САО Косово и Метохија

Медији су прекјуче објавили вест да су представници четири општине са севера Косова и Метохије, већински насељене српским становништвом – основале „привремену скупштину Косова и Метохије“ чиме, како је објаснио изабрани председник тог тела, бране уставни поредак Републике Србије и Србију уопште. Званични Београд је ово, најновије организовање сопствених грађана и њихове прве одлуке осудио назвавши га „прављењем фатаморгане“, које не доприноси бољитку и европској перспективи земље.

Очекивано, другосрбијашки медији су се из својих разлога придружили нападу на „авантуристе који дестабилизују цео регион“, а већина коментатора патриотских гласила догађај је  поздравила егзалтираним подврискивањем. Међутим, као неко ко памти дуже од просечне српске кокошке, морам да подсетим на пар ситница…

Давне 1991. године српски, по важећем уставу СФРЈ један од два конститутивна народа Социјалистичке Републике Хрватске нашао се у  проблему сличном овоме који данас оптерећује косметске Србе; демократска „гибања“ у источној Европи довела су до потреса и на југословенској политичкој сцени, федералне власти се (како ко) углавном нису снашле и активирало се неколико сепаратистичких покрета у појединим чланицама федерације. Један од таквих покрета је био и ХДЗ (Хрватска демократска заједница) на челу са бившим комунистичким генералом Фрањом Туђманом; кокетирањем са усташлуком, фалсификовањем историје и ангажовањем лобиста широм света, хрватски сепаратисти су у једном моменту дошли у ситуацију да победе на првим демократским изборима, на страну победника преведу комунистичког конвертита Ивицу Рачана (који је узгред буди речено, ХДЗ-у укњижио и све гласове „урбаних Срба“ који су покушали да испадну паметни, па су одбили  да гласају за  „сељачине из крајишких вукојебина и прочетнички“ СДС) и практично – преузму комплетну власт у републици – једној од чланица федералне Југославије. Након неких контроверзних одлука хрватског Сабора, по правилу праћених шовинистичким написима по медијима (који су често ишли до отвореног расистичког трабуњања хрватских угледника) – Срби из делова Хрватске где су чинили већину становништва, одговорили су конституисањем „својих“ органа – Заједнице српских општина, Српске аутономне области Крајина и коначно Републике Српске Крајине.

А онда је отпочео прљави и крвави плес у режији страних центара моћи, домаћих издајника и страних плаћеника, уз здушну подршку недораслих и неодговорних српских политиканата који су јурнули на власт као муве на оно о чему се углавном не пише на пристојним местима.

Оно што овде желим да истакнем је аналогија са ситуацијом на Косову и Метохији данас.

– У априлу ’91. године „тамо“ смо имали Социјалистичку Републику Хрватску – de iure чланицу СФРЈ, а de facto – отцепљени део територије суверене и међународно признате државе, где један сепаратистички покрет покушава да успостави своје вредности и своју власт на целој територији, без обзира на мишљење већине грађана који живе „диљем“ те територије.

– Данас, јула 2013. „овде“ имамо Аутономну покрајину Косово и Метохија по важећем Уставу Републике Србије – неотуђиви део Републике Србије, фактички – независну државу коју је поред (пре)више чланица УН пузајући и прикривено, безобразно обмањујући сопствене бираче признао и режим у Београду. Као и недавно у Хрватској, данас широм јужне српске покрајине одметнути представници већинског народа (у овом случају националне мањине као комунистичке конструкције) покушавају да успоставе етничку мајоризацију и власт на целој територији своје „државе“.

– Пре много година – 1. априла 1991. године, покушавајући да за свој (и општесрпски) интерес снажније веже србијанске власти и савезну државу, Скупштина САО Крајине донела је декларацију о иступању из састава Хрватске и прикључењу Србији ради останка у саставу Југославије. Разлика између те декларације и ове „косовске“ састоји се само у томе што је ону Слободан Милошевић игнорисао и багателисао, док се о овој актуелни режим у Београду изјаснио – одбацивањем.

– Ко је у ком случају поступио поштеније – Милошевићева или Вучићева екипа, тема је за посебну расправу; оно што је пре двадесетак година могло само да се претпоставља (али тешко да се у то поверује), да ће Срби из Србије углавном мирно попут блажених овчица гледати како им сународнике војне пензионере у Сплиту „процесуирају“ као „сураднике КОС-а и четничке снајперисте“, убијају осјечке домаћице као „заповједнике ћетнићких црних тројки“, дивљање Мерчепових сабораца по Вуковару, србијански режим већ два дана саопштава косовским Србима у брк: Србија не стоји и никада (више) неће стати иза вас! Лично, на томе сам им захвалан.

