У пропаганди су кратке ноге

Како се испунио велики пројекат који је директор ЦИА свом председнику Роналду Регану (1981-89) сажео у реченицу: „Знаћемо да је наш програм дезинформисања потпуно успео, кад све у шта америчка јавност верује буде лажно.“

Има пола века како Хана Арент, анализирајући америчку самоувереност у пропагандном лагању сопственог народа око Вијетнамског рата, закључи да се, ипак, „увек долази до тачке после које лагање даје супротне резултате. До те тачке се долази када је публика, којој се лажи упућују, присиљена да потпуно одбаци разлику између истине и лажи да би преживела.“

Драма којој данас присуствујемо на Западу је почела од пада Берлинског зида.

Деценијама ПР-менаџери – који „по свој прилици врло ретко посумњају у своју способност надвладавања“ (Арент) – не могу да застану ни за трен. Не сусрећу са реалношћу већ само са својим речима, својим сликама, својим одлукама.

Дијалектику, коју су стари Грци разумевали као процес у којем се две супротности (теза и антитеза) равноправне и из те борбе настаје нова целина (синтеза), презиру као комунистичку измишљотину.

Кад се прошле недеље појавила Урсула фон дер Лајен, решена да поруком-батином пресуди како је „неопходно позвати Русију на ‘међународну одговорност’ због догађаја у Украјини“ и мазнути Русима „замрзнута руска средства“ (300 милијарди долара од Централне банке Русије и 19 милијарди од руских олигарха), јасно је да она не може да замисли да постоји – антитеза.

Кад чувени амерички професор Џон Миршајмер, аутор књиге Трагедија политике великих сила, каже да Запад у Украјини игра руски рулет, таква врста људи се окрене на другу страну.

Њима је важно да је „велика пљачка“ која урушава све гаранције међународних односа – за племенити циљ, „за обнову Украјине“.

И да не дозволе да им измакну чињенице да су НАТО и САД – шта год да су развалили и спалили у Кореји, Вијетнаму, па по Јужној Америци, Африци или најпосле по Србији, Ираку, Либији – то чинили да би „ширили демократију“. А кад доживиш да ти Фон дер Лајен&company тутну democracy,јасно је да твојој срећи нема краја. Чак и ако си мртав.

А Руси – за разлику од „демократских ратника“ који иду около и оживљавају мртве из целе недемократске историје – они су, замислите, учинили да је „од почетка специјалне војне операције ‘према досадашњим проценама погинуло више од 100.000 украјинских војника и преко 20.000 цивила'“.

Кад је саопштила ту велику мисао и обдарила свет важном обавешћу, Фон дер Лајен није могла а да не помисли да је ово посао за Нобелову награду за мир. Уосталом, Обама је добио Нобела за много мање ратне радове.

Није познато ко се, ипак, усудио да посумња у „антирусизам“ Урсулине поруке, али из њеног обраћања су изненада нестале бројке.

Да би се сузбило чуђење које је почело да одјекује дигиталним пространством огласило се службено лице, представница Европске комисије Дана Спинат: „Много хвала онима који су указали на непрецизне цифре у претходној верзији видеа. Процена из спољних извора, која је коришћена, требало је да се односи на жртве, односно и погинуле и рањене, и требало је да покаже суровост Русије.“

Е, ово је невиђено. ПР-менаџерима није остало ништа друго него да јаве да све може бити лажно, па и њихове „истине“.

Баш како је још у XVI веку објаснио Монтењ: „Кад би неистина попут истине имала само једно лице, ми бисмо знали где смо, јер бисмо онда узели за сигурно супротно од онога што нам кажу лажови. Али супротност истине има хиљаду облика и неограничено поље.“

Кризни ПР-менџмент јавља да није Урсула погрешила, шта да ради јадна жена „ограничених когнитивних способности“ у том мору у које се сваки дан долива нова трулеж, јер цифре које је она дохватила са гомиле на свом столу, нису нетачне. То не може бити ни речено. Испало би да Урсула лаже к’о Рус!

