Улога Немачке у бомбардовању Србије (СРЈ)

Ратови немачких пацифиста

• Шта се догодило на састанку Герхарда Шредера и Била Клинтона, у четири ока, који је претходио НАТО агресији на Југославију 1999. године
• Нико из делегације која је путовала 1999. у Вашингтон код Клинтона није, међутим, знао шта су се, у четири ока, договорили Шредер и Клинтон. Чим су слетели у Берлин сачекала их је драматично формулисана вест: Американци захтевају безусловно учешће у бомбардовању Југославије, НАТО без Немачке – то неће моћи!
• Фолмер: НАТО стратези (јастребови) “намерно су минирали мисију ОЕБС – само да би доказали да је једино НАТО способан за ‘тешке радове’”.”Шлагворт” за то дао им је формално први “први верификатор”, а стварно човек који је програмирано био припремљен, и (пред)одређен, да обезбеди “окидач” за почетак бомбардовања. Вилијам Вокер учинио је то с фамозним Рачком.
• Немци, себи приписују стварно ауторство фингираним преговорима без преговора у Рамбујеу. Рамбује је (програмирано) пропао. Американци су учинили све да до тога дође. Хтели су рат. И торпедовали су конференцију. Београд је суочен с ултиматумом који је формулисала амерички државни секретар Мадлен Олбрајт, а који није могао да прихвати.
• Садашњи рат, тек ствара историју, с још непредвидљивијим последицама. И неизбежним, планетарним, ломовима. При чему је (бар једно) извесно: Европа (ЕУ) ће у томе бити велика жртва. Немачка у њој највећа: под снажним притиском чинила је, и чини, све у корист сопствене (и далекосежне) штете.

 Пише: Мирослав Стојановић, спољнополитички коментатор

Случај је хтео да се, неминовно, успоставе (многе) паралеле са стартом две владајуће (немачке) коалиције странака лево од центра, социјалдемократа и Зелених. Оне коју су предводили Герхард Шредер (канцелар) и Јошка Фишер (шеф дипломатије) и ове садашње, на чијем челу су канцелар Олаф Шолц (социјалдемократа) и зелена (по страначким бојама, али и по искуству) Аналена Бербок.

И једни и други, ови потоњи заједно с либералима у актуелној “семафор коалицији” преузели су власт у Берлину после (пре)дуге (по 16 година) владавине Хелмута Кола, односно, Ангеле Меркел. И једни и други су, у изборним кампањама, најављивали радикалне заокрете у спољној политици у складу са сопственим (традиционалним) пацифистичким опредељењима.

Први су (тандем Шредер–Фишер), да подсетимо, оштро критиковали све уочљивију милитаризацију спољне политике под канцеларом Колом и његовим министром одбране Фолкером Ријеом, у чему им је, снажно и арогантно, асистирао шеф дипломатије, у име коалиционих партнера, либерала, Клаус Кинкел.

И ови други су, такође у изборној арени, мамили, и придобили,  бираче “мировњачким бојама”.

Радикалан заокрет од мира ка рату

А онда се заиста догодио заокрет. Али у обрнутом смеру. Драматичан и драстичан: некадашњи жестоки противници рата увели су, у оба случаја, Немачку у рат.

Шредер и Фишер директно и брутално, први пут после апокалиптичног Другог светског рата, директним учешћем у НАТО агресији на Савезну Републику Југославију 1999. године. Шолц и Бербокова индиректно, преко несрећне Украјине, 2022. у рат “колективног Запада” са Русијом.

Још једна паралела. Немци су то, у оба случаја, учинили (наводно) невољно: под снажним и беспоговорним притиском Американаца. Први пут, 1999, промптно и без задршке. Други пут (2022) су, мало оклевајући, а потом све снажније, улазили у ужарену ратну лаву. На почетку су, у знак “пуне солидарности” са Украјинцима понудили 5.000 шлемова. И убрзо стигли до (убиствених) хаубица и тенкова.

Први улазак у рат (1999) после оног катастрофалног (Другог светског) је историја. По много чему и даље интригантна и проблематична, с драстичним кршењем међународног права (Косово) и непредвидивим последицама.

Овај други, садашњи, тек ствара историју, с још непредвидљивијим последицама. И неизбежним, планетарним, ломовима. При чему је (бар једно) извесно: Европа (ЕУ) ће у томе бити велика жртва.

Немачка у њој највећа: под снажним притиском чинила је, и чини, све у корист сопствене (и далекосежне) штете. Политичке: беспоговорно потчињавање интересима Вашингтона. И, посебно, економске: “ослобађајући” се енергетске зависности од Русије, при чему се не памти да је икад с те стране била уцењивана, Немачка (неповратно?) сече оно што је овој земљи деценијама обезбеђивало просперитет и економску доминацију.

Пут у Вашингтон 1999. код Клинтона

О околностима у којима су немачки (црвено-зелени) пацифисти ушли у рат и НАТО агресију 1999. доста се зна.  У мемоарима “првих ратника”, људи на најодговорнијим положајима, Шредера и Фишера, то је једна од најважнијих тема, која је, у много чему, обележила њихове политичке каријере.

Занимљиво (исповедно) сведочанство оставио је и Фишеров страначки колега, тада државни секретар у министарству спољних послова. Лудгер Фолмер.

