Јединица 731

Стравични јапански експерименти. У рату се чине разни злочини, али овакво нешто превазилази све на шта бисте помислили. Одмах вас упозоравам да слике које следе нису за свакога. Стравична јапанска јединица 731 учинила је своје… Овај истраживачки програм био је једна од највећих тајни у Јапану током и након завршетка Другог светског рата. Био је то обиман програм са циљем да се развије орушје за биолошки рат, где би били коришћени вируси куге, антракса (црни пришт), колере и гомиле других стравичних патогена.

Истраживања је водила мистериозна јединица 731 јапанске империјале армије, експериментишући на људима и тестирајући на терену бомбе куге. Бомбе су бацане на кинеске градове да би се установило може ли се на тај начин изазвати епидемија. Наравно да су успели у томе.

Ево одмах речи једног 72-годишњег старца који је био медицински асистент у јапанској армији у Кини и који је тада и сам вршио стравична дела на људима: ‘Људи у белим мантилима довукли су голог тридесетогодишњег мушкарца у операциону салу. Операција без анестезије је почела. Момак је знао да је за њега све готово, па се није одупирао док су га везивали за сто, али када сам у руке узео скалпел, почео је да вришти. Направио сам рез од грудног коша па до стомака. Он је ужасно вриштао, био је то неописив звук, док му се лице грчило у агонији.Онда је коначно престао да вришти. То је била свакодневна рутина једног хирурга, али је на мене оставило посебан утисак јер ми је било први пут’.

Овај старац који је наравно инсистирао на анонимности објаснио је разлоге ове вивисекције: затвореник, Кинез, био је намерно заражен вирусом куге за потребе истраживачког пројекта чији је циљ био да се развије бактериолошка бомба куге за употребу у Другом светском рату.Истраживачи су желели да открију ефекте болести на унутрашње органе човека, па су једноставно одлучили да распоре живог заробљеника.

Првобитно цурење информација о бактериолошком ратном програму Јапана претворило се 80-тих година у праву бујицу. Усред непрестаног порицања чланова јапанске владе, како појединачно тако и колективно, да је Јапан био агресор у Другом светском рату, широм Ауије се проширила дискусија током које је на површину почела да избија истина о јапанским зверствима. Најпознатији текст о томе је написао Николас Кристоф под насловом, ‘Јапан се суочава са језивим ратним злочинима’, објављен у Њујорк тајмсу 1995. године. У том чланку дат је детаљан преглед најшокантнијих, најодвратнијих и најокрутнијих злочина са којима се икада суочио овај цивилизовани свет. Јапанска јединица 731 користила је људска бића за вивисекцију са циљем да развије биолошко оружје. Једнако невероватно звучи и чињеница да су САД заташкале злочин у замену за податке и резултате експеримената на људима, што је директно игнорисање међународних закона и људских права.

Али, кога још чуди политика САД-а. Након Другог светског рата осудили су на смрт све нацисте који нису имали никакво знање, замазали целом свету очи, а они који су били стручњаци у својим монструозним пројектима пребачени су у САД, путем операције PAPERCLIP (Спајалица).

Ово је био пројекат америчке армије, створен уз помоћ нацистичких научника, обавештајног дела и других ратних злочинаца из Европе и Јапана који су пребачеми у САД после Другог светског рата и који су своје монструозне експерименте наставили да раде, сада под патронатом САД-а. Научници и бивши припадници јединице 731 тврде да је најмање 3.000 људи, а по неким рачуницама и много већи број, убијено у стравичним медицинским екпериментима. Ниједан од њих није преживео, а нико не зна колико је људи умрло приликом тестирања ‘на терену’.

На крају Првог светског рата 1918. године, медицинско надлештво јапанске армије започело је проучавање биолошког оружја и начина ратовања. За шефа истраживачког тима постављен је мајор Терунобу Хасебе, кога је убрзо наследио др Ито са тимом од 40 научника. Ово је потрајало неколико година. Међутим, прави почетак стварања јапанског биолошког оружја започиње са уздизањем Ишииа Широа. Ишши је дипломирао медицину на универзитету у Кјоту 1920. године и сместа се придружио армији. Докторирао је 1927. године и започео пропагирање биолошког оружја у јапанској армији.Приклонио се растућем јапанском милитаризму, и уздигао се до моћи коју су употпунила три елемента. Прво, Ишии је као војни аташе послат у Европу 1928. године. Следеће две године провео је у Европи и у Америци, занимајући се за истраживања на пољу биологије.