Пре много година, млад и зелен као што рекох – нисам могао да поверујем да Србија неће стати иза побуњеника из Книна; па побогу браћо – подржавали смо ПЛО против израелског терора, Мугабеа, Нкомоа, Сиханука, Кастра… Како то мислите – нећемо подржавати део свог народа који неће да га други одведу и ограде у неке нове границе, који нас гледа као најближе и жели да остане с нама у истој држави?! Испало је да су нам Нкомо и Сиханук увек били ближи од Бабића, Опачића, Рашковића и других Крајишника… Уосталом, какво је то презиме Бабић, к’о нека баба (њега смо се првог одрекли)?! Кастро – то тако светски звучи, мислим – некако је мелодично, кад само изговориш „Кастро“ одмах ти се пред очима створе палме, томпуси и чоколадне лепотице које трче непрегледном пешчаном плажом, ма целокупна латинска култура и онај… коми фо… Кад кажеш „Козомара, Дерикрава или Цијук...“ то асоцира на дипле, прст у уху и сношај са дивокозом, фуј…

Што је Кастро странац а Рашковић наш академик – нема везе; наштанцоваћемо ми академика колко нам год затреба, нисмо ми Французи да их имамо само сто живих глава; па ми и патогене у млеку сузбијамо уредбама Владе а да не можемо проширити Академију кад нам затреба, хихихи…

Шта се променило двадесетак година касније?

Само то да нас режими више не „муљају“ већ нам у брк крешу да они имају своју „агенду“, своје обавезе, да ће их спровести без обзира на то шта ми као њихови гласачи о томе мислимо; неки кажу да је то сасвим ОК, будући да су их на власт и довели ти који су им написали агенду а не ми као што смо до скоро неосновано триповали. Али, чак и да је тако, имамо ли ми, већина грађана Србије, већина Срба поготово, право да будемо саучесници у етничком чишћењу Косова након кога ће преостали Срби коначно постати само икебана на Тачићевом столу, коју ће потурати под нос гостима из ЕУ и страним донаторима?

Јер, ово што се прекјуче десило у Звечану је увод у неку косовску операцију „Олуја“; да и Шиптари победе у неком рату, да и они над Србијом истресу своје усране гаће.

Зар је могуће да нас magistra vitae ничему није научила?

Ако стварно није, ево да нам ја кажем; сценарио је следећи, па ко објави – објави, ко неће – грех на његову душу, ја своју (и овако) спасавам:

– Након проглашења Привремене скупштине АП Косово и Метохија  шиптарске поглавице из Приштине ће затражити од својих „београдских партнера“ да утичу на Србе са „севера“ да се „уразуме и прихвате реалност“.

– Пошто их ови наравно неће послушати, све уздајући се у оне који су их у самоорганизовању  подржали (уједињене комунистичко-равногорске патријоте србске), Тачи ће се пожалити својим „европским савезницима“ да београдски партнери опструишу и саботирају имплементацију споразума одбијајући да косовским Србима заврну уши и приведу их познанију права јачег.

– Онда ће Лепа Ката у Брисел позвати Дачија и Вучија па заврнути уши њима и ставити им до знања да се споразуми чији је аутор ЕУ морају поштовати ако им је стало до датума.

– Онда ће се ови вратити у земљу, па ће Алек the фајтер још на аеродрому преко б-92 и Блица обнародовати како је још Вебер написао да датум нема алтернативе…

– Са конференције за штампу у Косовској Митровици њему ће одговорити лично Марко Јакшић, овоме Борко Стефановић… Тачић ће узети сателитски телефон и упитати Стејт дипартмент шта да ради, а они ће му одговорити са: „Питај Чекуа и Адемија, а можеш и Јосиповића.“

–  Као просечни Балканац који боље чита између редова него како је написано, Тачи ће правилно разумети немушти језик империјалне дипломатије и на север Косова искрцати десант тзв. Косовског заштитног корпуса и специјалне полиције. Србијанска Жандармерија неће имати амандман, а Вучић ће сазвати конференцију за штампу на којој ће оштрим али бираним речима осудити „једностране потезе Приштине“.

–  Дачи се неће изјашњавати јер је опште познато да је исти паметнији кад  пева, а како десант на Србе чак ни у Србији још увек није  разлог за песму – Ивица Тончев ће посаветовати премијера и имењака да ћути. Барем док ствар не легне.

