ЈЕЗИВА ДЕЧЈА ИГРА „ЈАСЕНОВАЦ“: Играју се „хватања“ и „кажњавања“ алудирајући на мучење из НДХ

Јавност је узнемирена након сазнања да је игра „хватања и кажњавања“, бизарног назива „јасеновац“, ескалирала пре око месец дана у вршњачко насиље у основној школи у Апатину, а саговорници за медије истичу да је ужасно то што су деца осмислила ову сурову игру!

Како је испричала бака ученика жртве насиље, ова „игра“ је названа „јасеновац“ и осмишљена је тако да се „ухваћени“ ученик кажњава чвргом у главу. Осмислио ју је дечак који је страх и трепет у разреду већ годинама и кога се сви плаше. Он је уједно био и „главни“ за кажњавање, а помагала су му још двојица, која су „ловила“ остале дечаке и на тај начин „куповала“ његову заштиту. Међутим, убрзо је чврга прерасла у шамар, па у шамарчину, везање конопом, бодење шестаром..

Силеџије су „игру“ назвале „јасеновац“ алудирајући на монструозне злочине над децом у злогласној НДХ!

– Овај случај је само још један у дугом низу показатеља поражавајућег и трагичног незнања Срба о геноциду који су преживели у Независној Држави Хрватској. Срби су као нација и данас недовољно освешћени о својој највећој трауми и трагедији. Такозвана игра „хватања и кажњавања“, названа по највећем појединачном губилишту Срба у Другом светском рату, представља симболички и стварни пораз сваког од нас будући да су је осмислили и да се њоме „играју“ наша деца, која су потомци жртава геноцида – каже историчар др Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида:

– Као родитељ, историчар и припадник српског народа, а потом и у својству члана тима Музеја жртава геноцида, осећам потребу да изразим своју узнемиреност и забринутост због овог случаја. Очекујем да психолошко-педагошка служба школе у којој се одиграо овај немили догађај, у сарадњи с родитељима деце која су у њему учествовала, предузме све мере како би се тим малишанима појаснило због чега је њихова „игра“ за све нас припаднике страдалног српског народа непримерена, срамотна и понижавајућа. Искрено верујем да децу не треба санкционисати, већ, напротив, подучити и сензибилисати у правцу афирмације културе сећања. У томе посебну улогу имају и наставници историје, на којима је специфична и веома одговорна дужност да заједно са свима нама поуче и подуче сву нашу децу о страхотама, узроцима и последицама геноцида почињеног над припадницима нашег српског народа на целокупном подручју НДХ од 1941. до 1945. године.

Социолог Зорица Мршевић каже да је остала без речи:

– Страшно! Насиље коме нико не стане на пут има ту тенденцију, ко год да га чини, да се шири, оно никад не престаје само од себе. Мора нека сила, да ли је то школа, или полиција, нешто мора да му стане на пут, ако не, оно ће се ширити док неко не изгуби живот! Добро да је неко алармирао и упозорио на ово.

Извор:
ВАСЕЉЕНСКА