После повратка унапређен је у чин мајора и посветио се промоцији истраживања и производње биолошког оружја, пропагирајући теорију да се савремени рат може добити само науком и технологијом и да је производња биолошког оружја најекономичнија за земљу сиромашну природним ресурсима, као што је Јапан. Друго, Ишии је пронашао моћене савезнике у армији.

Били су то пуковник Тетсузан Нагата, отправник војних послова, Пуковник Јориничи Сузуки, шеф прве тактичке секције војног генералштаба, пуковник Руиђи Кајитсука задужен за медицинско оделење у војсци и пуковник Чикахико Коизуми, начелник војне хирургије познат као отац јапанског хемијског оружја (на крају рата починио је самоубиство због страха да ће бити прогоњен као ратни злочинац), и Садао Араки, министар армије и лидер странке ‘Империјалног пута’ у јапанској армији.

Убрзо после Ишиијевог повратка из Европе у области Шикоку избила је нека врста менингитиса.Ишши је дизајнирао филтре за воду који су помогли у спречавању даљег ширења болести и стекао је познато име, нарочито у војсци где је проглашен за најславнијег бактериолога. Упркос свему овоме, Ишиијев највећи добитак лежи у помањкању морала и гриже савести, који је више него неопходан сваком лекару.

По наређењу цара Хирохита, 1936. године основане су две јединице: једна је била Ишиијева јединица у јавности названа ‘Оделење за превенцију епидемија и прочишћавање вода Армије Куантунг’, чије се име није променило у ‘Јединица 731’ све до 1941. године, која је требала бити премештена у нову базу код Пингфана, 20 километара југозападно од Харбина. Друга је била јединица Вакаматсу (названа по свом командиру Јуђиру Вакаматсуу, а касније је прекрштена у јединицу 100), смештена у бази у Менгчиатуну близу Чангчуна, за јавност названа ‘Оделење за превенцију ветеринарских болести Армије Куантунг’.У јуну 1938. годсине јединица 731 сели се на нову локацију код Пингфана и заузима површину од 32 квадратна километра, означену као ‘ничија земља’. У међувремену Ишии је унапређен у чин пуковника и имао је 3000 Јапанаца под својом командом.

Од 1940 године Ишии Широ је у Кини предводио јединицу 731 ангажовану у биолошком ратовању и нападима на градове Нингпо, Чинхуа, Чучоа у провинцији Чечианг (током руско-јапанског рата у Монголији, 1939. године јединица 731 је распоређена на фронт да би вршила бактериолошке нападе). Да би се осветили за ваздушни напад САД-а на Токио под заповедништвом пуковника Дулитла у априлу 1942. године, када је преко 60 америчких пилота спасено из области Чечианг, Јапан је лансирао широку кампању чишћења уз учешће неколико стотина људи из јединице 731 и подређене јединице 1644 из Нанкинга. Почетком новембра 1941. године јединица 731 шаље авион да приошири бубонску кугу У Чангтију и Хунану. Овај догађај је био добро познат америчким и британским обавештајцима у Чангкингу, а поред тога је и кинеска влада послала комплетне информације америчкој и британској влади преко својих амбасадора у Лондону и Важингтону. Кинеске власти су дуго знале да Јапан користи билолошко орушје против Кине и непрестано су се обраћале међународној заједници за помоћ. Пре бекства из Кине у време јапанске предаје, јединица 731 је ослободила хиљаде заражених парцова који су изазвали епидемију куге у 22 округа провинција хеилунгчианг и Кирин, а преко 20.000 Кинеза изгубило је живот. Како је куга била сасвим добро описана у новинама, многи Кинези су постали свесни да је Јапан примењивао биолошко оружје током рата.

Предност коју је имала Кина, са јапанске тачке гледишта, била је та што су Кинези били довољно доступни субјекти на којима ће се тестирати дејство биолошког оружја. Субјекти су названи ‘цепанице’.Већину су, наравно, чинили Кинези, али је такође било и довољно Руса, који су побегли из домовине у Кину.

