштава невино дрво за ковчег који уопште није обавезан. Са кићанкама и фанфарама. Зар то није роба, другови? Ковчег је, у ствари, буржоаски ексцес туђ еколошкој свести.

Као и све напредне технологије у трци духовног наоружавања, и овај диван (и очекиван!) подухват долази нам директно од западног „хегемона“. Имајте на уму и то да се он промовише и пушта корене не „тек онако“, већ промишљено, систематски и – не од јуче.

Пионир у легализацији „људског компоста“ била је америчка држава Вашингтон, још 2019. године, кад је компанија „Recompose“ понудила своје услуге за производњу ове прогресивне компоненте, чији је мото био слоган, јединствен у својој искрености: „Земља – земљи! Еколошке погребне услуге“! Годину дана касније, Вашингтон су пратиле државе Орегон и Колорадо, а годину дана касније Калифорнија и Вермонт. Нову, 2023. годину обележиће придруживање „еколошкој смрти“ државе Њујорк, а то без сумње значи да ће и остале временом приступити.

Европа, која убрзано сустиже америчког иноватора, своје успехе за сада бележи само сипањем супе по сликарским ремек-делима у музејима, лепљењем гузица за асфалт на коловозу и позивањем да се смањи буржоаска потреба за загревањем и прањем, ујутру и увече.

У Француској, први покушаји да се спроведе бодра реформа застарелог ритуала сахране датирају из 2016. године, када је једна сенаторка покушала да прогура еко-стартер остатака за самокомпостирање, али није успела. У помоћ јој је 2021. године притекао посланик центристичке странке „Модем“, који је предложио одговарајућу измену закона. Напори посланика такође нису били крунисани успехом, али су послужили стварању „борачких“ удружења „Humus Sapiens“ и „Humusation France“ (буквално „компостирање Француске“). Коментарисање суштине ових назива само би покварило општи празник, па просто имајте на уму да се оба удружења тренутно активно боре за промоцију поменутих еколошки прогресивних идеја, упоредо са еутаназијом.

Ако овоме додамо упорну и широко распрострањену публицистику о „трансформацији јавне свести, у вези са еколошким изазовима планете“ и „поновно разматрање погребних обреда, у контексту поштовања животне средине“, постаје кристално јасно да се већ неко време поштовање на овој планети снажно препоручује искључиво „околини“ и ником другом.

Ова климатски коректна демагогија представљена је изобиљем бројки: 2020. године у Француској је кремирано око 270.000 људи, што је 40% свих смртних случајева, а ако томе додамо и страшну чињеницу да угљенични траг сахрањивања премашује кремацију за 3,6 пута, – онда и јежеви и моржеви схватају да је потпуно неприхватљиво тако ружно прљати планету, кад је могуће мирно лећи у тацну, проћи кроз млин за кости и поштено постати компост, у име будућих вртова на Марсу, а да се не заузима ни један додатни метар на Земљи, који би ваши рођаци, проређени током година, могли наводњавати бескорисним сузама.

У студији париског центра за погребне услуге, још у октобру 2017. године, наводи се да изградња једне породичне крипте и постављање једног споменика на гробу по угљеничном трагу имају учинак као пет кремација!

У оваквим скандалозно неприхватљивим условима, евро-еколози су једноставно дужни да интервенишу и убрзано прекомпонују мозак и традицију грађана, пре него што се планета потпуно „угуши“.

Белгијски инжењер Франсис Бјусини предлаже да се ружни, банални процес распадања преименује у „хумусацију“ (humusation) и да се мртви сахрањују у биоразградивим ковчезима: једноставно ставите тело на слој траве и лишћа, дебљине 20 цм, закопате га 2 метра дубоко и пустите да се покојник „отопи“ у тлу, на период дужи од 12 месеци. Затим део онога што се добије можете употребити за сађење дрвета, у част покојника, а остатак – да се оплоди земљиште где нема довољно ђубрива. Једноставно и енергично.

Генерално, чак и уз површно сагледавање недавних догађаја и иновација, рађа се све јаснији, неизбрисив утисак да се људска популација меша у све на планети до те мере да постаје хитно и неопходно да је збришемо са лица земље, све до њених најскромнијих трагова. Јер, ако још нисте схватили: шта је песма без хармонике, шта је сећање без гробова?

Ако обавезна „социјална дистанца“ од један и по метар није била довољна да одврати глупо човечанство од погубне навике размене микроба и мисли, засипајући све около, можда ће укидање памћења већ другој генерацији помоћи да се не хвата за гробове родбине као за сламке, да исплива у бездушни нови свет, са његовим новим поретком, где ћете коначно постати срећни у потпуној несвести, немајући ништа и не жалећи ни за чим. Осим сазнања да сте испунили дужност према планети…

А сад је дошло време да се наздрави: да никакво разлагање не дотакне светлу успомену на покојнике, како би се будућим генерацијама омогућило да поштују не само гробове својих предака, већ и себе. А за планету не брините. И земље и прљавштине на планета има довољно за све.

Извор:
ЕТОС