АБЕЦЕДА ТРАДИЦИОНАЛНИХ ВРЕДНОСТИ. I ДЕО. „ТРАДИЦИЈА“ Т (ЧВРСТО)

Константин Малофејев: Недавно је издат Указ председника бр. 809 којим се усвајају Основе државне политике за очување и јачање традиционалних духовних и моралних вредности. А сада бисмо желели да говоримо о овим традиционалним вредностима, да их дефинишемо. Тако да сви размишљају о преокрету који се догодио у Русији, када су  традиционалне вредности  замениле либералне гадости. Али прво, хајде да причамо о традицији као таквој. Моји саговорници су Александар Гелијевич Дугин и отац Андреј Ткачов. Александре Гелевич, шта је традиција?

Александар Дугин:  Најважније је разумети чему се супротставља традиција. Ако ово разумемо, онда ћемо разумети значење традиције. Традиција се супротставља модерности, супротставља се модерности, супротставља се идеји свемогућег напретка, који све време иде од мање ка више. У материјалистичком погледу на свет, навикли смо да посматрамо свет као стално побољшање у историји човечанства. Али традиција каже нешто друго: најважније је оно што је било пре. Порекло је оно што је фундаментално и одлучујуће.

Ако говоримо о традиционалним вредностима, онда бранимо оно што припада пореклу. Богоносним оцима, настанку света, ономе што лежи у самом темељу света, у његовом темељу. А када говоримо о савременим вредностима, то значи да, напротив, свако њихово ново издање замењује, замењује претходно. А онда се према ономе што се дешава односимо на потпуно другачији начин. Са становишта традиције, важно је оно што је било на почетку, а шта је увек ту. А са становишта савремености, напротив, оно што сада долази, шта је најновије у ланцу догађаја, проналазака, открића. Садашњост овде поништава прошлост.

Са становишта традиције, прошлост је путоказ за садашњост. А ако погледамо европску историју периода преласка у еру модерности, видећемо да је основа традиционалних вредности била Вечност, а модерних – време. Модерно се заснива на претпоставци: нема Вечности, постоји само време.

Традиционална вредност је Бог, а модерна вредност је човек. Традиционална вредност је Небо, модерна вредност је земља. Дух је традиционална вредност. Модерна – материја. 

Постоји фундаментална супротност између традиције и модерности. А ако се закунемо, као сада, у традиционалне вредности, чак и ако постоји такав председнички декрет, он заправо преокреће уобичајени начин размишљања. Откривамо нешто потпуно заборављено – традицију и њену логику, њен систем, њену филозофију.

Протојереј Андреј Ткачов:  „Сети се одакле си пао и покај се“, каже Откровење апостола Јована Богослова. Ово „сети се одакле си пао“ је сећање на прошлост. Мнемозина води хор муза, ово је главна муза сећања. А ово живо сећање, у ствари, гради садашњост. Јеврејима је речено: „Погледајте стену из које сте исклесани“, мислећи на Аврама. Али онда се човек од камена претвори у блок, од блока у крш, онда крш постаје прах…

Ово је, у ствари, напредак у свом најгорем смислу. Као такав, нема напретка.  На крају, морамо то рећи наглас. Јер, рецимо, Бахова дела, написана преко ноћи, давана су студентским екипама, који су их научили за два дана. А данас наш конзерваторијум ово предаје годинама. А ако збројите све филозофе, добићете само Платонову пету. Или ухо Аристотела. То јест, можете читав живот проучавати Аристотела, а не разумети га цео живот.

Све најбоље, што је чудно, већ је учињено. И морамо стално да се меримо као најбољи. За разлику од напретка, који камен претвара у блокове, блокове у крш, а крш у прашину. Заправо, ово је напредак који нам се нуди.

КМ : Оно што је изненађујуће, са правне тачке гледишта, традиција се у нашим прописима појавила сасвим недавно. Дубина коју сте обојица управо споменули није била присутна у нашем законодавству. А традиционалне вредности су нека врста еуфемизма иза којег се крије религиозно: Православље за православне или било који други верски морал.

У савременом секуларном законодавству, ослобођеном било каквих високих речи, преовлађује бирократија – печатиране, ниске речи. Високе речи су нестале из нашег законодавства 1917. године. Ако отворите кодекс закона Руске империје, изненадићете се којим песничким језиком су написани. А ако прочитате Законик цара Алексеја Михајловича или 100 глава Ивана Грозног, бићете запањени написаним, јер звучи као савршена  поетика  на позадини модерне бирократије.

