ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НЕКТАРИЈА ЕГИНСКОГ ЧУДОТВОРЦА

Ова новојављена звезда на небу Цркве Христове, богоносни отац наш Нектарије, родио се у Силиврији Тракијској 1. октобра 1846. године од побожних и сиромашних родитеља Дима и Василике, добивши на крштењу име Анастасије. Прве темеље образовања Анастасије доби у свом родном месту, а у четрнаестој години отпутова у Цариград, где га неки рођак прими за помоћника у трговачкој радњи. Још од раног детињства се показала његова љубав према књизи. Као дете правио је књиге од комада папира, објашњавајући мајци како жели да у књиге записује речи Божје. Правио је такође од хартије и свештене одежде, показујући тиме своју љубав према свештеничком позиву и откривајући своје будуће призвање.

Рад у трговини није угасио у њему ту жеђ за науком. Сваки слободни моменат користио је за читање, развијајући у себи све више љубави према Цркви. Поред световних древних грчких мислилаца и философа особито је волео да чита Свете Оце, из којих је исписивао поједина места ради себе али и ради других. Понекад их је, како сам сведочи, исписивао на хартији из радње којом је замотавао робу, тако да је заједно са продатом робом давао својим муштеријама и поучне текстове ради њихове духовне користи. Доцније је те духовне текстове сабрао у једну књигу под називом „Ризница изрека“ и штампао.

Иначе од самог детињства се одликовао својом усмереношћу на духовни живот, издвајајући се тиме од својих вршњака и показујући мало интереса за њихове несташлуке. Тако је и у Цариграду користио сваку прилику да учествује на свакодневним богослужењима, носећи се још тада мишљу да прими монашки чин и да постане свештеник. Ту у Цариграду он би, после неког времена, постављен за васпитача у школи метоха Гроба Господњег: нижим разредима је био васпитач а сам је похађао више разреде.

У својој двадесетој години Анастасије напусти Цариград и прими се да у селу Литију на острву Хиосу буде учитељ. Ту остаде седам година, поучавајући не само децу него и одрасле острвљане, потстичући их на побожност и врлину, колико речју толико и личним својим примером. Пазио је на своје понашање и проводио живот уздржљивости и скромности. Често се после предавања повлачио у своју собу, проводећи слободно време највише у читању и молитви. Храм не само што је редовно похађао, дајући као учитељ пример свима, него је много пута и проповедао у њему Христову благу вест спасења.

Жеђ за дубљим духовним животом учинила је да постане чести гост „Новог манастира“ на Хиосу, који обнови старац Пахомије, монах светог живота, са којим је млади учитељ Анастасије водио дуге и честе разговоре. Старац Пахомије му откри тајне свете монашке философије као „науке над наукама и учврсти у њему жеђ за подвижништвом. Рсзултат свега тога било је његово примање ангелског образа, које се догоди 7. новембра (1876. г.) у горе поменутом манастиру на Хиосу. Млади монах доби име Лазар, би прибројан манастирском братству и постављен за секретара. Сво братство необично га је волело због његове ревности и спремности да буде свима од помоћи.

После годину дана рукоположи га митрополит Хиоски Григорије за ђакона у храму светих мученика Мине, Виктора и Викентија, давши му ново име Нектарије. Ђакон Нектарије остаде у свом манастиру још две године, изучавајући са још већим жаром Свето Писмо и Свете Оце. Жеља му је била да студира теологију, али за то није имао новаца. Но Бог умудри имућног Јована Хоремина са Хиоса и он га посла да о његовом трошку студира у Атини. Дошавши у Агину, Нектарије заврши гимназију потом и Богословски факултет (1885.), трудећи се дан и ноћ. При завршетку гимназије умре његов добротвор Хоремин и он се no савету пријатеља обрати за помоћ Александријском патријарху Софронију. Благодарећи патријарховој препоруци уписа се на факултет у Атини, а касније доби и стипендију, која му омогући благовремени завршетак студија.

После окончања богословске науке ђакон Нектарије отпутова у Александрију, где га речени Патријарх рукоположи за презвитера у патријаршијском храму Св. Саве Освећеног (23.марта 1886. г.), произвевши га ускоро у чин архимандрита, у храму Св. Николе у Каиру. Оценивши његове способности и врлински живот, Патријарх му повери дужност проповедника и секретара Патријаршије.

Будући светитељ се показа веома ревносан у свом послу, вршећи своју дужност са страхом Божјим и многом љубављу. Благодарећи његовом труду и залагању би убрзо живописан храм Св. Николе. За време свог светог служења овај христољубиви муж задоби велику љубав народа и стече поверење, тако да после три године свог боравка у Александрији би изабран за епископа древне Пентапољске епископије. Тако запаљена светиљка његова би постављена на светионик, да светли свима светлољубцима светлошћу еванђелске истине и врлине. Глас о њему као мужу пуном врлина и знања још се даље чуо, а љубав народна према њему све више је расла. Но његова једина брига беше и даље како да угоди Богу и да буде од што веће духовне користи народу Божјем.

Углед, међутим, који он стече за тако кратко време, и духовна живост коју он изазва у Цркви, не би свима по вољи. Све то, уместо да буде повод радости, изазва код неких неразумних људи завист. Ови људи успеше да га опањкају код патријарха Софронија. Они почеше да шире вести како се он спрема да после њега заузме патријаршијски престо, користећи се народним поштовањем и придобијајући народ за себе. Да би остварили свој циљ и што боље успели у својој замисли да отстране Светога, покушали су да упрљају и његов морални лик. Патријарх, авај, поверова тим клеветама, тајно посејаним као сатански коров, па га без икаквог суда или саслушања, разреши од поверене му дужности. Прво му дозволи да може остати у патријаршији, али ускоро после тога упути му захтев да напусти патријаршијски град и да. отпутује куда хоће. Узалуд је светитељ тражио објашњење за неправедни поступак учињен према њему; без пресуде и оптужбе он би одбачен и протеран, тако да се целог његовог земаљског живота на њему оствариваше блаженство Господње: „Благо прогнанима правде ради.. .“

Народ, сазнавши за његов одлазак, туговао је за њим и писао му: „Дубоко смо ожалошћени Вашим одласком, јер осећамо у срцу свом ненадокнадиви губитак и сматрамо за велику штету то што смо се лишили омиљеног Архијереја и предоброг и изузетно трудољубивог клирика“.

