Подржављење душе: Кијев захтева да се Бог прикључи антируским санкцијама

Кијевско-печерска лавра у Кијеву

Пише: ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ

Крајем прошлог месеца је у Украјини службено отворен нови фронт – религиозни. После рације у Кијевско-печерској лаври украјински парламент припрема одговарајући закон којим би се имовина Украјинске православне цркве Московског патријархата постепено конфисковала од стране државе. Верници угашене цркве би постали део православног Кијевског патријархата, у противном послани на тржиште религиозних афилијација да се распитају шта је још слободно и несанкционисано. „Никоме нећемо дозволити да изгради империју унутар украјинске душе“, образложио је председник Зеленски нацрт владиног закона. Појам „душе“ је измештен из религије, подржављен и послат у ратне ровове.

Украјинска полиција и безбедносне снаге (СБУ) у рано јутро 22. новембра упале су у Кијевску печерску (пећинску) лавру која припада Православној украјинској цркви Московског патријархата. За лакше разумевање, у верски објекат под јурисдикцијом Цркве митрополита Онуфрија. Тражио се руски пропагандни материјал, сакривено оружје, увезени диверзанти и локални шпијуни „спавачи“. Сви верници су легитимисани од стране службеника СБУ.

Колико се зна, ништа конкретно тог типа није пронађено, осим оног што се и раније знало без рације – да неки свештеници, монаси и полазници богословских семинара Онуфријеве цркве немају проблема са чињеницом да духовно стоје у вези са Московским патријархатом. Те две цркве су и организационо повезане, Московска је надређена Кијевској. Ствари нису једноставне, зато што се Онуфријева црква 27. маја дистанцирала од Московског патријархата, из протеста јер се патријарх Кирил није дистанцирао од Путина. Дистанцирала се, али се свеједно није прикључила Украјинској православној цркви Кијевског патријархата.

У резултату, једино што је том приликом утврђено ван сваке разумне сумње јесте да се на литургији певала „Песма пресветој Богородици“, што се опет знало и пре упада, јер је до рације и дошло ЗАТО што су тајно инсталиране камере откриле како се ова песма пева током молитве.

То је, како сте исправно претпоставили, религиозна песма. У њој се цела Русија позива да слави Богородицу. Сама Богородица је ван сумње, за сада. Проблем је шта је то „цела Русија“ у датим околностима, поготово кад се на руском напише „читава света Рус“ (Вся Святая Русь), дакле архаично, у референци на време од пре хиљаду година кад су Руси, Белоруси и Украјинци били један народ, Рус, са политичким и религиозним центром Кијевски Рус.

Још је једна строфа проблематична за украјинску страну, она која каже „звоно звони, звони над Русијом, пробуди се Мајчице Рус“ (Звон плывет, плывет над Россиею, Пробуждается Матушка Русь).

Златне куполе изнад Дњепра

Почеци Кијевске пећинске лавре сежу далеко, у средину једанаестог века. Данас се тај манастир протеже на 24 хектара, са Коимесис-катедралом под златним куполама, неколико цркава, богословијом, економским и пратећим објектима. Сви се они и буквално подижу на костима првих монаха који су се укопавали у стене, живи за мртве и мртви за живе, што читав комплекс умотава у мистичну измаглицу.

Одувек је Кијевска лавра голицала знатижељу савременика. „Сећаш ли се оних светаца, Господе?“, писао је немачки песник Рајнер Марија Рилке 1901, мислећи у страхопоштовању и закаснелом романтичарском заносу на укопане монахе који су стајали у смрти, јер у подземним ћелијама није било простора да падну:

Сећаш ли се оних светаца, Господе?
Страшили су их и браћа манастирска,
Одаје пуне смеха и приче,
зато су се укопали дубоко.

(…)

Нису се ни поздрављали,
Кад би осетили ближњег у тунелима црним,
Дуге косе су им расле,
И нико од њих није знао је ли им први сусед
Умро стојећи у ископаној рупи у кругу.

Да се не дужи, Кијевска лавра је објекат велике религиозне, историјске, културне, политичке и, врло битно, туристичке вредности, под заштитом Унеска. Срећан је онај ко је има. С обзиром на драстичан рез који са собом доноси украјински nation-building, тешко да ће тај комплекс остати у власништу Онуфријеве, организационо Кирилове цркве.

Украјинске власти су прошлог петка увеле санкције против игумана Кијевске лавре, митрополита Павела Лебеда и још дванаесторице духовника Онуфријеве цркве. Које и какве, то још није речено. Сам манастир није конфискован, али се у међувремену Кијевски патријархат уписао као власник на једну цркву унутар комплекса, што је први корак ка заплени, сувласништво.

Куда даље, коме даље?

Слободних актера који се још могу укључити у антируске санкције је мало. Тражи се креативност.

