Владимир Умељић: КАДА МАСКЕ ПАДАЈУ (НАПОЛЕОН, ХИТЛЕР, ЗЕЛЕНСКИ)

Шеф дипломатије ЕУ Жозеп Борељ је изјавио (Новости, 21.01.2023.): „Русија је велика земља, навикла да се бори до краја. Она је навикла да скоро изгуби а онда све да поврати. То је урадила са Наполеоном, то је урадила са Хитлером.

Било би апсурдно помислити да је Русија изгубила рат или да су њени војници некомпетентни. Зато је управо сада потребно да се настави са наоружавањем Украјине – изјавио је Борељ у Мадриду.“

Да ли је могуће, да је то лекција из историје, за коју Запад верује да ју је научио из искуства Наполеона и Хитлера, те је сада примењује и на Зеленског, на своју најновију „ударну песницу“ ка Русији?

Кога Запад жели да сачува од судбине његових претходника, па и по цену огромног броја непитаних украјинских жртава и огромних профита својих пресрећних произвођача оружја?

И који ће и на додељивање претпрограмиране „Нобелове награде за мир“ вероватно доћи одевен у свој „заштитни знак“, маскирну униформу из кијевске фирме „Милитарист“ (М-ТАЦ) и у панталоне „Агресор“?

Да ли је могуће, као прво, да је челни дипломата ЕУ толико неук и неопрезан, да отворено и експлицитно потврди континуитет агресивности и перманентних покушаја Запада да се Русија подчини?

Да, значи, после катастрофалних неуспеха Наполеона и Хитлера, који су својевремено предводили тадашње западне коалиције при покушају да освоје и себи подвргну највећу словенску државу, означи данашњи поход „НАТО-демократија“ наставком исте политике, за сада „само“ жртвовањем Украјинаца на бојном пољу?

И – то није све што историја каже, јер то је почело још од крсташа Немачког витешког реда, преко Пољака (који су у Средњем веку једном приликом заузели шта више и Москву), напада Литванаца, Швеђана, Данаца, Естонаца, а тек потом Француза под Наполеоном, па Британаца и Француза у Кримском рату, даље Немаца, Аустријанаца, Чеха, Словака, Хрвата, Словенаца, босанских муслимана, итд. у Првом светском рату, па до нацистичких Немаца и њихових савезника (сваки трећи војник није био Немац) под Адолфом Хитлером.

Да ли је могуће, као друго, да је челни дипломата ЕУ толика историјска незналица, да му после свих тих скупо плаћених неуспеха као једина консеквенца пада на памет да захтева „Зато је управо сада потребно да се настави са наоружавањем Украјине“, свесно захтевајући да се Украјинци за Запад и даље жртвују на бојном пољу?

Да тако драстично занемари актуелну мантру: „Ми нисмо страна у сукобу, ми само помажемо Украјини да одбрани своју слободу и независност, јер она брани наше западне вредности, демократију и људска права, равноправност свих и…“

Другим речима, да тако олако пусти да (управо поменуте) маске падну и мантра постане препознатљива као савремена флоскула за алиби грешног и погрешног понављања историје, сасвим сигурно не као фарсе, већ као трагедије?

Погледајмо кратко цену, плаћену за освајачке походе Наполеона и Хитлера.

Наполеон је 24. јуна 1812. прешао руску границу са, по неким проценама, око 420.000 војника. Пруски војни историчар Клаусевиц, међутим, говори о око 610.000, међу којима су мање од половине чинили Французи.

Остатак су чинили Немци, Холанђани, Белгијанци, (каснији, јер њихова држава још није егзистирала), Италијани, Шпанци, Хрвати, Швајцарци, Аустријанци, Мађари, Литванци, једна ирска и једна португалска легија, чак око 100.000 Пољака и шта више и колонијалне војне снаге, једна северноафричка коњичка јединица.

При повлачењу његове поражене Grande Armée јавља му његов надлежни генерал Мурат при стизању у Пољску 14. децембра исте године: „Јављам цару да располажем са 4.300 Француза и 850 припадника помоћних трупа, способних за борбу.“ Клаузевиц наводи, да је, закључно, само око укупно 23.000 западних војника на крају успело да се докопа западне обале Висле у Пољској.