Напустивши тако Египат, „у нади“, како сам писаше касније наследнику александријског трона патријарху Фотију, „да ће примити правду у дан у који. буде хтео Господ“, – овај незлобиви пастир словесног стада стиже у Атину. Намера му је била да продужи за Свету Гору и да у њој остане, али на савете пријатеља задржа се у Грчкој. Био je без средстава за живот; све што је имао у Египту био је разделио сиротињи и употребио за штампање душекорисних књига, а уз то била су му ускраћена сва архијерејска примања од момента самог рукоположења. Тако остаде годину дана у Атини, ни код кога не налазећи разумевања нити службе. А и то би да би Бог испробао његово трпљење и да би његова светиљка што јаче засијала. На крају га одреди Свети Синод Грчке Цркве за путујућег проповедника у Евијском срезу, њега који је био украс Александријског трона! Он то прими са смирењем, вршећи савесно своју дужност. После две године би премештен у Фтиотидску и Фокидску област, проповедајући и ту благу вест Христову. Реч његова била је снажна и проста а нарав смерна и братољубива, тако да је народ с радошћу слушао благу вест спасења из његових светих уста.

Ту остаде Свети годину дана проповедајући и учећи народ, а потом би постављен за управника Ризаријеве Богословије у Атини, где остаде све до подношења оставке (1908. г.), коју поднесе из здравствених разлога и ради жеље да се повуче у манастир. Ова позната Богословија, која је дала велики број врсних трудбеника у винограду Господњем и радника на просвећивању народне душе, пре његовог доласка не беше нажалост у добром поретку и стању. Преузевши школу у своје руке, он, због свог светог живота и изузетног образовања и црквеног и световног, због начина опхођења и према ученицима и према свим осталим у школи, задахну школу новим духом, задобивши поверење свих. Нови Ректор истовремено је управљао школом и предавао Пастирско богословље и друге предмете, писао бројне душекорисне списе и био духовни отац, и то не само оних у школи већ и многих ван ње. Живео је животом простог монаха, смирено и са поштовањем се односећи према свима, малима и великима. И даље је проповедао неуморно слово Божје у школској капели, где су многи долазили и са стране да чују његову реч пуну силе и мудрости, да се исповеде код њега и приме очински савет. Често је служио и проповедао и ван школе у храмовима Агине и Пиреја. Његова личност и реч привлачили су душе као магнет гвожђе, његова поука остављала је дубоке трагове у срцима људи, јер је била „делатна и сољу зачињена“.

Какав је био његов однос према свима као и према потчињенима, сведочи следећи дирљиви пример. Један сиромашни служитељ по имену Лукијан разболе се и би смештен у болницу, где остаде неколико месеци. Изишавши из болнице после дугог боловања, он је сматрао да је на његово место неко други постављен. Будући у великом страху, он једно јутро порани да види ко то одржава тако чисту школу у његовом отсуству. На своје запрепашћење он нађе Митрополита и управитеља школе Нектарија, како чисти школске ходнике и клозете. Наиме, све време боловања овог служитеља, Светитељ би устајао пре свих, да га нико не види, и вршио дужност отсутног чистача, не желећи да га остави без посла и парчета хлеба. Свети Управитељ запрети строго дотичноме да о томе не говори никоме, иначе ће га, рече му, оног момента отпустити из службе. Овај, дубоко дирнут таквом светитељевом љубављу, целива његову св. десницу и никоме не каза о томе све до Светитељевог упокојења.

Такође је овај прогнани Архијереј помагао тајно и сиромашне ђаке и друге сиромахе, не заборављајући ни острво Хиос, на коме је некад службовао и примио ангелски образ и ђаконски чин. Особито се старао о школи у којој је некад био учитељ, сам и преко добротвора, као и о свом манастиру са којим је био у сталној вези. Једном речју, његова света личност и пролазак кроз Атину и Пиреј и друга места Грчке, био је благослов Бога „који походи народ свој“ преко овог новојављеног Светитеља. Као „жар духовног огња“ он оживе проповед, која беше замрла; у многим душама разгоре љубав Божју и удахну божанску топлину у живот Цркве и у међуљудске односе.

Његов утицај на ученике у школи беше велики, не просто преношењем знања на њих, него још више светлим и светим примером својим. Он није васпитавао влашћу и применом принуде, него љубављу и буђењем стида. Тако, на пример, када се једном неки од његових ученика потукоше, и не жељаху да се помире, он уместо да њих казни, ћутке наложи на себе самог најстрожији пост и гладовање за три дана. Није онда никакво чудо што из таквог благог и христоподобног корена ниче низ вредних и изузетно ревносних посленика на њиви Господњој, који научени његовим примером изведоше касније многе душе на свети пут Господњи. Међу његовим ученицима било је епископа, професора универзитета, смерних свештенослужитеља олтару и проповедника, васпитача и учитеља. Један од његових ученика, Милонас Никола, који је служио као презвитер у храму Свете Екатерине на Плаки у Атини, био је оснивач Православних хришћанских заједница и први покретач у новије време катихетских школа за васпитање деце. Ученик Светога био је и недавно преминули презвитер Ангелос Нисиотис, који сабра многе душе око атинског храма „Животодајног Источника“ Пресвете Богородице, у коме је служио дуга свеноћна бденија, пробудивши многе за духовни живот и извевши их на пут спасоносног покајања. Из броја његових ученика је и дивни проповедник благовести и покајања у граду Патри на Пелопонезу, отац Гервасије Параскевопулос. Са светим Нектаријем су били духовно повезани, сматрајући себе његовим смиреним ученицима и пријатељима по Богу, и два преподобна старца – подвижника наших дана: архимандрит Амфилохије Патмоски, који је недавно блажено преминуо, и још живи проповедник покајања и дивни препородитељ душа архимандрит Филотеј Зервакос, игуман са острва Пароса у Егејском мору.

