Мекгрегор: Русија у украјинском рату прави нову војску за извођење одлучујућих стратешких операција

БЕЛА КУЋА ЈЕ УЛАСКОМ У РАТ У УКРАЈИНИ ЖЕЛЕЛА ДА ОСЛАБИ РУСИЈУ, А ЗАПРАВО ЈЕ – ВОЈНО ЈАЧА

* Чим се уверио у погрешност спремности Вашингтона на преговоре и компромисе, Путин је наложио Генералштабу да направи нови оперативни план са новим циљевима: 1. сломити украјинског противника; 2. отклонити сваку сумњу у Вашингтону и европским престоницама да ће Русија победити под сопственим условима, 3. створити нови територијални статус кво који задовољава потребе националне безбедности Русије

* У јужној Украјини, западној Русији и Белорусији распоређено је 540.000 руских војника. А тај број наставља да расте. Плус: 1.000 ракетних и артиљеријских система, хиљаде балистичких и крстарећих пројектила, дронове и 5.000 оклопних возила, са најмање 1.500 тенкова, стотине ловаца и бомбардера и хеликоптера. Те нове снаге имају мало заједничког са руском војском која је ушла у Украјину 24. фебруара 2022. године

* Војска Русије која ће се појавити у ватри овог рата највероватније ће бити створена по обрасцима генерал-пуковника Махмута Гарејева, који су описани у његовом делу „Ако сутра буде рата? Обриси будућих оружаних сукоба”. Биће то много моћније снаге способне да изводе одлучујуће операције за релативно кратко време уз минималнапојачања и обуку

_________________________________________________________

Аутор: Даглас МЕКГРЕГОР, пуковник, бивши саветник шефа Пентагона за лист The American Conservative

ПОЧЕТНА фаза руске специјалне војне операције у Украјини била је ограничена операција са ограниченим циљевима.

Кључно за разумевање те фазе је то што је Москва покушавала да постигне ништа више од тога да убеди Кијев да преговара, да јасно стави до знања Вашингтону да је пријем Украјине у НАТО апсолутно неприхватљив и да је за Москву неприхватљиво даље кршење права Руса у Украјини.

Специјална операција је тада била заснована на нетачним претпоставкама и прва њена фаза је билапрекинута. Како се испоставило, ограниченост те фазе специјалне операције дала је резултат који Москва уопште није очекивала: стварала је утисак слабости, а не снаге Русије и њене војске.

Након што се уверио у погрешност спремности Вашингтона на преговоре и компромисе, Путин је наложио Генералштабу да направи нови оперативни план са новим циљевима: 1. сломити украјинског противника; 2. отклонити сваку сумњу у Вашингтону и европским престоницама да ће Русија победити под сопственим условима, 3. створити нови територијални статус кво који би задовољио потребе националне безбедности Русије.

Чим је нови план одобрен, председник Путин је пристао на „поштедни режим операција“ – на одбрану територија које је Русија већ окупирала све док ресурси потребни за офанзивну операцију не буду спремни.

Путин је именовао новог команданта театра ратних дејстава – генерала Сергеја Суровикина, чији војни резони могу обезбедити успех.

Предстојећа офанзивна фаза сукоба ће продемонстрирати мали део руске војне моћи и њене будуће способности.

Док пишем овај текст, 540.000 руских војника распоређено је у јужној Украјини, западној Русији и Белорусији. А тај број наставља да расте.

Не смемо заборавити ни 1.000 ракетних и артиљеријских система, хиљаде балистичких и крстарећих пројектила, дронове и 5.000 оклопних возила, укључујући најмање 1.500 тенкова, стотине ловаца и бомбардера и хеликоптера.

Ове нове снаге имају мало заједничког са руском војском која је ушла у Украјину 24. фебруара 2022. године.

Већ сада се може предвидети да су руске Оружане снаге, које се рађају у сукобу у Украјини, осмишљене за извођење стратешки одлучујућих операција.

Војска која ће се појавити у ватри овог рата највероватније ће бити створена по обрасцима генерал-пуковника Махмута Гарејева, који су описани у његовом делу „Ако сутра буде рата? Обриси будућих оружаних сукоба”.

Нова војна структура састојаће се од много моћнијих снага способних да изводе одлучујуће операције за релативно кратко време уз минимална појачања и обуку.

Другим речима, Вашингтон ће пе окончања сукоба схватити да је Русија умножила свој војни потенцијал, а Бела кућа је, уласком у оружани сукоб са Москвом, желела да постигне управо супротно.

Али, ниједан од будућих резултата његове данашње политике не би требало да изненади Вашингтон.

Још од Бајденовог говора у Варшави, где је захтевао „промену режима“ у Москви, његова администрација одбија да стратешки мудро гради своју спољну политику.

Попут глупог генерала, који инсистира да се сваки педаљ земље брани до последњег војника, председник Бајден поново потврђује спремност САД за конфронтацију са Русијом, а и са било којом другом државом која изађе изван оквира лицемерних глобалистичких демократских стандарда. Штавише, за Бајдена је неважна цена коју ће амерички народ платити за ту конфронтацију – како у области безбедности, тако и на плану благостања.

Бајденов говор у Варшави био је емотивно узаврео и обавијен идеолошким велом морализаторског глобализма који је толико популаран у Вашингтону, Лондону, Паризу и Берлину. Али, за Москву је тај говор био раван Картагинском мировном плану.

Бајденова спољнополитичка стратегија „не узимајте заробљенике“, коју САД сада следе, значи да следећа фаза украјинског рата неће бити само уништење украјинске државе.

Биће уништени и последњи остаци послератног либералног светског поретка, доћи ће до великих померања моћи и структура утицаја широм Европе, посебно у Берлину, а да не говоримо о Вашингтону и Москви.

Овај процес ће, у извесном смислу, тицати чак и Пекинга.

Извор:
ФАКТИ