Реч је о човеку који је, иначе, 2016. у отвореном писму у листу “Франкфуртер рундшау” оштро критиковао страначке колеге због сатанизације руског председника Владимира Путина (после присаједињења Крима) и пренебрегавања “учинка” и последица “наранџасте револуције” у Кијеву.

Драгоцено штиво. Илустративно и за околности и ситуације (ововремене) о којима ће се тек писати. И за чињенице које у овом часу (још) нису познате.

Врхушка нове коалиције, која је послала у политичку пензију “канцелара ујединитеља” Кола, предвођена Шредером и Фишером, отпутовала је у Вашингтон на поклоњење тадашњем председнику САД Билу Клинтону.

Победници још званично нису били преузели кормило у Берлину. Рачунали су да би та чињеница могла да их поштеди преузимања обавезе да Немачка учествује у “ваздушној кампањи”, како је на Западу бенигно означавана већ припремљена брутална агресија на Србију. Вратили су се с уверењем да је њихова позиција наишла на разумевање.

Нико из делегације, а у њој се налазио и споменути Фолмер, није, међутим, знао шта су се, у четири ока, договорили Шредер и Клинтон. Чим су слетели у Берлин сачекала их је драматично формулисана вест: Американци захтевају безусловно учешће у бомбардовању Југославије, НАТО без Немачке – то неће моћи!

Чињеница да се Шредер на то обавезао у разговору с одлазећим канцеларом Колом, непосредно после избора, пре путовања у Вашингтон, и то потврдио током оног (тајног) разговора с Клинтоном, за Фолмера је била “изненађујућа и потпуна новост”, иако је он у коалиционим преговорима у име Зелених био задужен за спољну политику.

Рачак, програмирани окидач

Ситуација се драматично убрзавала и усијавала, стављајући нову коалицију пред велика искушења. Посебно странку Зелених у којој је (још) постојала јака антиратна струја. За њих је била добродошла вест о споразуму Слободана Милошевића и Ричарда Холбрука о повлачењу специјалних јединица с Косова и слању мисије “верификатора” (њих 2.000) ОЕБС – а који је требало да надгледају тај процес.

Али НАТО стратези (јастребови), констатује Фолмер, “намерно су минирали мисију ОЕБС – само да би доказали да је једино НАТО способан за ‘тешке радове’”.

“Шлагворт” за то дао им је формално први “први верификатор”, а стварно човек који је програмирано био припремљен, и (пред)одређен, да обезбеди “окидач” за почетак бомбардовања. Вилијам Вокер учинио је то с фамозним Рачком, на који се, сада као албански плаћеник, ауторски враћа: као (сваки) прави злочинац на место злочина.

Како је „рођен“ Рамбује

Шта се даље дешавало, зна се. Мало је, међутим, знано ко је “родио” фамозни и ултимативни Рамбује, који је ослободио пут за НАТО агресију.

Немци, наиме, себи приписују стварно ауторство фингираним преговорима без преговора, чију организацију су, с предумишљајем, препустили Французима као домаћинима.

Фолмер бележи како је “алармантна вест” да су Срби “извршили масакр над Албанцима” стигла док је нови шеф дипломатије Фишер већао на брду Петерсберг код Бона с водећим људима Министарства спољних послова. И да Американци траже тренутно активирање АЦТОРД–а, унапред припремљене команде за почетак бомбардовања.

Промптно се мења тема. Социјалдемократа Гинтер Ферхојген, државни секретар у министарству Јошке Фишера, изјашњава се за “политичку превенцију кризе уместо војне (ре)акције”, организовање међународне конференције о Балкану, како би се “спречио рат”. Фишер напушта саветовање.

Другог дана се враћа, “исцрпљен али задовољан”. Два дана је телефонирао свим министрима иностраних послова западних земаља. Користио је чињеницу да је Немачка у том часу председавала и у Европском унијом и Групом 7. Конференција је, саопштава, договорена. Американци је подржавају. Траже, међутим, за свој пристанак високу цену: ако конференција пропадне Немачка мора да узме учешће у “неизбежној војној операцији”.

Зашто је улога домаћина конференције препуштена Французима? Њен иницијатор, а Јошка Фишер инсистира на сопственом ауторству кад је реч о Рамбујеу, процењивао је да Немачка као домаћин конференције не би била “третирана као благонаклона”: због “Геншеровогпризнања Словеније и Хрватске”, што други партнери нису одобравали, и чињенице да “ни сећања на историјске односе током два светска рата (притом се мислило превасходно на Југославију) још нису ишчилела”.

Рамбује је (програмирано) пропао. Американци су учинили све да до тога дође. Хтели су рат. И торпедовали су конференцију. Београд је суочен с ултиматумом који је формулисала амерички државни секретар Мадлен Олбрајт, а који није могао да прихвати. С убедљивим разлозима. То је констатовао и претходник Олбрајтове, неупоредивог дипломатског формата и “специфичне тежине”, Хенри Кисинџер.

У књизи под насловом “Да ли је Америци потребна спољна политика?”, Кисинџер примећује: “…за било кога ко познаје историју Србије, предлози из Рамбујеа су сигурно водили у рат. Земља се борила с Отоманском и Аустријском империјом, често сама, и која је пружила жесток отпор Хитлеру и Стаљину, без помоћи савезника, никада не би дозволила транзит страних трупа или предала покрајину са својим историјским светињама НАТО–у”.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