Упокојио се Бранко Тепић, дјечак из носиљке мајке Кнежопољке

Бранко Тепић, дјечак кога, на иконичној фотографији Жоржа Скригина, носи његова мајка Милица Тепић упокојио се јуче. Нека га Господ прими у Царство небеско.

Исповест: „Ја сам Бранко Тепић, дечак из носиљке мајке Кнежопољке“

Чувена фотографија Жоржа Скригина на којој мајка Кнежопољка води децу за нас је метафора страдања цивила у рату, али за Бранка Тепића (74) – дечака који вири из носиљке на мајчиним леђима – она је најинтимније животно сведочанство.

Чувена фотографија Жоржа Скригина на којој мајка Кнежопољка води децу за нас је метафора страдања цивила у рату, али за Бранка Тепића (74) – дечака који вири из носиљке на мајчиним леђима – она је најинтимније животно сведочанство.

Слика жене што погурено корача ратном пустињом: у носиљци на леђима беба, за руку води девојчицу. Прст ставља на усне и показује јој да буде тиха. Трагом ове фотографије, која је настала 1944. године у Кнежици под Козаром, „Блиц” је ступио у контакт с једином особом која данас може да говори о њеној, али пре свега о судбини њених актера.

ДИВЉА ЗВЕР

Бранко, дечак из носиљке, рођен је у септембру 1942. године, одмах после козарске офанзиве. Његов отац, народни херој Бранко Тепић – по ком му је мајка Милица и дала име – у том тренутку већ је био мртав: заједно са другим устаницима окупатор га је ухватио и обесио у Босанској Дубици. Његова мајка Милица током рата је са децом стално била у збегу у Поткозарју. Током једног од тих лутања, наишла је на ратног репортера Жоржа Скригина.

– Жорж ју је фотографисао трипут, из различитих углова. Питао је онда куда ће, а она му је, како ми је рекла, одговорила: „Да ми није ово двоје – знам куда бих, овако не знам шта ћу” – прича Бранко за „Блиц”.

Рата се не сећа, али сећа се какве је последице оставио.

– Одмах после рата сам имао трауму од војске, полиције, ма од свега сам бежао, добрих четири-пет година. Чим видим неког у униформи, побегнем под обалу Уне, и кријем се до мрака. Мајка је то знала и пуштала ме, разумела. Бежао сам као дивља звер: ваљда је то тај неки нагон за опстанком – прича Бранко.

БРАНКО ЋОПИЋ

Крајем рата, Милица Тепић се с децом враћа на кућно згариште у село Комленац, где су она, Бранко и сестра Драгица наставили да живе. Ипак, четири године касније, Милица умире, а Бранко и Драгица прелазе да живе код ујака у оближњем селу Јошику. У Босанској Дубици, Бранко и Драгица су завршили ниже разреде школе. Бранко се потом школује у Петрињи, па одлази у једно село у Банији, где је радио као наставник у школи. Ту се и оженио Миљом, васпитачицом у вртићу. Живот га је потом одвео у Сисак, где је живео са супругом и троје деце – сином Предрагом и близанцима Ненадом и Биљаном. Његова сестра Драгица се удала, а умрла је 1983. године.

Фама о Скригиновој фотографији и даље је трајала, али се сусрет ратног репортера и дечака из носиљке никада није догодио.

– Сећам се, 1974. сам дошао у Београд на једно окупљање преживелих из рата у Хотелу „Метропол“. Скригин је најавио долазак, пре свега како би се срео са мном. Ипак, током ноћи је телефонирао и рекао да не може да стигне. Но, то вече је за мене ипак било посебно, јер сам упознао Бранка Ћопића – сећа се Бранко Тепић.

Сусрет са Ћопићем био је, каже Бранко, величанствен.

– Пре него што ми је пришао ја сам одржао један говор о рату, који је њега очигледно импресионирао. Пришао је да ми честита и онда смо разговарали. Био је права људина: човек из народа, већ у годинама, али образован, светски човек, који није зазирао од разговора са сваким ко би му пришао. Скроман, а велики човек – сведочи Тепић.

ПОБЕДНИК

Током живота у Хрватској, Бранко је направио и викендицу у селу Велика Градуса, недалеко од Сиска. Та кућица ће му, игром случаја, добро доћи када 1991. године схвати да је ђаво дошао по своје, и да је време да се из Сиска повуче у село.

– Када је 1995. опет запуцало, побегли смо од „Олује“ у Босанску Градишку. Осам година касније вратили смо се, али у Градусу, никад више у Сисак: тај лепи стан од 75 квадрата неко нам је отео. На крају, испада да ми је читав живот прошао у избеглиштву. Али, срећан сам: кад видим шта имам, шта остављам – пре свега децу и пет унука – а у каквим сам временима живео. Никоме нисам на терету, живим мирно, и после свега – осећам се као победник – каже Бранко Тепић.

Извор:
ЈАДОВНО