Такео Ване, 71-годишњи бивши медицински радник јединице 731, који данас живи у Мариоки, граду на северу Јапана, каже да је једном приликом видео стаклену теглу високу два метра, у којој је мушкарац, белац, био потопљен у формалдехид. Човек је био исечен вертикално на два дела и Такео Ване претпоставља да је то био Рус јер је тада много Руса живело у околини. Главни штаб јединице 371 имао је доста таквих тегли са узорцима. У њима су чувана стопала, главе, унутрашњи органи и све је било уредно пописано и обележено налепницама. Један од ветерана јединице 731 који је инсистирао на анонимности изјавио је, ‘Видео сам налепнице на којима је писало: Американац, Енглез, Француз, али већина су били Кинези, Корејци и Монголи. (На слици десно горе приказани су доктори јединице 731 на задатку).

Медицински истраживачи често су затварали заражене затворенике са здравима да би видели којом ће се брзином болест ширити. Доктори су такође затварали људе у коморе под великим притиском да би установили колико времена је потребно док им очне јабучице не излете из својих лежишта. Жртве су често одвођене на место звано Анда у строго забрањеној зони. Тамо су их везивали и бомбардовали бактериолошким оружјем да би видели колико је нова технологија ефикасна. Авиони су засипали зону вирусима куге или бацали бомбе са бувама инфицираним кугом. Циљ експеримената је био да се установи колико ће људи умрети и на којој удаљености од центра експлозије.

Јапанска армија је редовно изводила тестове на терену, са циљем да се открије хоће ли биолошки рат функционисати и изван лабораторија. Авиони који су бацали буве заражене кугом изнад кинеских градова Нингбо и Чангде касније су извештавали о избијању епидемија. Јапанске трупе су такође бацале вирусе колере и тифуса у реке, језера и изворе воде, али су резултати често били контрапродуктивни.

Специјалисти за биолошки рат су 1942. године распршили клице дизентерије, колере и тифуса у провинцији Зеијанг у Кини, али су том приликом оболели јапански војници и 1700 их је умрло.

Историчар са калифорнијског државног института, Шелдон Харис, процењује да је преко 200.000 Кинеза убијено током ових експеримената на терену. Харис такође тврди да су животиње заражене кугом, пуштене на кинеску територију када је рат већ био при крају, изазвале епидемију куге која је убила најмање 30.000 људи у области Харбин од 1946. до 1948. године. Водећи научник јединице 731 Кеичи Тсунеиши врло је скептичан по питању броја настрадалих. Он је у Јапану чак предводио акцију јавног разоткривања зверства јединице 731, али је рекао да је напад на Нингбо убио само стотину људи и да не постоје докази да су велике епидемије болести избијале током тестирања на терену.

Прва особа која је открила јавности злочине јединице 731 и покренула питање о томе да би САД могла да их заташка, био је Џон В. Пауел Јуниор (штампао је лист Цхина Wееклy у Шангају, који је престао да излази 1953. када је Пауел одлучио да се врати у америку).

После повратка у Америку Пауел је био жестоко прогањан. У октобарском издању Билтена за атомске научнике из 1981.године, Пауел објављује текст ‘Јапанско биолошко оружје 1930-1945’. Међутим, детаљно урађена студија о овим злочинима није се појавила све док двојица британских новинара, Питер Вилијамс и Дејвид Валас, нису објавили 1989. године књигу ‘Јединица 731 – јапански тајни биолошки рат у Другом светском рату’.

На основу заједничког рада Вилијамса и Валаса, професор Шелдон Харис довршио је своју монументалну књигу ‘Фабрике смрти – јапански биолошки рат 1932-1945. и америчко заташкавање’. Ова књига је објављена у Њујорку 1994. године. У њој је наведен и интересантан детаљ. Наиме, аутор књиге је још 1990. године писао да су све структуре власти у Америци забринуте због откривања саучесништва у највећим злочинима овога света и да ће, вероватно, настојати да наоправе нови рат негде у свету (по могућству у Европи). Рекламна машинерија невиђених размера биће ангажована, писао је тада професор Харис, на доказивању да нека од страна оснива концентрационе логоре по узору на нацистичке, чинећи зверства каква су се дешавала само за време Другог светског рата. Циљ је био једноставан, скренути пажњу са истраживача прошлости и натерати јавно мнење да се згражава и осуђује друге. Убрзо после тога, почео је сукоб на простоима бивше СФР Југославије. Америка је само на то чекала, а колики је њен удео у свему овоме не треба посебно ни напомињати.

Извор:
КОНОПЉА ЊУЗ