Отац Амфилохије (Макрис) са Патмоса сведочио је пред многима да је, по уснућу Светог Нектарија и благодатном прослављењу његових светих моштију, он сам добио од светих моштију Светитељевих чудесно исцељење. Наиме, њему се био заразио прст на десној нози и требао је бити хитно одсечен, али су се лекари устручавали да га оперишу јер је о. Амфилохије имао тада и шећерну болест, па је рана могла остати незацељена. Тада је болесник замолио да му донесу део моштију Светог Нектарија, и када му је молба била услишена и део светих моштију донет, он се те ноћи искрено помоли Светитељу као пријатељу Божјем и својем (јер је са њим заједно живео једно време у келији и служио га) и Светитељ милостиво услиши његову молбу и. благодаћу Светога Духа исцели му прст на нози већ те исте ноћи, тако да ујутру операција није више била ни потребна.[9]

Свети Нектарије је често посећивао и егзархију Светог Гроба Господњег у Атини. Једног дана рече он тадашњем пароху у егзархији: „Кад човек схвати циљ свога живота, и да је он чедо Оца Небеског, то јест Најузвишенијег Добра, тада са презиром гледа на добра овога света. Да, врлински човек трпи искушења и понижења, али се у дубини срца свога радује, јер му је савест мирна. Свет мрзи и презире људе врлине, али им и завиди, јер бива оно што су говорили и наши претци: „врлини се и непријатељ диви“. Овим речима као да је Светитељ описивао и свој животни пут. Јер је управо и он неправедно страдао и трпео, али му је савест увек била мирна, и зато су му се и други дивили.

У лето 1898. године посетио је Светитељ Гору Атонску. Његова безазленост, смирење и дубока побожност учинише изузетан утисак на светогорске подвижнике. Истина, и до Свете Горе су била стигла противречна мишљења о Пентапољском прогнанику, јер смрад зле речи и клевете далеко стиже, па је зато и овде било оних који су са сумњом гледали на Светитеља. Али су га препознали они којима је Бог отворио очи за светлост и правду и светост. Ова посета и духовни разговори са Светогорцима, помогоше и Светоме да још боље и дубље схвати монашки живот и заволи пустињачко тиховање, за које многа у то време, затровани нездравим духом овога света, говораху да је непотребно.[10]

У то време се упокоји Александријски патријарх Софроније и многи сматраху да ће за његовог наследника бити изабран Нектарије Пентапољски, као муж изузетних врлина и образовања, са којим ни један међу александријским јерарсима оног времена није могао да се такмичи. Но Богу би угодно да буде изабран Фотије, и да понижење Светога не престане, како би кроз крст и трпљење, уместо да буде привремени украс Александријског трона, постао вечити његов украс и духовни отац и патријарх целе Христове Цркве, као и исцелитељ свих понижених и увређених. Сматрајући да је дошао час његовог оправдања и сређивања његовог ненормалног канонског положаја као архијереја, Свети се обрати у вези тога новом патријарху писмом пуним смирења (1902. г.), али на њега не доби никаквог одговора! После једанаест месеци он се поводом тога обраћа за савет Цариградском патријарху Јеремији III, изражавајући пред њим чуђење поводом свога случаја, јединственог, како с правом каже, у црквеним аналима: да може постојати Архијереј разрешен дужности, без икаквог суда и пресуде, који ни једној Цркви не припада!

Но овом смерном слузи Своме, лишеном власти и части, Бог дарова једину праву и непролазну власт над људским душама: да буде духовни родитељ и препородитељ и просветитељ многих, и за живота и после смрти. Уистину су чудни и дивни путеви Господњи! У Атини и Пиреју, као што рекосмо, око њега се окупљаху многе побожне душе, имајући га за свога духовног оца и учитеља. Тако, једна група побожних жена, његових ученица, зажеле да се повуче у манастир и да се преда монашком животу под његовим руководством. Будући да је и сам био наклоњен монашком тиховању, и као такав и пробудио у њима ту и такву жеђ, он се одазва радо њиховој светој жељи и реши се да им помогне у оснивању манастира.

Тражећи погодно место за оснивање манастира, на крају га нађе на оближњем острву Егини,[11] поред горе зване Паљохорон, где је некад било седиште Егинског епископа. Овде се раније подвизавао Св. Дионисије Закинтски као митрополит[12] и ту и до данас постоје десетине сачуваних цркава и црквица, (без иједне световне зграде), сведоци побожности и вере некадашњих хришћанских поколења. Ту на месту званом „Ксантос“, удаљеном сат и по хода од мора, по благослову Атинског архиепископа Теоклита, Свети Нектарије основа манастир (1904. г.), посветивши га Светој и Животодајној Тројици, извору и увору свега постојећег. На том месту су постојали остаци полупорушеног манастира „Животодајног Источника“ у коме се некад, по месном предању, подвизавала преподобна Атанасија Еганска (празнује се 18. априла). Ова преподобна дјева Христова пређе касније у Солун, бежећи заједно са преподобном Теодором и Теописгом испред гусарске опасности. Основавши овде женски манастир, Светитељ за прву настојатељицу манастира постави телесно слепу али духовно видовиту и чедну монахињу Ксенију, његову ученицу, око које се сабра свето општежиће са строгим монашким правилима и под његовим духовним руководством.

Године 1908. Свети поднесе оставку на достојанство Управника школе (Богословије) и пређе и сам у манастир као духовник и свештенослужитељ. Ту он проведе остатак свога земаљског живота у молитви и посту, у умном и телесном труду. Као што је и у школи обрађивао школску башту, заједно са децом, поучавајући их трудољубљу и раду, тако је и овде учествовао у обнови манастира и одржавању баште сопственим рукама. Као и раније тако и сада Свети се бавио писањем душекорисних књига и песама у славу Свете Тројице и Богородице Дјеве.

Мноштво верних, и са Егине и ван ње, скупљало се у манастир да учествује на болослужењима Светитељевим, слушајући његове проповеди и тражећи од њега духовног савета. Прости народ Егински брзо осети да се овде не ради о обичном свештенослужитељу, него о истинском човеку Божјем. Стекавши велико поверење у њега, народ је долазио да тражи његове молитве за разне потребе, с дубоком вером да њега слуша Бог. Дошло је било време да онај који је често и дуго понижаван и презиран од људи, буде прослављен од Бога. Тако, умољаван од свештенства и народа за време великих суша, Светитељ у два маха отвори небеса својом молитвом, те се богата киша изли на острво Егину. Исто тако, Свети је чинио и друга чуда: једна жена која је боловала од тешке главобоље, исцели се његовим молитвама. Једна девојка опет.из села Халазмени, која је боловала од хроничне температуре, би такође исцељена после исповести код Светога и после његових молитава. Нека пак друга, која је била верена за једног младића, али нервно болесна и ђавоимана, такође затражи помоћ од Светога Нектарија. Он, пошто јој прочита молитве и исповеди је, стави на њу архијерејске одежде, и она отиде потпуно здрава. Ево још неколико догађаја који сведоче да је Бог још тада почео да прославља слугу Свога Нектарија.

За време Првог светског рата монахиње намислише да набаве жита и намирница за резерву, предвиђајући ратне невоље. Светитељ, међутим, оштро их укори и рече: „Ако то урадите, онда нас стварно очекује велика глад“. Видевши да се он томе врло противи, монахиње одустадоше од своје намере. Али зато Бог, по благослову и молитвама Светога, умножи оно хране што су имали: не само што су оне имале довољно за манастирске потребе, него су имале и за све оне који су у току рата долазили у манастир.

Сестра која је послуживала Светога, често је у сну видела неког младића који је стајао уз Светитеља. Када би га она упитала: да ли Владици нешто треба, одговарао јој је: „Обавестићу те кад буде потребно“. To се особито дешавало кад је Светитељ оболео. Понекад је она тог младића видела и у будном стању: док је Светитељ служио младић би стајао поред њега, изгледао је обучен у војничко одело са муњесјајним ликом. Друга пак сестра, која је прислуживала у олтару као ђакониса,[13] виде за време свете Литургије, и то у моменту кад је Свети Нектарије изговарао речи „Твоја од Твојих“, величанствену Госпођу, која је држала Дете у наручју, и како Она ушавши кроз царске двери стаде поред Светога. Кад је Свети изговорио речи „Особито за Пресвету, Пречисту“ … , Она испружи руке и предаде му Дете. Ово је сестра видела у потпуно будном стању. Ова и још многа чудна збивања, која су се десила док је Свети још био у животу, памте и до данас сестре монахиње, очевидци у манастиру Светога, а и неки побожни Егињани. Светитељ је све ово, као и остале своје врлине, скривао од људи, али се не може сакрити град који на гори стоји. Он се већ био прочуо као човек са дубоким расуђивањем, који кад даје духовни лек сједињује строгост са љубављу и снисхођењем, управљајући се увек према болестима и према моћима болесника. Многа клирици из Атине и Пиреја долазили су код њега за исповест и духовни савет. Имао је он и дар да предвиди оно што ће се десити, о чему сведоче многи који су се код њега исповедали. Свети проведе тако око тринаест година у манастиру, водећи на „пашњаке спасења“ поверене му душе и све оне који су тражили од њега духовне помоћи.

Но ни у манастиру Светитељ не би поштеђен од искушења и клевета. Атински архиепископ Теоклит I, који му је и дао благослов за оснивање манастира, касније, под утицајем злобних људи који су клеветали Светога за тобожње злоупотребе и нечисти живот, поче да сумња у њега и његов духовни посао. Зато је често слао своје изасланике да врше прегледе и испитивања у манастиру и да саслушавају Св. Нектарија. Исто неповерење према њему гајио је и Теоклитов наследник, архиепископ Атински и потоњи патријарх Цариградски Мелетије Метаксакис, који је доцније као патријарх, својим неразумним реформама и гордом самовољом, нанео не мало зла Цркви. Приликом једне његове посете манастиру, ради саслушања Светога, у његовој пратњи био је и тадашњи ђакон Атинагора, потоњи Цариградски патријарх, који Светога и приброји лику Светих, побеђен силом Божјом и чудесно посведоченом светошћу и невиношћу овог новог Јова трпељивог.

На две године пре свога упокојења још једно страшно понижење претрпе овај смирени и свети Старац Егински, и то од истражног судије Пирејског Григорија Т. Повод за то била је једна манастирска искушеница. Њену мајку, која беше напустила и ћерку и мужа, живећи блудно, узе ђаво под своје и она оптужи, код Архиепископа и код реченог судије, Преосвећеног Нектарија и његов манастир да су јој они завели ћерку. И док је судија, поверовавши лажима ове несрећне жене, вршио истрагу у друштву два полицајца, понижавајући и оптужујући Светога најстрашнијим оптужбама, дотле је Свети трпељиво ћутао, као Господ Христос пред Пилатом, једино дижући прст и очи према небу и ни речи не изговарајући. Избезумљени судија подврже дотичну девојку чак лекарском прегледу, али би посрамљен. Јер искушеница се нађе потпуно невина, иако беше одрасла у несрећној породици и напуштена од мајке. После пак неколико месеци Лође жена овог судије и мољаше кроз плач Светога да опрости њеном мужу и да се помоли за њега Богу. Наиме, овај се судија изненада разболе од гангрене, и лекари су били немоћни да утврде разлог болести његове и да му помогну. Незлобиви Архијереј Христов, уместо осветољубивости за страшно понижење, зажеле чак да пође до дотичног и да га посети у болницу, али га у томе спречи сопствена болест. Он се мољаше за судију да му Господ опрости и помилује га. Но после пет дана, судија умре у болници, око поноћи, у страшним мукама.

Тако се подвизавао овај блажени муж и стрпљиво подносио сва искушења и људску злобу. У старости његовој, духовним страдањима његовим бише придодата и телесна. Оболевши од простате, скоро годину и по дана је трпео болове не говорећи никоме о својој болести. Тако болестан, зажеле да се поклони чудотворној икони Мајке Божје која се налазила у манастиру Хрисолеондисе, удаљеном од његовог манастира Свете Тројице на сат хода. Са њим пођу (средином августа 1920. г.) и три сестре монахиње. Пошто због болова није могао да иде пешке, Свети узјаха на мазгу и тако стиже у манастир. Ту остаде петнаест дана, молећи се и клечећи пред светом иконом Богоматере, према којој је гајио још од раније особито поштовање. На повратку из манастира, стигавши на једно место, где има камен у коме је уклесан знак Часнога Крста, скиде се са мазге, па поче да се моли са уздигнутим рукама, и беше као ван себе. Видевши то монахиња Нектарија (која је и данас још жива), помисли да му се није нешто десило, па га продрма руком. Он јој рече: „Прекину ме у молитви“. Очи су му биле препуне суза, као и кад је напуштао манастир целивајући последњи пут икону. Убриса сузе па окренувши се према хоризонту, рече: „Хоћу да последњи пут благословим манастирчић мој и све хришћане на острву, јер за кратко време путујем“. Нектарија (онда се још звала Агапија), изненађена његовим речима и понашањем, упита: „Куда?“ – „На небо“, одговори Светитељ.

Сазнавши сестре у манастиру за његову болест, мољаху га да пође у болницу. Он одбијаше једно време, али на њихове упорне молбе на крају попусти, и би пребачен у Атину (у болницу „Аретеион“). Ту на болесничкој постељи проведе последња два месеца свога мукотрпнога и светога живота, и онда почину од трудова својих. Свети Нектарије се упокоји у Господу уочи деветог новембра 1920. године, у седамдесет четвртој години свог земаљског живота и странствовања.

Још док је Свети боловао, једна од сестара монахиња нађе се у сну на неком дивном месту, на коме беше новосазидан камени дворац, који некакав младић прегледаше да нема какав недостатак. Кад виде да је дворац у свему савршен, закључа га. Сестра га тада упита дивећи се: чији је то дворац? – Младић јој одговори: „Нектаријев“. – Она га поново запита: „Откуд њему такав дворац кад је он убоги сиромах?“ – И опет чу одговор: „Некгаријев је“. To Бог припреми на небу обиталиште овом новојављеном светионику Цркве Своје, на земљи пониженом и убогом, а пред Богом узвишеном и прослављеном.

Свете мошти Светог оца Нектарија бише пренесене прво у болничку капелу а потом у Пирејску луку код храма Свете Тројице, где се ускоро окупи мноштво народа, коме је он некад благовестио радост Васкрслог Христа и Његову науку. На његовом мирном и спокојном лицу многи приметише нешто необично: као да се знојило неким миомирним знојем од кога је била мокра и коса и брада, и тај мирис се ширио око сандука. Његово верно духовно чедо Коста Сакопулос, коме је Свети био и отац и мајка, брисао је памуком овај миомирни зној, задивљен оним што се збива и погружен у тугу за својим духовним родитељем. Неки од ту присутних узимаху од њега гучице тога памука, побожно се мажући тиме по лицу и задржавајући то ради благослова.

Свето тело овог човека Божјег би одатле укрцано на лађицу и пловљаше плавим и као његова душа чистим водама морским према острву Егини. Сав народ са свештенством и монаштвом острва беше му изашао у сретање. Уз тужну звоњаву свих острвских звона, уз присуство помесних власти, свештенства и монаштва, богослова Ризаријеве Богословије обучених у мантије, и мноштва народа, земни миомирисни остаци Св. Нектарија бише на рукама пренесени од мора до манастира, око два сата хода. Дјеве монахиње, ученице његове, са преподобном и слепом Ксенијом на челу, и сав народ, оплакивали су одлазак Светога са земље. После извршеног опела у манастиру, уз присуство мноштва клира и народа, мошти Светога бише сахрањене у црквеном дворишту с јужне стране, три дана после приспећа у манастир.

Поред светог мира, које се ширило од моштију уснулог Јерарха Христовог све до момента његовог погреба, дешаваху се и друга чудна знамења око Светитељевих моштију. Тако, на дан његовог блаженог уснућа, деси се да муж неке побожне жене целива руку Светога приликом преноса његовог тела на Егину, и задивљен, осети неку чудну топлину од ње. To толико подејствова на њега да од непобожног и, безмало, безверника, постаде веома побожан. Његова жена, видевши ту наглу промену код мужа, зажали што се и она не удостоји да целива мошти Св. Нектарија. И гле, следеће ноћи јави јој се Светитељ у сну. Она се нађе као у неком храму; на светим дверима стајао је Св. Нектарије, служећи службу, обавијен небеском светлошћу, док присутни народ викаше: „Нектарије се посветио“. Тада се она са својим дететом проби кроз народ, прими благослов од Светога и радујући се врати се дому своме. Кад је дотична жена, после извесног времена посетила манастир, виде тамо једну слику која је била потпуно истоветна са ликом који јој се јавио у сну. To је била слика Св. Нектарија, кога она није познавала за живота.

Шест месеци после погреба, поводом једне надгробне плоче коју поклони Богословија за гроб Светитељев, јави се потреба да се гроб поправи, да би могла да се постави плоча на њега. При том је требало померити и сандук са телом. Међутим, игуманија се бојала да то ради, плашећи се од смрада који се јавља због распадања тела. Док су њу тако мучиле помисли, које ником не саопштаваше, једне ноћи јави се Светитељ једној од сестара у сну и рече јој: „Шта радиш, чедо?“ – „Добро сам, Вашим молитвама, Оче“, одговори она. „Сагни се да те прекрстим“, рече јој он по свом обичају док је био жив. Она се саже, a он joj опет рече: „Помириши ме да видиш да ли заударам“. Она одговори да не заудара. Он јој тада рече отвореније: „Смрдим ли?“ – Она одговори: „Ко каже да смрдите, Преосвећени? Како је могуће да смрдите?“ – Светитељ ће на то: „To каже игуманија“. „Која игуманија?“ упита сестра. „Игуманија Ксенија“ понови Светитељ, па додаде: „Погледај ме, чедо, да ли ми што недостаје?“ – и показа јој леђа, руке, ноге. „Зар нисам целокупан?“ – „Јесте“, одговори монахиња пуна страха и трепета.

Ово своје виђење монахиња одмах саопшти игуманији. Она задивљена, реши се на привремено померање часних моштију из гроба, док се не постави надгробна плоча. Када затим чика Мицо, зидар, извади сандук и постави га на путељак поред бора, под којим је Светитељ био сахрањен, сви присутни изненађени видеше да је тело његово потпуно недирнуто. Свети Отац је изгледао као да спава, а из његовог тела се ширио неописиви мирис. Скрштене руке беху жуте и чисте као восак. Тада тело Светога пренесу у његову собу, где је остало два дана и две ноћи, све док гроб није био припремљен и оно поново спуштено у њега.

Гроб Светога би отворен поново после три године. Његово свето тело беше у истом стању, као да блажено спава, а неописиви мирис и овог пута испуни сво манастирско двориште. Тако цело и недирнуто тело његово остало је више од двадесет година и два пута преоблачено, на радост верних а на дивљење и недоумицу неверних и маловерних. Многи су се у чуду питали: Зар је могуће да у овом нашем грешном и страстољубивом веку, поново небо сиђе на земљу и земља роди такав миомирни цвет? А мудрошћу Божјом просветљени одговарали би им: Увек је исти Бог, и свако време је погодно за спасење, и од Бога дато да рађа свете људе. И заиста, Бог у сваком времену рађа и препорађа све оне који узму крст свој и пођу за Христом, као Чудотворац Егински Св. Нектарије.

Чувајући двадесет година нераспаднуто и пуно миомира тело Светога, Бог као да је хтео да њиме посрами све оне који су Светога клеветали за живота, показавши тиме свима да је оно било сасуд Духа Светога а не сасуд греха. После тога, оно се распаде и врати мајци земљи, да и тиме изврши заповест Господњу, али не престаде и да чудотвори преко својих светих остатака. Коначни пак пренос преосталих моштију Св. Нектарија у њему посвећени храм, сазидан уз храм Св. Тројице, би извршен другог септембра 1953. године, уз присуство митрополита Идре и Егине Прокопија и митрополита Илијског Антонија и мноштва верног народа.

Чудотворно дејство Светитеља Егинског Нектарија осећало се од првога дана његовог уснућа, и на Егини и ван ње, тако да се слава имена његовог ширила из дана у дан међу побожним народом и расла је народна љубав према њему. Посведочен врлинским животом и чудесима, показавши се нови мироточац и исцелитељ неисцељивих болести, под вулканском навалом народне побожности и поштовања, Св. Нектарије би и званично прибројан сабору Светих 20. априла 1961. године, одлуком Цариградског патријарха Атинагоре и Св. Синода Велике Христове Цркве.

И заиста, велико је то чудо да у овом нашем веку неверја и маловерја, постане повод толиких духовних збивања и кретања овај од многих презрени и до саме смрти понижавани Архијереј и Светитељ Христов Нектарије. Ма где га верни призивали и призивају у молитвама са вером, стизао је он и стиже увек. Јер и ђавоимане лечи, и раслабљене духовно и телесно учвршћује, и хроме усправља и исцељује, и оне на мору у бури спасава. За веома кратко време, његово свето име постаде свуда иознато: и на копну, и на мору, и на острвима; у Европи и Америци и Африци; свуда где има православних душа осетило се његово благодатно присуство. Око његовог манастира Пресвете Тројице и његових светих моштију стално се сабира мноштво народа, и то не само из Грчке, него, поготово у задње време, и из свих православних земаља. Никли су свуда многи храмови посвећени њему: на копну и на острвима, у Африци и у Америци. Чувен је по многим чудесима храм посвећен Св. Нектарију на острву Криту у месту званом Ханија, где се налази и један делић његових светих моштију. Поред Служби написаних у његову част, о Св. Нектарију су написане и многе књиге, које излажу његов живот и бројна чудеса и исцељења учињена силом његовог благодатног заступништва пред Богом. Написане су многе књиге и пишу се непрестано и на срцима верних и на хартији. Многи сведоче о његовом благодатном јављању у најудаљенијим крајевима света. Многа неизлечиво болесни, у моментима крајњег безнађа, видели су и виђају једног старца монаха са благим осмејком и монашком скуфијом (капом), који их теши и повраћа наду у спасење Божије. На питање: ко је он? – одговара: Нектарије Егински. – Овај Светитељ нашег века као да би послан од Бога зато да исцељује и две најтеже и најраширеније болести нашег времена: злу болест рака и болест ђавоиманости, и уопште нервна и душевна обољења.

Навешћемо овде само неколико примера чудесних исцељења молитвама и благодатним дејством Св. Нектарија, која показују да Божја љубав није заборавила ни ово наше поколење „неверно и покварено“, и да Бог заиста и увек жели да се сви људи спасу и дођу у познање Истине.

Прво чудо се десило оног дана када се Свети упокојио: неко је случајно ставио његов џемпер на кревет болесника покрај њега, парализованог у доњем делу тела, и тај болесник оног момента доби исцељење.

После пак Светитељевог упокојења, године 1922., доведоше родитељи из села Кокла у манастир Свете Тројице своју болесну ћерку, која се звала Константина Макри. Девојку је љуто мучио нечисти дух. После неколико дана боравка поред гроба Светог Нектарија, уз многе и топле молитве, девојка потпуно оздрави. Осетивши на самој себи толику силу светиње, девојка се реши да остане у манастиру за свагда. To и уради: прими монашки чин и посвети свој живот Богу са новим именом Кекилија. Слично чудо се деси и 1925. године, над једном девојком родом из Астипалеје, која мучена нечистим духом би такође исцељена на гробу Светога и остаде у манастиру као монахиња Митродора.

У месту пак Ханија на Криту разболи се од опаке болести менингитиса (1952. године) Ираклије Мавраки, дечко од шест година, који беше тек пошао у први разред основне школе. Домаћи одмах позваше лекара Константина Хиотакиса, који прегледавши дете утврди да се ради о туберкулозном менингитису најтеже врсте и да детету нема спаса. На молбу тетке малога, Стеле Мавраки, лекар даде рецепт за лекове, просто ради утехе несрећних родитеља, иако је он очекивао смрт детета за кратко време. Тетка Стела крену да купи лекове, али се у путу предомисли и сврати у кућу својих познаника који су имали икону Св. Нектарија, о коме се као светитељу баш у то време почело да прича на Криту. Док их је она молила да јој даду икону Св. Нектарија, дете изненада викну своју бабу и мајку, и рече им: „He плачите, оздравићу. To ми је рекао Св. Нектарије“. На њихово питање: кад и како? – дете одговори: „Дође Светитељ, један старац са дугом брадом, помилова ме по лицу и рече ми: „Реци баки твојој и мами да не плачу. Ја ћу те учинити здравим, не верујте лекару…“ У међувремену стиже и његова тетка са иконом Светога и са леком. Пре него што уђе у собу детињу и пре него што ико примети њен долазак, мали повика: „Доноси ми тетка Св. Нектарија“ Тетка ушавши, прекрсти дете и стави му икону у недра. Дете пак, које до тог момента беше парализовано, покрену лагано руке и пригрли икону Светитељеву, и наклонивши главу на деону страну као да паде у летаргично стање. Његови домаћи га пустише да мирује и читаху молебан Светоме. После два сата, дете дође себи и рече: „Добро сам“. У том стиже поново и лекар и нађе да је детету боље, што му рекоше и присутни а и само дете потврди. Лекар ипак отворено рече да је то побољшање само побољшање пред смрт. Но здравље детиње се у току идућих дана толико побољша да осмог дана лекар признаде: „Ја сам овде више непотребан“, додавши притом да је само чудо могло да учини тако нешто. И заиста, то чудо и беше учинио Светитељ Божји Нектарије Чудотворац. После Ускрса 1956. године посети манастир Св. Тројице на Егини капетан парног брода „Коринтија“, Јован Кријарис, са супругом и морнарима брода. Они приложише златну макету свога брода, испричавши следећи догађај: Речени парни брод је пловио марта месеца 1956. године у Италијанским водама и у току пловидбе удари на подводну стену. Рупа на броду од удара беше толико велика да је претио сигурни бродолом. Капетан, видевши да броду нема спаса и да прети опасност да се сви потопе, завапи са дубоком вером Св. Нектарију тражећи помоћ од њега. Светитељ му се јави и, умиривши га руком да се не боји јер им се неће ништа десити, обећа им брзу помоћ. И заиста, брод и сви на броду бише као чудом спасени и стигоше у најближе италијанско пристаниште, благодарећи Богу и Његовом Светитељу.

Магдалина Вувулика из Флорине (Македонија) оболе од рака. У току две године постајала је све мршавија; затим у последње време доби и сталну температуру и пожуте, живећи само на лековима. На крају, почеше и страшни болови да је муче. Добијала је инјекције за умирење, паде у кревет, и сви очекиваху њену смрт. Њен син Сократ, изгубивши сваку другу наду, прибеже молитви и 6. септембра 1966. године стиже у манастир на гроб Св. Нектарија, своју последњу у Богу узданицу. Док се молио на гробу, прича он, чуо је као кораке и певање. У уторак после свете Литургије, баш у моменту кад је он био на гробу и молио се за своју мајку, мајка оздрави. To јутро болови јој беху постали неподношљиви и у једном моменту, како су сину причали кад се вратио кући, жутица поче нагло да нестаје, температура да опада а болови да ишчезавају. Отада па до данас, прича благодарни син, мајка стално пије помало од уља донетог са гроба Светога Нектарија, крепећи тиме своју немоћ и благодарећи Светитеља Божјег и Чудотворца.

Други сличан случај се догоди нешто раније. Наиме, девојка нека по имену Димитра Георгара из Пиреја поче да обољева од ока 1949. године. Једно њено око поче да се помера из очне дупље. После лекарских снимања и испитивања нађе се да иза њега постоји израслина и девојка би подвргнута тешкој и неуобичајеној операцији и израслина извађена. Но после микроскопског испитивања извађене израслине утврди се да се ради о раку. На питање њене мајке шта да ради, лекари јој дадоше савет да је води на клинику за рак, да јој се извади око и да јој се одреже један део кости на лицу, па да се подвргне зрачењу. немајући ни сами они много наде на успех. Мајка, видећи да су наде у лекарску помоћ незнатне и не желећи да унакази лице свога детета, реши се да препусти све вољи Божјој. За Св. Нектарија једва беху чули. Постаде им познатији кад се он сам јави њиховој комшиници и рече јој да им каже да узму девојку и да је поведу у манастир на Егину. Они то и урадише са болом у души и са сузама. Када су стигли у манастир, оду одмах на гроб Светога и одрже молебан за оздрављење, па онда помажу њено болесно око уљем из кандила са гроба. Пошто је већ било касно, повуку се у гостионицу да се одморе. Ноћу пак, док је ћерка спавала, јави јој се Светитељ, благослови је и рече јој да јој није ништа и да може ићи кући, јер је оздравила. Тако заиста и би. После две године јави им се доцент Јовановић који је учествовао у операцији, интересујући се да ли је жива. Кад су му рекли да се она осећа потпуно здравом и да нема никаквих тешкоћа са оком, он изрази жељу да је види. Видевши је заиста здраву, зачуди се и рече: оно што је људима немогуће, могуће је Богу.

И један наш српски свештеник по имену Т. М., који живи и служи у Немачкој, оболевши од рака пре две године, отиде на поклоњење моштима Св. Нектарија и од тада оздрави, тако да је од тада дубоко уверен да му је Св. Нектарије даровао спас од ове опаке болести. Постоје и други примери благодатног присуства и чудотворног дејства и у нашим крајевима овог великог Божјег Светитеља наших дана.

Ho ко ће набројати безбројна чудеса овог новојављеног Чудотворца Божјег? Наведосмо само нека од њих, као доказ и очевидно сведочанство да је жив Бог наш и вечно диван у светима Својим. Свети Нектарије не само што лечи људе од душевних и телесних болести, него и препорађа безбројне душе: својим светим примером и угледањем на њега, својим доброчинствима до смрти и после смрти, и чудним сабирањем безбројних душа око свога светога гроба, у јединство вере и љубави, у јединство Духа Светога. Препорађа их и многобројним својим душекорисним списима и књигама које је написао, као што су: О Цркви, о Светим Тајнама, о правом и лажном образовању, о познању себе, о Часном Крсту, о бесмртности душе, о хришћанском моралу; затим списима о Васељенским Саборима и о узроцима шизме између Истока и Запада, итд. Поставши тако савремени Отац Цркве и сабирајући народ избрани око гроба свога, Св. Нектарије га призива да заједно са њим и свима Светима непрестано пева трисвету песму Животворној Тројици. Њој је он служио у све дане живота свога; Њој је посветио и манастир свој и душу своју и духовна чеда своја. Тој истој Животворној Тројици, истинитом Богу нашем, дивноме у Светима Својим, поклањамо се и ми грешни, славећи и прослављајући Оца и Сина и Духа Светога, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Из пребогате духовне ризнице Светог Нектарија Егинског имали бисмо много драгоценог бисерја да изнесемо пред побожне читаоце. Његово православно богословље, његово духовно искуство, душекорисне поуке и подвижничка упутства, све је то богато присутно у његовим дивним делима, која је написао следујући у свему Светим Оцима Православне Цркве. Али има у његовим делима и нечега новог, што ће данашњем православном читаоцу бити и корисно и потребно да зна, па ћемо зато само то овде и навести. To je мишљење и оцена Светог Нектарија, као савременог оца Цркве и као црквеног историчара (јер Је он био и учени богослов), о томе: који су били узроци расцепа Цркве, то јест уствари узроци отцепљења западне Латинске Цркве од Православне Источне Цркве. О томе опширно пише Светитељ у својој књизи „Историјска студија о узроцима расцепа“ (која је штампана у Атини у два тома, 1911-12. године).

