Александар Дугин: Теорија о цивилизацијској држави (3)

Успостављањем цивилизацијских држава, Запад би се свео са глобалне на регионалну силу, а дефиниција нових граница Запада би уједно одредила будућност Украјине и Тајвана

Долазимо до трећег појма, кључног за разумевање преласка из униполарног у многополарни свет и до места земаља БРИКС у овом процесу. Говоримо о појму „држава-цивилизација” или „цивилизацијске државе”. Ову идеју су обликовали кинески учењаци (посебно професор Џанг Веивеи [1]) и најчешће се појам цивилизацијске државе примењује на модерну Кину, а затим, на сличан начин, и на Русију, Индију итд. У руском контексту, сличну теорију су изнели Евроазијци, који су предложили концепт „државе-мира” [2]. Заправо се у том смислу Русија и разумевала као цивилизација, а не само као једна од држава, па отуда и главни евроазијски концепт – Русија-Евроазија.

Семјуел Хантингтон је, у ствари, већ предложио прелазак на цивилизацију као нову тему у међународним односима у свом проницљивом, ако не и далековидном, чланку „Сукоб цивилизација” [3]. Англо-италијански стручњак за међународне односе, Фабио Петито, [4] је истакао да односи међу цивилизацијама нужно не производе сукобе, као што је према Реалистичкој теорији међународних односа рат увек могућ између било које националне државе (ово проистиче из дефиниције суверенитета), али се не догађа баш често у пракси. Оно што је овде важно јесте померање теме суверенитета од националне државе ка цивилизацији. То је управо оно што Хантингтон предвиђа.

Држава-цивилизација се дефинише преко две негације:

• То није исто што и национална држава (према Реалистичкој теорији полупериферије);
• То није исто што и светска влада која уједињује човечанство (према Либералној теорији међународних односа).

То је средњи пут: цивилизацијска држава може обухватити различите народе (нације), вероисповести, па чак и поддржаве. Али, никада не захтева унификацију и планетарни досег. У основи је великих размера и издржљива, без обзира на промене идеологија, фасада, култура и формалних граница. Цивилизацијска држава може да постоји као централизована империја, или као његови одјеци, остаци, делови, који су способни да се под одређеним историјским околностима поново саставе у јединствену целину.

Идентитет и суверена моћ

Национална држава је настала у Европи у модерно доба. Држава-цивилизација постоји од памтивека. Хантингтон примећује појављивање цивилизације у одређеној ситуацији. Националне државе су се, у другој половини 20. века, прво спојиле у два идеолошка блока – капиталистички и социјалистички – да би касније, након распада Совјетског Савеза, у свету завладао либерални поредак (Фукујамин крај историје [5]) . Хантингтон је веровао да су униполаризам и глобална победа либералног капиталистичког Запада краткорочна илузија.

Глобално ширење либерализма може да доврши декаденцију националних држава и укине комунистичку идеологију, али не може да замени дубље цивилизацијске идентитете који су, очигледно, одавно нестали. Постепено, цивилизације су бивале те које су себе сматрале главним учесницима међународне политике – њеним субјектима. Али, то подразумева и додељивање статуса „политизованости”, те отуда и појам државе-цивилизације.

У држави-цивилизацији делују силе и обрасци које савремена западна политичка наука не успева да докучи. Те силе и обрасци не могу да се сведу на структуре националне државе и не могу се разумети макро-економском и микро-економском анализом. Термини „диктатура”, „демократија”, „ауторитарност”, „тоталитаризам”, „друштвени напредак”, „људска права” итд. овде не значе ништа или захтевају суштински други превод. Грађански идентитет, стање и друштвени значај културе, темељни значај традиционалних вредности – све ове аспекте модерна политичка наука намерно одбацује и тек проучавањем архаичних друштава излазе на видело. Међутим, таква друштва су озлоглашена као политички слаба, па служе као објекти истраживања или модернизације.

Цивилизацијске државе имају своју суверену моћ, свој интелектуални потенцијал, свој облик самосвести. Оне су субјекти, а не објекти проучавања или „развојне помоћи” (тачније, прикривеног колонијализма). Одбацују Запад као универзални модел, али и озбиљно одсецају утицај западне меке моћи унутар својих граница. Проширују свој утицај изван националних граница, не само у одбрани већ и у контранападима, предлажући сопствене теорије интеграције и амбициозне пројекте. Као иницијатива Појас и пут или Евроазијски економски савез, ШОС или БРИКС.

Кина се са разлогом узима као пример цивилизацијске државе. Њен идентитет и моћ су најсликовитији. Савремена Русија се приближила овом статусу, а специјална војна операција у Украјини, праћена повлачењем Русије из глобалних мрежа, докази су ове дубоке и моћне воље. Али, док Русија и Кина, у великој мери, успешно граде своје државе-цивилизације на директном супротстављању Западу, Индија (посебно под Модијевом националистичком владом) покушава да постигне исти резултат ослањајући се на Запад. Многе исламске земље теже том истом циљу (посебно Иран, Турска, Пакистан, итд.) комбинујући обе стратегије – супротстављање Западу (Иран) и савезништво са Западом (Турска). Али се све ове земље крећу ка истом: успостављању цивилизацијске државе.