Руски губици у овом рату процењују се на око 210.000 војника.

Војна коалиција Адолфа Хитлера на Источном фронту у Другом светском рату састојала се из

‒ 3 – 4.000.000 Немаца,

‒ око 145.000 Хрвата,

‒ око 500.000 Румуна,

‒ 250.000 Италијана,

‒ 800.000 Мађара,

‒ близу 18.000 Шпанаца (Франкова „Плава дивизија“),

‒ преко 500.000 Финаца,

‒ 45.000 Словака,

‒ два батаљона Украјинаца у саставу Вермахта, „Легија украјинских националиста“ Степана Бандере (која је још пре Хитлеровог напада на Совјетски Савез, 30. јуна 1941. у западноукрајинском граду Љвову масакрирала преко 7.000 Јевреја и комуниста) и украјинска националистичка организација УПА, која се борила мало против Совјета а мало против Немаца,

‒ као и око 150.000 СС-добровољаца из свих земаља Западне и Средње Европе (највише Француза, Швеђана, Норвежана, Холанђана и Белгијанаца).

Други извори говоре пак о између 4,5 до 4,7 милиона војника под Хитлеровом командом на Источном фронту, од тога око 600.000 из редова његових савезника.

Погледајмо још како изгледа однос броја жртава при овом последњем великом рату између Запада и Истока: Немачка је на Источном фронту изгубила око 2,7 милиона војника у ратним радњама и 1,1 милиона у совјетском ратном заробљеништву (плус губици њених савезника).

Истраживања о броју жртава Совјетског Савеза су до 2009. констатовала око 37.000.000 жртава. Немачки историјски институт је пак до 2011. установио број од 26,6 милиона, од тога око 11,4 милиона војника, 8,4 милиона палих при ратним радњама и око 3.000.000 у немачком ратном заробљеништву. Сходно томе, требало би да је страдало око 15,2 милиона совјетских цивила.

Жозепу Борељу, дакле, после свих ових трагичних историјских искустава и стравичних бројки жртава, и пошто је до сада живот изгубило вероватно више од 100.000 Украјинаца и десетине хиљада Руса, једино пада на памет да изјави:

„Зато је управо сада потребно да се настави са наоружавањем Украјине!“

Докле тако? Једина разлика у односу на данашњу мучну и трагичну ситуацију у Украјини је, да се сада по први пут у, од краја Другог светског рата уједињеном западном блоку, налазе и Англосаксонци, САД и Велика Британија. И разлика је, да се данас западна анти-руска коалиција од стране њених чланова гордо зове „Међународна заједница истих високих вредности“.

Но значи ли то заиста, да се сме борити до последњег Украјинца?

Можда док се барем не достигне број жртава из Наполеоновог или, не дао Господ, из Хитлеровог времена? Или да се чак дође до резултата примереног добу нуклеарног оружја и  да се опстанак човечанства радикално постави у питање?

Та опасност остаје акутна све док стратези „НАТО-демократија“ следе утопији, да би Русија могла да буде поражена и она експоненцијално расте са сваком новом испоруком оружја кијевском националистичком и корумпираном, као и у великој мери расистичком и неонацистичком режиму, значи  са сваким новим продужетком агоније Украјинаца.

Русија, наиме, не може себи да дозволи и неће дозволити пораз. Ни по коју цену.

А маске су пале, јер не само да нико иоле разуман не може да поверује да се Кијев и његов „Азовски пук“, „Десни сектор“ и „Свабода“ заиста боре за демократију и људска права, већ и јер се Борељева паралела, континуитет односа Запада према Русији не односи само на Наполеона, већ и на Хитлера.

Нешто, што би пре само двадесетак година било незамисливо, на шта би Израел одмах реаговао и подигао свој глас, што би Немачка са гнушањем одбацила и осудила а УН оштро опоменуле на опасност повампирења нацизма.

