Владимир Умељић: О НЕЧОВЕЧНОМ БАНАЛИЗОВАЊУ ЖРТАВА ГЕНОЦИДА

Инфлацију у економији, као што је познато, карактерише обезвређивање и обесмишљавање новца, који у екстремном случају не вреди ни колико папир на коме је штампан.

Ништа није другачије ни са садржином језичких појмова, овде геноцида, који се најкасније од грађанских ратова при распаду друге Југославије инфлационира, профанише и заправо банализује. Јер ако се сваки ратни злочин или масакар редефинише у геноцид – шта је још остало од садржине овог „најстрашнијег злочина који историја човечанства познаје“ (Рафаел Лемкин)?

Немачки парламент је катастрофу умирања од глади 1932-1933. у Совјетском Савезу, мада само ексклузивно у односу на Украјину, управо прогласио геноцидом и тиме је означио равном геноциду турске државе над Јерменима, Холокаусту над Јеврејима, Порајмосу (Самударипену) над Ромима и Србоциду хрватске државе 1941-1945.

Колико брзо је могуће, гледано у историјским димензијама, да се трагедије политички инструментализују, изобличе и претворе у бизарне фарсе, да се жртве различитих злочина изманипулишу и злоупотребе као јефтина монета при поткусуривању – ти мени Адолфа Хитлера и Анту Павелића, ја теби Стаљина и Берију?

Београдска „Политика“ јавља 01.12.2022:

„Немачки Бундестаг прогласио је  Голодомор, односно изгладњивање Украјинаца у којем је током зиме 1932-1933. године, у време док је на челу СССР био Јосиф Стаљин, преминуло неколико милиона људи, „геноцидом“.

„Из данашње тачке гледишта, гледано историјски и политички, геноцид је очигледан”, наводи се у саопштењу Бундестага,

Украјински лист „Кијев индепендент“ наводи да је Украјина покушавала да се Голодомор међународно призна као чин геноцида, и да је до сада више од 20 земаља Голодомор прогласило геноцидом.“

Ова несумњива трагедија, међутим, не одговара дефиницији злочина геноцида нити у научном (Рафаел Лемкин), нити у међународно-правном (одговарајућа УН-Резолуција) погледу.

Где се ту види намера да се једна национално и/или конфесионално и/или „расно“ детерминисана људска групација уништи? Где се ишчитава неопходна „специјална намера“ (dolus specialis) да се значи једна специфична и хомогена група људи без обзира на пол и старост искорени, без које се не може говорити о геноциду/народоубиству?

Јер од око 9.000.000 жртава ове катастрофалне политике совјетских комуниста, око 3.500.000 њих били су Украјинци, преко 3.000.000 Руси, преко 1.200.000 Казахстанци, итд. Који народ је дакле требало да буде свесно и намерно уништен?

А где постоје жртве геноцида, постоје и злочинци – ко је био то?

У свемоћном Стаљиновом Политбироу, који је за овај масовни помор био одговоран, седело је у то време наиме пет чланова Руске комунистичке партије (Калињин, Ворошилов, Кубјишев, Андрејев и Киров), три члана Украјинске комунистичке партије (Молотов, Косиор и Каганович), са Стаљином два Грузина (други је био Орџоникидзе) и један Летонац (Рудсутак).

Њихов једини заједнички садржалац је значи био, да су били комунисти, идеолошки заслепљени, економски необразовани, психолошки поразне незналице и обдарени само безмерном, јер по сопственом самосхватању месијанском а у суштини само безобзирном, стога криминалном енергијом.

Немачки парламентарци су значи ауторитативно узурпирали власт над дефиницијама стварности, игнорисали тј. самосвојно редефинисали науку и међународно право, да би ван сваке логике, разума и смисла обзнанили да су 1932-1933. Руси, Украјинци, Грузини и Летонци путем намерног изгладњивања извршили геноцид над Русима, Украјинцима, Казахстанцима, као и над још преко 1.000.000 припадника више десетина народа у тадашњем Совјетском Савезу (?!)