Главни разлог расцепа, то јест отпадања Западног Хришћанства од Источног, Свети Нектарије види у гордој и властољубивој тежњи римског папе за влашћу и господарењем над Црквом Божјом. Такву власт, какву и папа тражи за себе над целом Црквом, није нико имао од Апостола, па ни сам Свети Апостол Петар, на кога се папе узалуд позивају. „Јер кад би својства н власт Апостола Петра, пише Св. Нектарије, била таква каква тражи Римска црква, онда би дух Еванђеља био несхватљив и врло проблематичан, јер би у том случају настала збрка појмова и сукоб принципа (начела): био би несхватљив, с једне стране, принцип једнакости и равноправности (свих Апостола), и то једнакости до смиривања једних пред другима (ср. Марко 10, 42-45), а с друге стране, принцип неједнакости, и то неједнакости до надмености и владавине једних над другим“. Међутим, додаје даље Светитељ, Јединство Цркве није било засновано и утемељено на једном лицу једнога од Апостола, него је било и јесте у једноме Лицу Спаситеља нашег Исуса Христа, Који и јесте Глава Цркве, и у једноме Духу Светом, у једној вери и нади и љубави и служби Богу“ (књига I, стр. 68-69). – „Јединство Цркве састоји се у јединству њених удова (чланова) са Господом. Сви који су кроз Апостоле поверовали у Христа сјединили су се са Господом Исусом и освећени су истином Бога Оца“ (Јн. 17, 17-22). Зато Св. Апостол Павле у својим Посланицама „често пише о јединству Цркве, о свези тог њеног јединства, о глави Цркве, о јерархији Цркве, али он нигде не спомиње Апостола Петра као везну спону тог јединства Цркве“ (књига I, 70.73). – „Сједињујућа веза свих верујућих у Цркви и свих помесних Цркава међусобно, пише даље Свети Нектарије, била је она свештена и тајанствена повезаност и сједињење свих верујућих у Христу, кроз њихову заједничку веру, наду и љубав према Женику Цркве Христу, и кроз заједничку јерархију и заједничко богослужење“ (тамо). Ово пак јединство се испољавало и испољава у заједничком служењу Свете Литургије и причешћивању, и у осталим заједничким Светим Тајнама и светим богослужењима, заснованим на исповедању једне и исте Право славне вере, и такође у заједничким светим Саборима Цркве. Зато Црква и није никада признавала неку другу власт изнад својих светих Помесних и Васељенских Сабора (књига I, стр. 48-51 и 84-85).

„Васељенски Сабори, пише даље Свети Нектарије, јесу најкарактеристичније обележје уређења и организације Цркве и духа који влада у Цркви, и они су израз једнаке части и једнаке вредности и важности свих помесних Цркава. И још: они су најјасније сведочанство целе Цркве о непогрешивости, која се налази само у Јединој, Светој, Саборној и Апостолској Цркви (а не у папи)“ (књига I, стр. 93-94). Као добар познавалац историје Цркве, Свети Нектарије зна да су Римски епископи више пута кроз историју грешили у питањима вере и морала, и зато у својој студији набраја десетину Римских папа који су директно погрешили у вери, због чега су неки од њих били осуђени и анатемисани од Васељенских и Помесних сабора целе Цркве (као, на пример, папа Хонорије, кога је осудио Шести и Седми Васељенски Сабор) (књига I, стр. 159-172). Зато вели Светитељ: „Било шта да кажу присталице папске непогрешивости, ради задовољења своје страсти, у историји се јасно види да су се извесне папе показале као погрешиви у вери и чак као издајници праве вере“ (књ. I, 173).

Светитељ Егински даље наводи да су Римски епископи своју претенциозну и горду власт над Црквом заснивали уствари кроз историју на лажним документима и декретима, које су латински богослови па и саме папе фалсификовали и тако њима обманули друге. To cy били лажни документи, такозвани „Дар Константинов“, „Псевдоисидорове декреталије“ и „Грацијанови декрети“, све из каснијег времена (из. 8-9. и 12. века). – „Ко не зна, пише Светитељ, да су то били узроци расцепа? Тиме је јединство већ било унутра разбијено, морална веза прекинута, провалија расцепа већ отворена, и велико растојање већ раздељиваше Западну, или боље рећи Римску цркву од Источне, то јест од Једине, Свете и Апостолске Цркве. Папе су тиме постале римски императори, а Римска црква – црква над црквама, и Римски епископ – епископ читавог света! Папа је постао богочовек!, јер по божанском и људском праву управља двама силама: божанском силом (тј. влашћу) која му долази од Петровог наслеђа, и људском силом (влаШћу) која му долази од дарова и повластица датих му од императора“! (књига I, 199-200). Али, несрећа је била у томе, додаје Светитељ, што је све то било засновано на лажи и неистини, на фалсификатима (књига II, стр. 92). Отуда с правом закључује Светитељ: „Главни узрок расцепа, то јест отцепљења Латинске цркве, јесте питање папског примата“ (књ. II, 8). Јер папски примат власти „изврће дух Еванђеља и пориче основна еванђелска начела. Сви остали разлози отцепљења, па и они догматски, иако су важни, уствари су и они произашли из овог првог узрока“ (књ. I, 69).

Ha крају, ево шта још каже Свети Нектарије Егински за теорију Римске цркве о папи и папској врховној власти и непогрешивости: „По тој (римокатоличкој) теорији Господ наш Исус Христос, узневши се на небо, оставио је Своју Цркву Апостолу Петру, а Петар је оставио његовим наследницима – папама. Од тада Христос са престола Своје славе само надгледа Своју свету Цркву, а њоме увек добро управљају и непогрешиво је воде ка циљу њене непогрешиве старешине (тј. папе), зато се Христос својим личним учешћем никако и не меша у управљање Црквом, јер би то било супротно Његовој божанској мудрости. Али, ова и оваква теорија римска изгледа ми да се нимало не разликује од оне философске теорије која прихвата стварање света, али не признаје Божје промишљање о свету, јер би по тој теорији Промисао умањивао величину Божје мудрости, јер би то промишљање сведочило да закони природе (које је Бог дао при стварању) нису савршени! Из ове и овакве папске деистичке теорије изводи се онда и божанска личност Римских папа, и њихова непогрешивост, и учење да је јединство Цркве у личности папе, а не у Личности Христовој, како то учи Источна Православна Црква. Из те и такве теорије се Римска црква сматра као једина Црква Христова, и због тога се осуђују све Православне Цркве што неће да признају папин примат и његову непогрешивост, и цркву старога Рима као једину цркву прворођених“! (књига II, стр. 8). Из ове и овакве римске теорије настала су онда и сва она страшна насиља, насилна унијаћења недужних православних хришћана кроз векове од стране Римске цркве. За Православну пак Цркву, вели Св. Нектарије, „центар јединства и Камен темељац Цркве и Глава Цркве јесте Распети за нас Господ Исус Христос. Он је једина Глава Цркве, сваку другу треба попљувати и одбацити“, како је рекао још Свети Григорије Богослов. Због тога додаје на крају Свети Нектарије: „Нека Бог буде судија између нас и њих“ (књига II, 224).

Извор:
ПРАВОСЛАВИЕ РУ