Него су то „непрецизне цифре“ из „спољних извора“, а познато је да Фон дер Лајен увек говори само „прецизне“ цифре која она (рекао би неки читалац који се први пут сусреће са таквим изјавама) лично утврђује – оде до Украјине, преброји мртвачке џакове и онда са тим „показује суровост Русије“. А читав свет – тако и зна да су Руси сурови јер убијају у рату, уместо да буду „добри момци“ па демократском свету помогну да „Укри“ убију 100 хиљада њих, Руса!? Ту би Урсула Гертруда и ко зна колико још њених пријатеља и сарадника пристало да за тренутак буду и хришћани – да опросте. Наравно, само док не формирају суд који нема право на праштање.

Читаоцу се може учинити да писац ових редова приповеда иронично. Али није. Односно, није ако сте сачували здрав разум. Хана Арент је, уосталом, објаснила да је овакво третирање публике операција поништавања здравог разума.

Данашњи Запад предвођен Америком себе и нас довео је до тачке коју је француски социлог Френсис Бал пред крај миленијума сажео у две реченице: „Век је започео Золиним ‘Оптужујем’ које је у име правде и слободе… прозвало јавност. Завршава се лажним масовним гробницама у Темишвару и видео играма у Заливу.“

Подсетићемо у најкраћим цртама како су Си-Ен-Ен и ЦИА убрзавали гласине које су и пре куршума убиле брачни пар Чаушеску.

Пошто је објављено да је „око 4.500 тела масакрирано од стране тајне полиције за само три дана“ појавила се она „слика непознатог човека који плаче над телима своје жене и свог детета“, а иза њих уредно поређане „колоне“ лешева. После, али после кад је посао обављен, испоставиће се да „муж“ који плаче нема никаве везе са „женом“ која је умрла од цирозе јетре, а мртво „дете“ нема везе ни са једним од њих и умрло је од неизлечиве дечје болести.

Изложени лешеви, углавном, нису били „жртве диктаторског режима“ него покојници прекомандовани из мртвачница, а онда су црвене крвне мрља дорађене из канти купљаних у фарбарама. Али Breaking News CNN се није бавио детаљима у – историјском тренутку.

Овакве приче су се рађале па су ширене и са Тјенанмена, и око Садам Хусеина, и на Маркалама, у Рачку… Списку никад краја.

Тако се испуњавао велики пројекат који је директор ЦИА свом председнику Роналду Регану (1981-89) сажео у реченицу: „Знаћемо да је наш програм дезинформисања потпуно успео, кад све у шта америчка јавност верује буде лажно.“ За друге их није било ни брига.

Ако погледате биографију Урсуле Гертрудe фон дер Лајен биће јасно да она у том разумевању јавности не може наћи никакве неподобности. Ако се некад и сусрела с брижношћу Хане Арент над истином није имала потребе да се с тим саображава.

Политички систем који води такав свет никад не узима озбиљно да „мада је истина немоћна и увек поражена у директном судару са постојећим силама, она поседује моћ сама до себе: било шта да измисле они који су на власти, они нису кадри да открију или створе за живот способну замену за истину. Убеђивање и принуда могу да униште истину, али не могу да је замене.“

Кад би лаж могла да земени истину, смисао живота у друштву би потпуно излапео. Лаж би заледила наше мозгове и Фон дер Лајен нико никад не би морао да исправља. Међутим, чим помислите да сте моћни, недодирљиви, требало би да се сетите како је „успех оно што човеку ломи врат“ (Андрић). А не можете.

Данашњи западни естаблишмент воли да верује, као и онај цар из дечје приче, да нико не може да види да је он го. Да му у свету од десет милијарди људи разбацаних по земљином шару целих девет ништа не верује.

И милијардама људи постаје све очигледније да све то глуматање, у чији је центар сад постављен кијевски стенд ап комичар, води „напослетку“ –  кад све буде указивало на пораз –  не „томе да се избегне понижавајући пораз, него томе да се нађу средства и путеви како би се избегло признање пораза и ‘сачувао образ'“ (Арент).

Пропаганда јесте батина над батинама, али увек се некако долазило „до тачке после које лагање даје супротне резултате“. Чињенице су на крају дошле главе и највећем од свих играча дезинформативног покера – Јозефу Гебелсу.

А последице су непоправљиве, јер, како рече Ниче, „нисам узрујан што ми лажеш, него што ти од сад не могу веровати“.

Извор:
РТ