Односно, традиционалне вредности су  на високом нивоу  у модерном праву. Дакле, за адвоката, за било ког извршиоца закона, оно што је написано о руским традиционалним вредностима значи све што сте управо рекли. Све је то филозофија, сва религија и сав морал. Тако се то описује сувопарним језиком нормативног акта.

АД:  Потпуно сте у праву за 1917. Чињеница је да је барем  од 1917. до 2022. године у нашем друштву доминирала идеја напретка. Прво, у бољшевичком контексту, затим у либералном. Односно, обе идеологије, и комунистичка и либерална, биле су против традиције. У ствари, и једни и други директно проглашавају да је потребно превазићи традицију, искоренити је, ослободити је се. Овде је напредак догма.

И сви су они себи поставили за свесни циљ да у прах уситне стену о којој је говорио отац Андреј. Уосталом, до 1917. године живели смо у традиционалном друштву. Барем много традиционалније него после. Главна обележја тог времена била су Монархија, Царство, Православље, Националност. Словенофилска филозофија, руска религијска филозофија. Све је то било усмерено на традиционалне вредности.

Друго је питање да постоји разлика између аутентичних традиционалних руских вредности 17. века и традиционалних вредности, али које су већ прошле кроз модернизацију и вестернизацију у 18. и делимично у 19. веку. Није све, стриктно говорећи, у Руском царству од Петра било  истински  традиционално. Али оданост традицији је ипак декларисана као циљ, као идеал.

Данас се не враћамо само 100 година уназад. Захваљујући Уредби бр. 809, ми стварамо мост између наше садашњости, будућности и наше древне аутохтоне руске традиције. И ово, наравно, ми смо за нас опет у центру су религија, империја, националност, руски почетак, руски  идентитет. Све ово се поново потврђује. Ово је јединствена, прекретница, ништа слично се није десило у последњих 100 година.

А.Т.:  Мислим да је овде реч и о очувању човека. Честертон има књигу под називом Вечни човек. У њему он износи идеју, сличну мислима Светог Николе Српског, да је некада, на пример, песник у потпуности припадао усменом предању. Онда је почео да пише пером, затим – да куца по тастерима писаће машине, сада седи за тастатуром. Али суштина се не мења. Ипак, поезија је пулсирајуће живо срце које одговара на жива питања.

Модерно је славље компјутера преко пера: како су уопште живели раније без мобилних телефона? Савремена особа има извесно безобразлучко уверење у своју супериорност над свим претходним генерацијама на основу справице у џепу. То је једноставно одвратно како год да погледате. У ствари, људи су некада били много паметнији и јачи.

Нормалан човек је човек који воли децу, једе хлеб, удише ваздух, моли се Богу и господари малим комадом земље који му се даје у посед. Ово је традиционални човек , „вечни човек“ према Честертону. Смењују се епохе, фрактура замењује камисол, јакна замењује сарат, а срце куца свеједно, људско. А савременом човеку прети нестанак, јер ће јести нико не зна шта, бити кремиран за нико не зна шта. Неће родити, већ ће променити пол и јести црве зачињене по укусу шницле.

Односно, једноставно му се ругају са свих страна, уништавајући га управо као личност. А  традиција чува човека онаквим каквим га је Бог створио. Ушли смо у еру борбе за библијског човека. То јест, треба спасити особу. То је традиција – зашто нас, заправо, муслимани разумеју више од европских атеиста, а Јевреји нас разумеју исто као и муслимани. И уопште, свако ко жели да буде личност, без обзира на веру и поглед на свет, разуме нас. Осећајући да је дошло доба борбе да бар останем такав какав јесам.

Да, наш циљ је да се трансформишемо, да будемо обожавани. Али прво морате остати. Зато се боримо да осигурамо да особа остане личност способна за трансформацију.

КМ: Потпуно сте у праву. Подсетимо се познате максиме приписане композитору Малеру да  је традиција преношење бакље, а не обожавање пепела. И ово је веома важно разумети. Традиција се разликује од конзервативизма, а традиционализам се разликује од конзервативизма. 