Истовремено стоји оно, што амерички пензионисани пуковник Даглас Макгрегор каже:

„Сједињене Америчке Државе могу да зауставе сукоб у Украјини „једним позивом“, сматра бивши саветник шефа Пентагона, пензионисани пуковник Даглас Макгрегор.

„Мислим да ће, ако (амерички председник Џозеф) Бајден и они који њиме управљају одлуче да све окончају, узети телефон и одмах то учинити. Зеленски ће морати да се повинује“, рекао је он.

Макгрегор сматра да Украјина није независна земља.

„Не слажем се са мишљењем да Зеленски може самостално да делује. Ми поседујемо Украјину, ово је 51. држава Америке. Ми плаћамо рад њихове владе, тако да они нису независни. Према томе, можемо то зауставити у сваком тренутку, али проблем је што нема назнака да то неко жели да уради.“ (Политика, 22.01.2023.).

Но упитно је да ли је овај високо рангирани амерички војни аналитичар заиста тј. у потпуности у праву. Јер може се поћи од тога, да Зеленски само самостално одлучује о куповини своје маскирне униформе „Милитарист“ и панталона „Агресор“.

Борељ говори за ЕУ, заступа међутим пре свега „јастребове“ изван ње, из Велике Британије и САД, којима у ЕУ безрезервно следи заправо само Пољска а затим и три мале балтичке државе. На другом полу такорећи је Мађарска.

О томе пише амерички аутор Род Дрехер у чланку: „Реализам и рат у Украјини“ у новембру прошле године (The American Conservative, Nov 28, 2022):

„Мој пољски пријатељ сматра да рат не би требало да се оконча све док Русија не буде протерана на предратне границе и док Украјина не поврати и Крим. Одговорио сам му, да је то апсолутно нереално, да би то онда постао један вечити рат а он ми је на то пребацио апсолутни недостатак емпатије, саосећања са Украјинцима.“

Дрехер потом цитира Балажа Орбана, најважнијег политичког аналитичара у Мађарској и политичког директора премијера Виктора Орбана (нису орођени):

„У последњих неколико месеци постало је јасно да су све стране при процени ситуације начиниле озбиљне грешке. Енергетски патуљак Европа покушава да санкцијама изврши притисак на Русију, на енергетског дива. При томе је једино јасно, да се тиме очигледно уништава економија држава-чланица ЕУ (Europe, an energy dwarf, is trying to put pressure on Russia, an energy titan, with sanctions. The attempt is clearly in vain, and is visibly ruining the economies of EU Member States.).

Зараћене стране уз то нападају критичку инфраструктуру противника са растућим бројем цивилних жртава. Руска мобилизација представља продубљивање сукоба и управо у том опасном моменту расте број гласова на Западу, који захтевају да мора доћи до директног учешћа Запада, чак и ако би то донело могућу ескалацију све до преласка прага нуклеарног сукоба (and at this dangerous moment, an increasing number of voices call upon the West to become directly involved, even if that means a possible escalation over the nuclear threshold).“

Није много вероватно, да ће у догледно време Џозеф Бајден узети телефон у руке и привести управника свог наводног имања Зеленског и његову клику разуму, да ће значи доћи до прекида борбених дејстава и до тражења мировног решења путем преговора између Русије и 51. државе Америке.

И то све док кијевски режим буде држао Украјину у том колико недостојном, толико и очигледно по преживљавање опасном положају таоца, са свим обавезама према интересима САД а са ниједним правом једне њихове савезне државе.

Од тога је шта више вероватније, да ће се наћи неки други високи представник ЕУ, који ће по окончању кризе парафразирати Бореља, али на много реалнији начин, на основу здравог разума (и управо доживљеног искуства)

То би смело да гласи:

„Русија је велика земља, навикла да се бори до краја. Она је навикла да скоро изгуби а онда све да поврати. То је урадила са Наполеоном, то је урадила са Хитлером. Било је апсурдно помислити да ће Русија изгубити рат или да су њени војници некомпетентни. Зато је било погрешно да се настави са наоружавањем Украјине тј. кијевског режима.“

Извор: