Александар Дугин: Анализа теорије светског система (2)

Да се сада окренемо другој теорији: анализи светског система коју је конструисао Имануел Валерштајн [1]. Валерштајн је био експонент Марксистичке школе међународних односа (нарочито њеног троцкистичког тумачења), на основу доктрине –„дугорочног” (Ф. Браудел [2]) и латиноамеричких теоретичара структуралне економије (Р. Пребич [3], С. Фуртадо [4]), који су развили модел светских зона у складу са степеном развоја капитализма.

Ово схватање представља развој идеја Владимира Лењина о империјализму [5] као највишем степену развоја капитализма, према коме капиталистички систем природно тежи глобализацији и ширењу свог утицаја на читаво човечанство. Колонијални ратови између развијених сила само су почетна фаза. Капитализам постепено остварује јединство својих наднационалних циљева и чини језгро светске владе. Ово је у потпуном складу са либералном теоријом међународних односа према којој се феномен империјализма, кога марксисти разумеју на критички начин, описује апологетски и као циљ глобалног друштва – једног света.

Три нивоа теорије

Географски израз теорије светског система је утврђивање три нивоа [6]. Центар, језгро или богати север, чини зону максималног развоја капитализма. Северна Америка и Западна Европа одговарају језгру и исто су што и атлантизам и њему одговарајућа западноевропска цивилизација, чији се пол у 20. веку померио у Сједињене Државе. Срж Валерштајновог светског система се поклапа са „првим светом”.

Око језгра је први прстен, који се у Валерштајновој теорији назива „полупериферија”. Обухвата земље које су инфериорне у односу на језгро у погледу развоја, али очајнички покушавају да остваре оно што сматрају моделом. Земље на полупериферији су, такође, капиталистичке, али прилагођавају моделе капитализма својим националним карактеристикама. У њима се по правилу обликују „цезаристички” режими (према номенклатури А. Грамшија [7]), односно, либерална хегемонија се само делимично прихвата – посебно у економији, технологијама и моделима индустријализације, док локални модели одговарају предкапиталистичким или некапиталистичким моделима који настављају да преовлађују у политичком систему, култури и у друштвеној свести. Валерштајнова полупериферија обухвата развијеније земље Латинске Америке, посебно Бразил, Индију, Кину и Русију. Другим речима, то су, опет, земље БРИК или БРИКС клуба, односно другог света.

Валерштајнова периферија одговара ономе што је првобитно схваћено као „трећи свет”, са истим основним карактеристикама – неразвијеност, заосталост, неучинковитост, архаичност, неконкурентност, корупција итд. – које има „други свет”. Ово се, такође, назива „сиромашни југ”.

У Валерштајновој теорији светских система следи изјава о главном тренду развоја. Она произилази из марксистичког веровања у напредак и промену привредних формација. То значи да између језгра, полупериферије и периферије постоје не само просторни, већ и историјски и временски односи.

Периферија је у складу са прошлошћу, архаичним предкапиталистичким поретком. Језгро оличава универзалну будућност, глобални капитализам (отуда глобализација). Полупериферија је зона у којој се одвија разлагање на оно што се враћа у језгро и оно што се стропоштава у периферију. Према Валерштајну, полупериферија није алтернатива капитализму, већ само његова одложена фаза. То је одложена будућност. Сaм Валерштајн стога није био посебно заинтересован за полупериферију, пратећи само оне трендове који су потврдили расцеп таквих друштава на либералну глобалистичку елиту и све архаичније и пролетеризоване масе. Валерштајн је предвидео да ће се полупериферија ускоро поделити на језгро и периферију и престати да постоји.

Једном када полупериферија нестане, цео свет ће постати глобалан: богати север ће бити у директном контакту са сиромашним југом, где ће елите поново бити укључене у језгро, а масе – глобалним миграцијама помешане са масама из других области – постаће међународни светски пролетаријат. Тада ће почети пролетерска револуција коју је предвидео Маркс, криза светског капиталистичког система, а потом и комунизма. А то би требало да се деси тек након завршетка процеса капиталистичке глобализације, уједно и након укидања полупериферије. Као троцкиста и антистаљиниста, Валерштајн је веровао да се социјализам не може изградити у једној земљи, ни у Совјетском Савезу, ни у Кини, већ би то било само одлагање глобализације, а тиме и светске револуције која ће је пратити.

Као што су Маркс и Енгелс у свом Манифесту Комунистичке партије [8] наглашавали да, док се буржоазија бори са средњовековним институцијама, комунисти треба да је подрже и да, тек након успеха буржоаских револуција, ступе у непосредно сучељавање са капиталистима, Валерштајн и већина савремених културних марксиста и левичара се, на исти начин, залаже за глобализацију и против очувања суверенитета појединачних сила, како би им се одлучно супротставили после потпуне победе либерала и глобалиста. Зато своју доктрину не називају антиглобализмом већ алтерглобализмом – предлажући пројекте постлиберализма, а не антилиберализма [9].

Полупериферија у многополаризму

У контексту многополарног света, Валерштајнов светски систем као целина је пре антитеза. Сам феномен полупериферије многополаризам види на сасвим другачији начин. То није само привремено стање заосталих друштава која још нису укључена у језгро, већ могућност другачијег тока историје, који одбацује универзалност капитализма и либералну глобализацију и одбацује право језгра да буде синоним за будућност и пример универзалне судбине. Полупериферија се не посматра као посредни феномен између језгра и периферије, већ као независна комбинација суштинског цивилизацијског идентитета који остаје непромењен и процеса модернизације. Хантингтон [10], који је говорио о сукобу цивилизација које су замениле биполарни свет, користио је израз „модернизација без вестернизације”. Ово је и свесна стратегија елита полупериферије, које бирају да се не интегришу у глобалне елите из језгра, већ да остану владајућа класа у контексту цивилизације полупериферије. То видимо у Кини, у исламским земљама и донекле у Русији.

Испоставља се да је појам полупериферије, ако се одвоји од марксистичко-троцкистичког контекста теорије светског система, једнак појму „другог света”. Ово нам омогућава да се детаљније усмеримо на векторе односа између земаља полупериферије (БРИКС), земаља језгра и мрежи земаља периферије.

Комбиновањем потенцијала земаља полупериферије и успостављањем интелектуалног дијалога између елита које су свесно одлучиле да се не интегришу у срж глобалног либералног капитализма, добија се пројекат са ресурсима који су упоредиви – чак и већи од збирног потенцијал језгра (први свет) – али са сасвим другачијим вектором развоја. У интелектуалном смислу, полупериферија овде не делује као територија „одложене будућности”, већ као зона слободног избора која у сваком тренутку може суверено да комбинује елементе „будућности” и „прошлости”, у било којој размери. Довољно је напустити либералну и марксистичку догму о линеарном времену и друштвено-техничком прогресу, али то и није тако тешко као што изгледа – јер конфучијанске, исламске, православне, католичке и хиндуистичке теорије времена не познају догму прогреса, а будућност на којој капиталисти и марксисти инсистирају, виде као чисто негативну, као есхатолошки апокалиптични сценарио или имају потпуно другачији поглед на њу.

Полупериферија (други свет) тада престаје да буде међуетапа и сива зона између „прогреса” и „варварства”, „цивилизације” и „архаике”, већ се успоставља као поље суверених цивилизација које саме успостављају основне критеријуме, норме и мере – с обзиром на људску природу, Бога, бесмртност, време, душу, веру, пол, породицу, друштво, правду, развој итд.

Само језгро тиме губи статус универзалног циља и постаје само једна од цивилизација. Други свет каже: све је полупериферија из које се може ићи или у језгро или на периферију, а саме земље језгра нису апстрактни пример универзалне будућности, већ само један од региона човечанства, једна од његових провинција која је направила свој избор, али тај избор мора остати унутар њених граница.

КРАЈ ДРУГОГ ДЕЛА

________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:

[1] Wallerstein I. The Modern World-System: Capitalist Agriculture and the Emergence of the European World Economy in the Sixteenth Century. New York: Academic Press, 1976.
[2] Braudel F. Le Temps du Monde. Paris: Armand Colin, 1979.
[3] Prebisch R. Capitalismo periférico. Crisis y transformación, Santiago de Chile: CEPAL,1981.
[4] Furtado C. Desenvolvimento e subdesenvolvimento. Rio de Janeiro: Fundo de Cultura, 1961.
[5] Ленин В.И. Империализм, как высшая стадия капитализма. Популярный очерк/ Ленин В.И. Полное собрание сочинений. 5-издание. Т. 27. М.: Политиздат, 1969.
[6] Wallerstein I. World-Systems Analysis: An Introduction. Durham, North Carolina: Duke University Press. 2004.
[7] Грамши А. Избранные произведения: Т. 1—3. — М.: Изд. иностранной литературы, 1957—1959.
[8] Маркс К., Энгельс Ф. Манифест коммунистической партии/ Маркс К., Энгельс Ф. Сочинения. Т. 4. М.: государственное издательство политической литературы, 1955.
[9] Wallerstein I. After Liberalism. New York: New Press, 1995.
[10] Huntington S. The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order. New York : Simon & Schuster, 1996.

Извор:
ИСКРА