Када говоримо о традицији, ради се  о будућности, а не прошлости. Има људи који мисле да ако постанемо традиционална држава, онда говоримо о прошлости. Да ћемо сви ходати около у ципелама и одмах однети справе. Ово није истина. Традиција је поглед на себе, на свет. И ви сте, Александре Гелијевичу, потпуно у праву када сте рекли да је традиционално гледиште када је Бог у средини универзума. У овом случају, традиционално друштво је друштво у коме живимо у Вечности. А ми се спремамо за вечност. И чезнемо за Царством Небеским, спасењем душа наших. То значи да цео наш живот није ради тренутног, не ради славе, не ради конзумеризма, не ради удобности. То је вечног ради, Бога ради. Ово је најважније значење традиције.

А ово је живи, прави, пулсирајући дах, дах Божији. И ми можемо живети са Њим кроз традицију. А захваљујући савремености, ми живимо у целулоидном друштву, о коме ви, оче Андреј, говорите. Која ће ускоро појести црве, јер је већ заборавила сво људско достојанство. Достојанство које му је Господ дао по свом лику.

А.Т.:  А Црква, авај, понекад жели да традицију претвори у продавницу антиквитета. Певамо са знаменим певањем, као што су певали. Али не разумемо шта и зашто. Стварамо неке архитектонске форме сличне онима из 5. века, репродукујемо базилике. Али не разумемо зашто. Односно, ми сами себе терамо у прокрустово лежиште неке врсте имитације. Ово је ужасна карикатура коју треба избегавати. Јер, да, возићемо кола. Али у овим машинама певаћемо псалме. Ово је, у ствари, традиција.

А.Д.: Али певање Знаменог још треба да се сачува. Ово је део наше древне руске духовне традиције.

А.Т. : Слажем се.

К.М.: Отац Андреј каже да се мора разумети.

А.Д.: Наравно, неопходно је. Генерално, све се мора разумети – шта радимо, штитимо, обнављамо и афирмишемо.

К.М.: И то је традиција. Традиција је да морамо разумети црквенословенски, који је богатији од руског. Има више падова.

АД:  Наравно. Без црквенословенског, савремени руски је једноставно несхватљив. Црквенословенски је наш корен и порекло, наша изворна значења. Важно је шта сте Ви, Константине Ваљевичу, рекли о Вечности. Чињеница је да традиција није прошлост, она је вечна. Али вечно је увек живо, увек свеже. Вечност – била је, али још увек јесте, и биће. Из вечности црпимо садржај будућности.

Ако немамо Вечност, онда ћемо у будућности једноставно искористити прошлост. Људи који стоје на позицији модерности, напретка, развоја, експлоатишу прошлост, једноставно је расипају. И немају будућност. Односно, они су много старији и старији, архаичнији од људи традиције, који су окренути Вечности. Јер  Вечност је увек свежа,  Вечност је увек нова.

КМ: Вјечност је вјечна.

АД : Да, заувек. То нам даје прилику за будућност.

А.Т.: Да бисте се носили са дрветом, не морате патронизирати сваки лист –  морате залијевати и копати у коријену. То је оно што се зове традиција – у односу на државу, друштво и човека. Јер ако се посебно бавимо медицином, посебно образовањем, посебно транспортом, посебно нечим другим – екологијом, на пример, ми некако мажемо сваки лист некаквим леком. И корен је труо, и ништа не ради. Стога је традиција копање и заливање корена. Листови ће обавити свој посао.

А.Д.:  Не расте само круна, већ расте и корен. Дакле, традиција је апсолутно жива ствар.

КМ : Али зато што је вера тло. А сунце је Бог. Да употребимо овај пример, традиција се односи на религиозност. Традиција је све о вери. Постоји традиција у филозофском и теолошком смислу, али у правном смислу традиција значи све узвишено. Све високо, узвишено назива се „традиционалне духовне вредности “. Ова фраза „традиционалне духовне вредности“ се користи уместо да се директно пише о верском или православном почетку, темељу друштва. Стога смо сада са Основама државне политике отворили прозор у свет Вечности и узвишеног. Протресли смо наше прашњаво, исклесано законодавство и отворили прозор у њему у Вечност. А ово је много.

АД:  Ово је најважније. У ствари, ово је свођење свих министарстава и ресора, и културе, и просвете, и медицине под једну вишу власт. И социјална сфера, и економија, и информациона политика, и безбедност – све би сада требало да буде и да се развија под заставом традиције.

КМ:  Да. И ту завршавамо први део нашег разговора. Причали смо о „Т“ – традицији.

Извор:
КАТЕХОН