Нова универзална парадигма

Да сада спојимо појмове. Имамо три појмовна низа: други свет – полупериферија – цивилизацијска држава.

„Други свет” је дефиниција која наглашава посреднички карактер земаља које се данас опредељују за многополарност и одбацују униполарност и глобализам, односно хегемонију „првог света”. У смислу степена економског развоја и модернизације, „други свет” одговара полупериферији теорије светског система. Међутим, за разлику од Валерштајна, ова полупериферија не прихвата да је неминован раскол на елиту интегрисану у светски глобализам и дивљу, архаичну масу, већ потврђује идентитет и јединство друштва које дели јединствен идентитет, горе и доле. Полови „другог света” (полупериферије) су „државе-цивилизације” – једне су стварне (Кина, Русија), друге су потенцијалне (исламски свет, Латинска Америка, Африка).

Наоружани овим апаратом, сада можемо боље разумети БРИКС. За сада је то прилично конвенционална алијанса, односно клуб „држава-цивилизација” (експлицитних и имплицитних), које представљају „други свет” и испуњавају основне критеријуме полупериферије. Међутим, овај клуб се у садашњем контексту налази у необичној ситуацији: у 20. веку се догодило значајно нагризање суверенитета националних држава, чији се садржај као државе великим делом изгубио због претеране формализације њиховог статуса у Уједињеним нацијама и подела на идеолошке таборе.

У биполарном систему, суверенитет је био скоро узет здраво за готово у корист два главна центра одлучивања – Вашингтона и Москве. Управо су ови полови имали апсолутни суверенитет, а све остале националне државе само делимичан и релативан. Крај Совјетског Савеза и распад Варшавског пакта нису довели до нове консолидације националних држава, већ су привремено зацементирали униполарни свет, који је током глобализације покушавао да инсистира да само Вашингтон и западни либерални систем вредности и правила имају суверенитет на универзалном плану.

Следећи логичан корак би било проглашење светске владе – на шта су позвали Фукујама, Сорош и Шваб, оснивач Давос форума. Али, овај процес је искочио из колосека, како због унутрашњих противречности, тако и због – што је најважније – директне побуне Русије и Кине против успостављене униполарности. Дакле, „други свет”, полупериферија и „државе-цивилизације” су били ти који су изазивали глобализам и припремили његов слом, а оно што је изгледало као привремена и пролазна појава – полупериферија, БРИКС – испоставило се као нешто много веће. Овим је постављен оквир за многополарни свет у коме су „други свет”, полупериферије и „државе-цивилизације” постали главни креатори трендова у светској политици, превазилазећи статус који су им прописале западноцентричне теорије међународних односа, укључујући троцкистичку верзија марксизма (Валерштајн).

Зоне садашњости и слободног избора

Теза о цивилизацијској држави, подржана од чланица многополарног клуба, односно „другог света” – пре свега земаља БРИКС – значила би потпуно реструктурирање целокупне слике света.

Запад, „први свет”, језгро – биће промењен – од глобалног ће постати регионални центар. Од сада Запад више неће бити мерило ствари, већ једна од „држава-цивилизација”, или чак две: Северна Америка и Европа. Али, изван њих ће постојати еквивалентне „државе-цивилизације” – Кина, Русија, Индија, исламски свет, Латинска Америка, Африка итд. – прилично конкурентне и једнаких вредности у сваком смислу. Ништа у њима неће бити нити будућност, нити прошлост, већ ће све постати зоне садашњости и слободног избора.

Ово је будућност, али је већ сада јасно да, када се саберу потенцијали две цивилизацијске државе, њихов комбиновани потенцијал може да буде равнотежа Западу у главним параметрима, што га већ чини релативним и своди његове глобалне захтеве на прилично одређене регионалне границе. Управо дефиниција ових нових граница Запада – који престаје да буде глобални феномен и трансформише се у регионалну силу (од светске владе и језгра постаје западна „држава-цивилизација”) – одређује војну операцију Русије у Украјини, а вероватно и успостављање директне кинеске контроле над Тајваном.

Промена светског поретка се често (али, не увек) догађа кроз ратове, укључујући и светске ратове. Изградња многополарног света ће се, авај, одвијати кроз ратове. Ако се ратови као такви не могу избећи, могуће је намерно ограничити њихов обим, одредити њихова правила и успоставити њихове законитости. За то је, међутим, неопходно препознати логику на којој је заснована многополарност и, у складу са тим, испитати појмовне и теоријске основе многополарног света.

КРАЈ 

________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:

[1] Zhang Weiwei. The China Wave: Rise of a Civilizational State. Singapore: World Scientific Publishing, 2012.
[2] Основы евразийства. М.: Партия «Евразия», 2002.
[3] Huntington S. The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order.
[4] Petito F., Michael M.S. (ed.), Civilizational Dialogue and World Order: The Other Politics of Cultures, Religions, and Civilizations in International Relations (Culture and Religion in International Relations). London:  Palgrave Macmillan,  2009.
[5]Fukuyama F.  The End of History and the Last Man. NY: Free Press, 1992.

Извор:
СТАНДАРД