И то би требало, пожурили су да кажу, да је „очигледно“? Шта заправо – аутогеноцид? Мултигеноцид? Макрогеноцид? Неселективни, плуралистички геноцид са колективно-суицидним елементима? Нутрициони геноцид? Кулакоцид, ма како се тада појам „кулак“ (зло)употребљавао? Можда геноцидни геноцид?

Јер овај „геноцид“ без јасно детерминисаних злочинаца и жртава би морао да понуди и једну радикално нову самодефиницију, која би га јасно разликовала од нацистичких гасних комора, хрватских „србосјека“ и турских „маршева смрти“ за Јермене.

Очигледно је, међутим, само следеће

• Ова конструкција је у научном и међународно-правном смислу дефинитивно неодржива.
• Она може да буде само политички мотивисана, мада ће бити занимљиво пратити која духовна/језичка акробатика ће бити потребна, да би се једна таква имагинација некако угурала у актуелну шему Запада: „Руси, геноцидни злочинци и Украјинци, геноцидне жртве“.
• Овај акт инфлационирања злочина геноцида показује дубоко непоштовање према свим жртвама научно доказивих великих геноцида, оног турске државе над Јерменима, Холокауста над Јеврејима, Порајмоса (Самударипена) над Ромима и Србоцида хрватске државе 1941-1945, који Немачка иначе никада није признала.
• Када се узме у обзир (директна и индиректна) историјска одговорност Немачке у случају последња три велика геноцида, онда се ово делање може означити као непромишљено и политикантско, острашћено и заслепљено, али и као дубоко неморално и неодговорно.
• Закључно очигледно је, да је срамотно манипулисати и проглашавати милионе жртава велике глади у Совјетском Савезу 1931-1933. жртвама геноцида а игнорисати чињеницу да су немачки, нацистички вођени преци и чланова Бундестага убили десетине милиона житеља тог истог Совјетског Савеза при свом нападачком рату 1941-1945.

Погледајмо на једном непорецивом историјском примеру, на коме би и немачки парламент морао да мери своју објективност и савесност, принципијелност и доследност, да ли би и то требало довести у везу са појмом геноцида.

И то исто тако у области изгладњивања са огромним бројем жртава, овог пута међутим само из редова другог и другачијег, национално и католички-конфесионално детерминисаног народа, а са бројним одлукама у смислу форсирања тог изгладњивања од стране политичког руководства свог, национално и протестантски-конфесионално детерминисаног народа.

Ради се о „Великој глади“ (ирски An Gorta Mór, енглески Great Famine) у Ирској 1845-1849, када је око 1.000.000 људи или једна четвртина укупног становништва Ирске умрла од глади а око 2.000.000 било приморано да се исели.

Ирска је од 1541. била под енглеском влашћу, Ирци потпуно обесправљени, јер им је ова „најстарија парламентарна демократија на свету“ тек 1778. дозволила да поседују обрадиво земљиште у својој рођеној земљи. Но и после тога су углавном остали закупци и надничари енглеских велепоседника, јер је њихово сиромаштво било управо пандемично и од стране властодржаца систематски форсирано.

Милиони њих су се исхрањивали скоро искључиво кромпиром и од нешто стоке, без изгледа на промене, јер је Енглеска изградила индустрију само у Северној Ирској (Улстер), где су претежно живели протестанти, верни поданици британске круне.

Катастрофа је почела када је из Северне Америке стигла једна гљивица, која изазива „кромпирску трулеж“. Приноси су били уништени а британски господари су упркос томе неумољиво захтевали закуп, тако да су у то име огромне количине прехрамбених производа и даље одлазиле у Енглеску, иако су Ирци већ масовно умирали од глади. А када неко није био у стању да плати, био је заједно са породицом истеран из кућишта, куђа је била спаљивана и није било повратка.

Како је то Џон Мичел 1861. изразио: „Свемогући Бог нам је послао „кромпирску трулеж“, али Енглези су створили „Велику глад.“ („The Almighty, indeed, sent the potato blight, but the English created the Famine.”).