У ратним извештајима се раширио осећај слепе улице. Прошлог петка су руске ракете убиле троје цивила у Херсону, пишу аустријски и немачки медији. Истог дана су украјинске ракете у Доњецку убиле петоро цивила, извештавају руске агенције. Истина је вероватно и једно и друго. У принципу сви говоре истину, само не целу. Кад дође дотле, хомогенизација, идентификација и ментална мобилизација већ перфектно функционишу на обе стране.

Кад су сви у праву, то је знак да је рат ушао у узнапредовалу безнадежну фазу, као рецимо онај на Блиском истоку између Израела и Палестинаца. Кад више нико у суштини не лаже, већ само прећуткује, тада је један рат запео.

Директна лаж је ретко добро у овом рату. Оптимизма ради, треба читати изјаве за јавност британских наводно тајних служби, јер читалац одмах добије наду – није све изгубљено, докле год неко улаже тако велики труд у лаж.

Како демонтирати све у весељу

Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) била је последња мултилатерална институција европског фокуса у коме су Запад са Америком и Русија могли и морали да разговарају. Као што и јесу, годинама и са великим успехом, ако човек не очекује превише.

Сад је и са тим готово. Пољска као тренутни председавајући те организације није допустила долазак руског министра дипломатије Сергеја Лаврова на самит ОЕБС-а у Лођу. Неке чланице, Аустрија најгласније, протестовале су због тог потеза Пољске и балтичких земаља, али није помогло. Аустријски министар дипломатије Шаленберг је Варшави спочитнуо да је тиме Европи „забила геополитички аутогол“.

Зато је пољско-балтички десант на ОЕБС за организаторе делимичан успех. Нема заједничке декларације, нема ни привида принципијелности, фали јединствена осуда Русије, јер је само 43 од 57 делегација гласало „за“, што је за систем по коме функционише та организација равно катастрофи. Нема  нових држава које се прикључују санкцијама против Русије, али, добра вест за Варшаву – нема више ни ОЕБС-а.

Преко источног обода ЕУ, англосаксонски Запад темељно чисти европски континент од свих комуникацијских и безбедносних структура које су функционално у стању да спрече или зауставе рат.

Остао је још једино Бог. До Бога се може преко цркве. Сад украјинске власти раде управо на томе.

Кијевска лавра, шпијунска ларва

Уз помоћ савезника, Кијев припрема девети пакет санкција против Русије. Ствар је нешто сложенија од досадашњих процедура, јер се овог пута комбинују актери из две врсте простора, профаног и сакралног. Кооперација искључиво земаљских ауторитета није довољна да би се склопио најновији пакет санкција. Сам Бог би сада морао да аминује договор, што је озбиљан задатак, али и опасан подухват који захтева неортодоксне методе ако рачуна на успех.

Богови су ноторно хировити, а хришћански Бог није изузетак. За католике је он милосрђе, за православне љубав, за протестанте отац на перманентном службеном путу. Спреман је да погледа у добру на све њих, иако услове свог емотивног ангажмана није открио никоме. Због тога нико од њих никад и није успео да поуздано мобилизује Бога на својој страни.

Та недореченост у универзалном божанском уговору би сада требало да се промени. Службени Кијев ради на нацрту закона који би приморао Бога да, у оним случајевима кад се брине о душама људи који живе унутар државних граница суверене Украјине, води рачуна искључиво о украјинским политичким интересима.

Украјински председник Володомир Зеленски је одлучан у томе да заустави утицај Руске православне цркве на духовни живот Украјинаца. „Украјина мора да одбрани своју независност и на религиозном пољу“, изјавио је Зеленски прошлог петка у видео обраћању јавностима секуларног и сакралног простора. Уследила је реченица због које су зазвонили сви аларми дуж границе која одваја видљиво од невидљивог, опипљиво од претпостављеног: „Никад никоме нећемо дозволити да изгради империју унутар украјинске душе.“

То сме само држава.

Подржављене душе, рововске религије 

Европски медији се отворено муче кад извештавају о намерама украјинске власти да „душе“ подржави и тако их спаси од непријатељских сакрамената. Новинарски гледано, невоља је велика. Требало би објаснити да Украјина ту ради нешто страховито ретроградно, посеже за одредбама Аугсбуршког мира из 1555, који је утврдио правило cuius regio, eius religio, чија држава, онога вера.

Ни сто година касније, Вестфалски мир из 1648. поништио је то правило, јер се у пракси показало као крволочно и брутално. Милиони су убијени да би се душе на једном државно-политичком територију сачувале од јереси прве ближње хришћанске цркве.

Оба документа су истина регулисала односе међу католицима, лутеранима и калвинистима, о православнима није било речи. Овде се међутим не ради о слову, већ о духу уговора. О томе да је Европа одавно напустила правило „чија држава, онога вера“ као варварско, али је спремна да толерише и аплаудира кад то исто направи Зеленски са православним црквама. И више, да то назове прогресивним демократским потезом украјинског вођства: једна држава, једна црква – чија држава, онога црква.

