ПРОАМЕРИЧКА ПОБУНА У ИРАНУ

Земље Евроазије су стратешки заинтересоване за стабилизацију ситуације у Ирану.

Већ више од два месеца у Ирану се одржавају крвави протести, који су праћени нападима на припаднике реда, државне органе и људе лојалне руководству земље. Протести се подржавају и подстичу споља. Главни спољни актери заинтересовани за дестабилизацију Ирана су САД и Израел.

Ситуација у Ирану

Повод за почетак протеста у Ирану била је смрт Курдкиње Махсе Амини. Наводно је убијена у Техерану од стране органа реда средином септембра. Пријављено је да је жена ухапшена због неприкладног изгледа. Иранска полиција објавила је снимак на којем се види како се онесвестила у рукама полиције и без видљивих трагова премлаћивања, али то није зауставило протесте.

17. септембра почеле су представе у родном граду преминуле Секизе. Пароле побуњеника биле су „Јин, Јииан, Азади“ („Жене, живот, слобода“) и „Бимре диктатор“ („Смрт диктатору“). Први слоган је и слоган Радничке партије Курдистана и њене идеологије, у којој феминизам заузима посебно место. Милитантне структуре иранских огранака ПКК, првенствено Партије слободе Курдистана са седиштем у Ираку, пружиле су подршку побуни. Како се наводи, побуњеници су наоружани малим оружјем. Део би могао бити пребачен преко границе из Ирака. Постоје и информације о нападима побуњеника на представнике агенција за провођење закона, припаднике милиције Басиј, као ио убиствима присталица легитимне власти од стране њих.

Као одговор, Корпус гарде исламске револуције (ИРГЦ) почео је да удара на ирачку територију, где се налазе базе милитаната које подржавају Сједињене Државе и Израел. Од 20. до 21. новембра изведен је трећи напад од септембра на инфраструктурне објекте проамеричких милитаната.

Према наводима побуњеника, који преносе западни медији, протести су захватили 43 града Ирана. Најзапаженији наступи одиграли су се у градовима на северозападу земље, где је проценат курдског и турског (азербејџанског) становништва висок. Међутим, протести су одржани и у другим деловима земље, укључујући и Техеран.

Наступи и напади на представнике Корпуса исламске револуционарне гарде (ИРГЦ) се такође дешавају у провинцији Систан-Белучистан, која се граничи са Пакистаном.

Дана 28. новембра, према званичним подацима, у сукобима на обе стране погинуло је 300 људи.

Протестно сликарство

Западни медији протесте представљају као доказ жеље Иранаца за западном демократијом и реакцију на „угњетавање жена“. Феминистичка слика протеста одговара лево-либералној идеологији која доминира модерним Западом. Шишање косе, одбијање ношења хиџаба и кршење других исламских норми у погледу изгледа постају симболи протеста. Мрежа покушава да промовише „фласх банг“ „одбаци турбан“ – акте насиља против муслиманског свештенства. Истовремено, у патријархалним областима насељеним Белучком, протест има претежно „мушко“ лице.

Чињеница да се истовремено са протестима побуњеника у Ирану одвијају и масовне акције подршке Исламској Републици светски медији обично игноришу.

Само представљање протеста, који су почели са „светом жртвом“ „полицијске бруталности“, подсећа на нереде у САД 2020. године, одржане под слоганом Црнци су животи важни. У протестну активност су укључена деца и тинејџери. Долази и до одмотавања слика „светих“ жртава, укључујући Курде и Белуче – етничке групе, међу којима су најјаче сепаратистичке тенденције.

За спољну публику, западни медији протесте приказују као доказ слабости иранских власти. Посебно се промовише апел свим „савесним људима света“ да помогну иранским побуњеницима, који је написала Фаридех Морадкани, нећака врховног вође Ирана. Апел би требало да симболизује крхкост иранског државног система, против чега су наводно почели да се противе рођаци шефа државе. Међутим, Морадхани је дугогодишњи антивладин активиста чији је покојни отац био опозиционар ожењен Хамнеијевом сестром. Ова грана породице се деценијама супротставља Хамнеију, а Морадхани је више пута затварана због својих антидржавних активности.

Генерално, слика протеста у светским медијима требало би да оправда максималан притисак Запада на Иран, укључујући нове санкције, подршку терористичком подземљу и организовање побуњеничке мреже.

Помоћ из САД и Израела

Ирански врховни вођа ајатолах Али Хамнеи више пута је оптуживао Сједињене Државе и Израел за подстицање побуне у земљи. Ове земље су отворено подржавале побуњенике у Ирану. Конкретно, налози израелског министарства спољних послова на друштвеним мрежама јавно подржавају демонстранте. У Израелу, Сједињеним Државама и европским земљама представници дијаспоре говоре за промену режима у Ирану. Амерички председник Џо Бајден рекао је 4. новембра да ће САД „ускоро ослободити Иран“, додајући да ће се „ослободити прилично брзо“.

Заузврат, француски председник Емануел Макрон је 14. новембра позвао на санкције Ирану као одговор на „сламање револуције“.

Министар спољних послова Исламске Републике Хосеин Амир Абдолајан оптужио је 17. новембра Израел да покушава да организује грађански рат у Ирану.

„Детаљне информације о учешћу западних земаља повезаних са Сједињеним Државама у организовању протеста у Ирану достављене су шефовима дипломатских мисија ових држава у Техерану“, рекао је портпарол иранског министарства спољних послова Канани Чафи 28. новембра.

Да заврти протесте и претвори их у глобалну медијску прилику, Сједињене Државе користе сваку прилику. На пример, Светско првенство у суседном Ирану. Тако се на почетку шампионата Реза Пахлави, најстарији син последњег иранског шаха, који живи у Сједињеним Државама, обратио запосленима и новинарима ФИФА. Уочи утакмице између репрезентација Ирана и Сједињених Држава, Американци су на својим налозима на друштвеним мрежама објавили заставе Ирана без грба Исламске Републике. Американци су свој корак објаснили „подршком женама у Ирану које се боре за основна људска права“. Сам меч, који је одржан 29. новембра, праћен је покушајима извиждања иранске химне, развијањем заставе Украјине и другим провокацијама.

Међународно окружење

Ирански протести поклопили су се са извештајима о испорукама иранских дронова Русији. Беспилотне летелице „Геран-2“, које визуелно подсећају на ирански Шахед-136, Русија активно користи у Специјалној војној операцији против Оружаних снага Украјине.

Тако су протести и оружане демонстрације у Ирану постали реакција на стварање јаке војно-политичке осовине „Москва-Техеран“. У новембру су се покушаји дестабилизације Ирана поклопили са протестима у Кини, не тако значајним, али су такође активно пропагирани од стране западних медија.

Побуну у Ирану прати и погоршање односа са суседним Азербејџаном. Баку традиционално има јаке односе са Тел Авивом. У Азербејџану се на нивоу експерата изговарају изјаве о могућности „независности“ региона Ирана насељених Турцима-Азербејџанима. Један од посланика азербејџанског парламента Гудрат Хасангулијев позвао је на преименовање земље у „Северни Азербејџан”, називајући Азербејџанце „подељеним народом”.

Иран је недавно одржао војне вежбе на граници Азербејџана, као одговор на то, Азербејџан је извео сопствене маневре у близини границе са Ираном. „Даћемо све од себе да заштитимо наш начин живота, секуларни вектор развоја Азербејџана и Азербејџанаца, укључујући Азербејџанце који живе у Ирану. Они су део наше нације“, прокоментарисао је своје поступке председник Азербејџана Илхам Алијев.

Наступе у провинцији Систан-Белуџистан прати протестни покрет Белуџија са друге стране иранско-пакистанске границе. Тамо су, посебно, антикинеске демонстрације у луци Гвадар. Ово последње игра важну улогу у кинеском пројекту Један појас, један пут.

Објективно, протести у Ирану и њихова трансформација у глобални медијски догађај од стране западних медија имају неколико циљева:

1. Ирански уступци око „нуклеарног споразума“, одбијање војно-техничке сарадње са Русијом и Кином. Главни циљ је изолација Русије, против које су сада бачени главни ресурси атлантиста.
2. Дестабилизација западне Азије: опуштање курдских и азербејџанских фактора, стварање нових центара сукоба који ће Турску натерати да интервенише. Уочи председничких избора 2023. Турска такође може постати поље појачане протестне активности, која ће се прелити из Ирана. Главни циљ је да се уз помоћ притисака и евентуалне промене председника Турска врати у ред чланица НАТО лојалних САД.
3. Дестабилизација Ирана ће допринети расту нестабилности у Централној Азији – меком подножју Русије и Кине, као и у Пакистану. Могући резултат је интензивирање терористичких и екстремистичких активности у земљама Централне Азије, Пакистана, Кине и Русије. Иран такође игра кључну улогу у два трансконтинентална пројекта – кинеском „Један појас, један пут” и руском коридору север-југ. Дестабилизација Ирана и могуће реперкусије у Централној Азији и Пакистану негативно ће утицати на развој ових пројеката који јачају Русију и Кину.

Теоретски, Саудијска Арабија и Азербејџан могу имати користи у ограниченој мери од иранских протеста, али ако успе, Запад може одлучити да „извезе револуцију” иу ове земље, по моделу „арапског пролећа” 2010-2011.

Земље Евроазије, пре свега чланице ШОС, стратешки су заинтересоване за стабилизацију ситуације у Ирану и подршку иранском руководству у свим областима.