Заблуде евробаштована

Русија није могла да остане суздржана, суочена са претњом ширења НАТО савеза ка својој међи и бруталним нападима на Русе у Украјини

Врх НАТО савеза у Букурешту завршен је без великих изненађења – ритуалним заклињањем чланица Северноатлантске алијансе у „јединство“ и безграничну помоћ Украјини у новцу и оружју, „колико год буде потребно“… У свет је поново послата већ традиционална слика – „ми“, с једне стране, а са друге „варвари“ који уништавају све пред собом и који „мрзе демократију, па су стога напали“ Украјину. Све то је, наравно – лаж. Сетимо се само како је односе у свету недавно објаснио високи представник за спољну политику Европске уније Жозеп Борељ: „Европа је башта. Направили смо башту. Све лепо функционише. (…) А остатак света – није баш башта. Већи део остатка света је џунгла, а џунгла би могла да нападне башту…“ Борељова колико идилична толико и лажирана слика Европске уније и „остатка“ света доживела је – сасвим оправдано! – бројне критике.

Али, ако за тренутак пренебрегнемо неприкривени расизам појединих „евробаштована“ из врха Уније, изненадиће нас откриће да се, парадоксално, у том накарадном схватању света крије не само највећи проблем већ и решење за бродлом односа ЕУ и Русије. Проблем је наопако уверење „ЕУ-баштована“ да свет функционише на исти начин као њихове „правне државе“ које једначе са „европском баштицом“, заправо тврђавом опасаном високим зидинама, а у којој је све међусобице могуће решити судским путем. Отуда у срцу Европе напад велике земље на мању схватају искључиво као „кршење на праву и правилима заснованог светског поретка“. Уз једно, али не и небитно „изузеће“ – све горе наведено важи изузев ако силу примењује наоко „најмоћнији баштован“ на кугли Земаљској: Сједињене Америчке Државе. Тада се све државе чланице ЕУ завију у мук.

Зрно истине

Борељова изјава, међутим, крије и зрно истине. А та је да су државе чланице Европске уније изнутра махом добро уређене (иако ЕУ у целини није баш красно уређена „башта“ како је европски политичари замишљају), што значи да најчешће располажу и ефикасним начином за коначно решавање свих отворених спорова. У међународној заједници то није случај. Напротив! Сваки трезан политичар мора бити свестан те чињенице. И управо зато Русија није могла да остане суздржана, суочена са претњом ширења НАТО савеза ка својој међи и бруталним нападима на Русе у Украјини.

Москва није могла да остане пасивна из простог разлога што у светској „џунгли“, да употребимо Борељову кодификацију – не постоји непристрасан суд коме би Русија могла да представи и тамо реши горући проблем. У свету не постоји Врховни суд који може да спречи или исправи угрожавање егзистенције неке државе или народа од стране друге велике силе, у конкретном случају Русије и Руса од стране апетита Вашингтона да наметне своју вољу и интересе на свим меридијанима.

Зато сви они који тврде да се у Украјини ради о „руској агресији“ и истичу да се „неповредивост граница мора поштовати по сваку цену“, неосновано траже да државе које су се нашле у међународној „џунгли“ поступају на исти начин као појединци суочени са неправдом унутар појединих држава. На том месту треба да се запитамо да ли би Савет безбедности УН заиста био у стању да помогне Русији по питању Украјине, уколико би коалиција држава тзв. Запада употребом украјинске војске извршила инвазију на Донбас, где живи претежно руско говорећа украјинска мањима? Јасно је да од помоћи Уједињених нација не би било ништа, јер САД имају право вета.

Први удар

А може ли Москва да буде сигурна да Америка ни у ком случају неће извршити „први удар“ нуклеарним оружјем на Русију? Наравно да не.

Да ли би Русија, која је у борби против нацизма током Другог светског рата претрпела око 27 милиона жртава, могла да пристане да се на украјинско-руској граници поставе ракете које би за пар минута могле да стигну до Москве? Председник Руске федерације Владимир Путин је на то питање недвосмислено одговорио када је рекао да не жели да понавља грешке Совјетског Савеза. Нема сумње и да би се исто као Кремељ понашале све велике силе, када би биле суочене са егзистенцијалном претњом. Када ривал прети војном силом на граници, распирује мржњу према Русији и руском народу – што је чинио Вашингтон подржавајући украјинске неонацисте – онда је било неминовно очекивати да ће уследити одговор. Не заборавимо да је и Америка била спремна на нуклеарни рат са Совјетским савезом када су совјетске ракете стигле у „америчко двориште“, на Кубу. Тада Вашингтон није марио за „суверенитет“ Кубе и њено право да блиско сарађује са којом год државом изабере.

Зашто су онда европски „баштовани“ зачуђени над реакцијом коју су изазвали пошто су претходно проширењем своје „баште“ стигли до крајњих граница Украјине и тако нарушили баштенску ограду свог великог комшије – Русије? Русија се потом оправдано одлучила за превентивни удар, који је заправо одбрана, а не напад. Јесу ли „баштовани“ Европске уније способни да уоче сопствену грешку? На основу сусрета Савета министара ЕУ и последњег већања званичника НАТО пакта у Букурешту можемо да закључимо да ту, основну лекцију из међународних односа – нико од њих није савладао. Иако и у оквиру зидина своје „баште“ имају сјајне учитеље који на ту грешку већ годинама указују. За сада – узалуд.

Главни кривци

Један од најбољих стручњака за међународне односе, отац „офанзивног реализма“ и професор универзитета у Чикагу професор Џон Миршајмер оценио је још 2015. године да је „Запад“ искључиви кривац за катастрофу у Украјини. Ни данас није променио мишљење упркос чињеници да су га у светлу украјинског рата неки од његових студената оптужили да је „путинист“. Јуна ове године одржао је предавање које је закључио речима: „Сукоб у Украјини је колосална катастрофа која ће натерати људе широм света да траже његове узроке. Они који верују у чињенице и логику брзо ће схватити да су Америка и њени савезници главни кривци за овај дебакл. Одлука из априла 2008. да се Грузија и Украјина приме у НАТО била је фатална, то је била пречица за рат са Русијом… Трагична је истина да, уколико НАТО не би наставио са експанзијом на Украјину, данас највероватније не би било ни рата, а Крим би и даље био део Украјине. У суштини, Вашингтон је одиграо главну ролу, водећи Украјину пут уништења. Историја ће веома оштро судити Америци и њеним савезницима због њихове ступидне политике према Украјини.“

Да су креатори америчке експанзионистичке политике и њихови европски лакеји имали слуха за речи мудрог професора из Чикага, онда бисмо у Борељовој „џунгли“ брже и јасније препознали да је високи представник Европске комисије, када нам је понудио такву слику „остатка“ света (оног ван ЕУ) као „нецивилизованог и заосталог“, заправо исцртао реалну слику целог човечанства, укључујући и 27 држава европског блока. То је свет у коме сви данас живимо. С те тачке гледишта је лакше разумети и самоодбрамбено поступање Русије у тренутку када су нас западни политичари гурнули у хаос ратне џунгле захваљујући својој осионости, незнању, лажима… И бескрајном лицемерју.

Извор:
РТ