Зато се у овдашњим медијима бирају необичне формулације које више отварају нова питања, него што одговарају на постојећа. Аустријски ОРФ на пример извештава: „Московски патријархат Руске православне цркве има традиционално велики утицај у Украјини и полаже право на бројне свете грађевине. На састанку Већа за националну безбедност изнете су бројне чињенице о повезаности религиозних кругова са Русијом. Због тога је неопходан нови закон који би религиозним организацијама забранио да одржавају везе са утицајним центрима у Русији.“

Пећине, гробови, светиње, имобилије

Лаконски извештаји овдашњих медија прескачу неугодно. Шта на пример значи „Московски партијархат има традиционално велики утицај у Украјини“? Да је он „традиционално непријатељ“ или да Руска православна црква има неколико векова дугу традиционалну црквену јурисдикцију над верницима на простору данашње Украјине?

Или формулација да Московски патријархат „полаже право на бројне свете грађевине“, у немачком оригиналу „Heiligtümer“, светиње. „Полаже право“? Или поседује/има у власништву, онако како цркве имају некретнине у власништву? „Полаже право“, значи има и других интересената.

На Кијевску пећинску лавру „полаже право“ Онуфријева Украјинска православна црква Московског патријархата, теоретски Московски патријархат. Али, Онуфријева црква се дистанцирала од московске централе, што ствара импресију да би и њене „светиње“ биле спремне за нове власничке односе.

С „полагањем права“ ту није готово. Јер, ако се забрани Онуфријев огранак православља, онда на његове „имобилије“, укључујући и ону главну у Кијеву, право полаже Украјинска црква Кијевског патријархата, она коју признаје само Патријархат у Константинопољу и њему „традиционално“ блиске цркве Александрије, Грчке и Кипра. За десет осталих аутокефалних православних цркава, Кијевски патријархат је неканонски.

„Бројне чињенице о повезаности религиозних кругова са Русијом“, још је једна еуфемична формулација из изјаве украјинског председника коју нико не преиспитује. Преведена на директан језик, она значи да Кијев припрема криминализацију великог дела православља у Украјини, оног које је „повезано са Русијом“, и то повезано јавно и организационо, по оба права, државном и црквеном.

Рација украјинских безбедносних снага у Кијевској пећинској лаври је почетак државне заплене „традиционалне“ имовине Руске православне цркве и њених филијала на простору данашње Украјине.

Није тешко дати прогнозу како ће се тај правни процес одвијати:

а) Московски патријархат је пренео своју имовину на Онуфријеву цркву; испуњено.

б) Рација у Кијевској лаври је имала за циљ да дискредитује Онуфријеву цркву: прво, јер се није довољно дистанцирала према Москви; друго, јер полаже право на неколико врло вредних светиња; испуњено.

ц) Дискредитација би требало да води забрани те цркве, што се најављује у формулацији из украјинског саопштења како је „неопходан нови закон“; у току.

д) Онуфријеву цркву, њене имобилије и вернике треба ставити под јурисдикцију Украјинске православне цркве Кијевског патријархата; циљ.

е) Кијевски патријархат је неканонски свуда осим у Турској, Египту, Грчкој и Кипру, али све то бледи пред чињеницом да је његов гарант НАТО; факат.

Укратко: Православни верници у Украјини би правним актима били усмерени у државну цркву. Њихове душе би биле „претоварене“ из канонске у неканонску цркву. За сада неканонску. Врло сам свесна да сто или двеста година чуда раде за православну аутокефалност. Само што би овај рат некако требало завршити пре тога, али не иде се на ту страну, јер акције украјинског вођства имају за циљ конфискацију црквене имовине, подржављење душа и мобилизацију Бога.

Чија држава, онога црква. Док код себе то не би трпела, Европа у Украјини тај принцип види као прогресиван. Види и ћути.

Спрема се велико религиозно пребацивање с хрпе на хрпу. То би било у реду, кад се ствар погледа историјски. То се догађало и догађа се, последњи пут као покушај у Црној Гори.

И иначе много тога постаје прихватљиво и у реду кад историја заповеда, али само док се назове правим именом. У овом случају отимачином имовине и претоваром душа.

Сећаш ли се Боже оних монаха?    

Чији су они монаси који су се хиљаду година укопавали у рупе и пећине испод Кијевске златне лавре, као у гробнице за живе и ћелије за мртве? Руски или украјински? Могу ли се мртви вековима пре настанка нација натерати да признају које су нације?

Колико разумем тренутну ситуацију: Украјинска нација се рађа из крви. Руска нација се брани у крви. НАТО се брани жељом за туђом крви. ЕУ се брани ниском интелигенцијом, IQ 75.

За крај још једном Рилке у молитви:

Сећаш ли се оних светаца, о Господе,
(…) имају ли још место у твојим плановима?
Примаш ли непролазне пехаре
које ћеш, преко свих мера неизмеран,
једном напунити својом крвљу?

Не знам, каже Бог. Морам прво да видим шта ћу са овим санкцијама.

Извор:
РТС