Лондон је одбијао да помогне храном и заклањао се иза либерално-капиталистичког правила, да држава треба да се што мање меша у привреду (laissez-faire). Уместо тога, нудио је „програме запошљавања“, дакле градњу улица, мостова, тунела, итд. за коју изгладнели и изнемогли уопште нису били способни.

Но и у те, превасходно економски мотивисане сврхе било је издвојено укупно само 10.500.000 фунти, док  је нпр. накнада западноиндијским робовласницима, да би одустали од свог посла, износила 20.000.000 фунти.

Од око 8,1.000.000 (до 9.000.000) Ираца у години 1841, остало је после „Велике глади“ 6.552.000 у својој земљи. Око 1.000.000 је умрло, око 2.000.000 се иселило. То се наставило још дуго времена, тако да је Ирска 1904. бројала још само 4.398.462 становника.

Исељеничке бродове је, иначе, углавном организовала римокатоличка црква, уз благонаклоност енглеских власти, али недостатак хране, загађена вода, лоши хигијенски услови и харајуће заразе, све то је подстакло невољне емигранте да те бродове горко означе као „пловеће мртвачке сандуке“ (coffin ships).

Само 1847. је на канадском острву Grosse Isle сахрањено скоро 10.000 новодошлих Ираца. Тамо данас стоји спомен-плоча са натписом: „Хиљаде ирске деце су овде умрле, док су бежали од туђинских, тиранских закона и од једне вештачки произведене глади. Нека их Бог благослови. Боже, спаси Ирску!“ (Thousands of the children of the Gael were lost on this island while fleeing from foreign tyrannical laws and an artificial famine in the years 1847–8. God bless them. God save Ireland!).

Енглеске водеће елите су, дакле, и при овом такмичењу у злу биле далеко испред свих осталих, као и при оснивању првих концентрационих логора у историји (у Другом бурском рату), у којима су десетине хиљада бурских жена и деце изгубили живот, односно при пионирској заслузи зачињањем билошког ратовања, поклањајући племенима северноамеричких индијанаца ћебад инфицирану вирусом великих богиња, на који имуни систем дарованих није могао да има иоле адекватни одговор. Резултат је био, да је у најкраће време преко 60% њих помрло. Закључно, наравно, са женама и децом, јер вируси се не обазиру на пол и старост својих жртава, исто као ни геноцидни злочинци.

Да сумирамо, „кромпирска трулеж“ је била зла коб, проклетство за милионе Ираца, Енглези су међутим свесно и намерно присвајали и одвлачили преостале, од стране Ираца створене прехрамбене производе у Енглеску, да би их потом са профитом продавали у Европи, свесно и намерно захтевали закупе од безнадежно сиромашних, свесно и намерноизбацивали их на улицу и спаљивали им куће на зими олеђена поља и улице, свесно и намерно одбијали да им помогну храном, свесно и намерно форсирали њихово исељавање из Ирске.

Да ли се из ових чињеница можда пре да ишчитати „специјална намера“ (dolus specialis) него у време велике глади у Совјетском Савезу 1932-1933, да се дакле једна специфична и хомогена група људи искорени, без које се не може говорити о геноциду/народоубиству,?

Зар то не би била добра прилика за немачки Бундестаг да покаже своју објективност и савесност, принципијелност и доследност, те осуди Британце због геноцида над Ирцима 1845-1849?

Јер овде се може наћи много више геноцидних елемената а  будући да су дотични парламентарци већ тако дубоко угазили у инфлационирање и банализовање злочина геноцида, и тиме показали дубоко непоштовање према свим жртвама научно доказивих великих геноцида, оног турске државе над Јерменима, Холокауста над Јеврејима, Порајмоса (Самударипена) над Ромима и Србоцида хрватске државе 1941-1945, извршеног под патронатом Адолфа Хитлера а који Немачка иначе никада није признала.

Извор:
ИСКРА