– За то време, „најугледнији Срби“ ће службеним аутомобилима закрчити „контролне пунктове на административниом линијама“ журећи за Београд да доведу помоћ, а они мање угледни ће се бунити што ови који годинама од свог „српства“ праве бизнис и у бежанији траже привилегован положај.

Сиротиња раја ће повадити „гује из потаје“, пушчице и понеку зољу закопану и сачувану од ’99. покушати да пружи отпор, али ће нажалост брзо бити „неутралисана“ одлучном акцијом косовских безбедносних снага уз обавештајну и стручну подршку мировне мисије ЕУЛЕКС и КФОР. Један број „од националиста и криминалаца изманипулисаних Срба“ биће „елиминисан“, један број „приведен и процесуиран“ а највећи број ће се го и бос разбежати по околним чукама, покушавајући да се дочепа административне линије и централне Србије.

– Породице оних који су остали да бране вековна огњишта кроз Србију ће пратити сажаљиви, али и прилично незаинтересовани погледи сународника. Њихову трагедију режим ће искористити како би отворио још пар десетина директорских радних места у центрима за збрињавање расељених лица за „војнике партије“… Њихов тежак положај и очекивану хуманитарну катастрофу власт ће похитати да искористи како би се очешала за нове донације и нову уградњу код „међународне заједнице“… Која ће све то платити без гласа протеста,  јер за њих је сваки долар или евро који пошаљу на Балкан – уносна инвестиција. Они имају стратегију…

–  На патриотским интернет порталима аутори и коментатори ће се надметати у томе ко ће сочније опљунути лицемерје ЕУ и САД, активисти СРС ће бацати клетве, а ДСС ће издати саопштење у коме ће стајати да се „нажалост обистинило оно на шта смо указивали више од тринаест година“, али део одговорности  сноси и део српског народа који је на изборима ирационално гласао против мудре и национално одговорне политике политичке и војне неутралности коју је смислила и патентирала управо та странка.

–  Неке од владика СПЦ ће предузети екстремне мере па ће на зликовце који прогоне недужни српски народ бацити анатему и вечно проклетство, док ће они сталоженији и европској политици вештији архијереји организовати молебан (под условом да тих дана нема никакве свирке на Ушћу) и литију.

–  У Утиску недеље, шампањац ће отворити Весна Пешић и Ненад Прокић, не обазирући се на упозорење водитељке да би та сиромашна телевизија могла бити изложена прекршајном прогону пошто је конзумирање алкохола на ТВ забрањено… Има се – може се.

Шта може да се уради да би се овај катастрофични сценарио предупредио? Најпре, треба се позвати на искуства паметнијих од себе, па као што кад швајцарски банкар скаче кроз прозор треба скочити за њим не питајући зашто он то ради (јер се подразумева да швајцарски банкари раде само за себе корисне ствари), тако овога пута треба консултовати мудраце попут – Сун Цувуа… Који каже да је стратегија без тактике предугачак пут ка победи, док је тактика без стратегије најкраћи пут у сигуран пораз.  Који такође тврди да онај ко није свестан својих могућности (и ограничења) нема никакве шансе за победу…  Ако се сложимо да је аутор у праву (мада није Србин) – као прво бисмо морали да одговоримо на питање јесмо ли ми, Срби, уопште способни да се договоримо о најмањем заједничком садржаоцу свих српских прегнућа?  Па ако јесмо – да приступимо прављењу стратегије и одабиру тима који ће бити задужен да смисли тактику како остварити минимум циљева.

Ако пак нисмо – да се ми лагано разилазимо; јер у том случају, права мера Србије је некадашњи Београдски пашалук, пошто је недостатак консензуса о ситници као што је најмањи заједнички  доказ да ми једноставно нисмо државотворни народ и да не би требало да се плетемо под ногама озбиљног света.

А за почетак, теме о којима треба да се изјаснимо – јасно и гласно а не у облику сувопарних анализа или богомољачких тирада су следеће:

Имамо ли толико чојства  да из далеке Аустралије, САД, Канаде и других места на која смо одселили јер нисмо имали јунаштва  да погинемо на свом прагу у Крајини, Босни, Херцеговини, Косову, мудро одћутимо – уместо што преплашену и обезнађену српску сиротињу на северу Космета куражимо да истраје на путу који смо сами прошли? Ако већ нисмо толико солидарни да притегнемо обојке и лично им покажемо шта треба да раде и како да се понашају.

Ми, Срби без мане и страха, борци који нисмо умели да изгубимо ниједну битку али смо изгубили све ратове у које су нас послали, шта ћемо ми предузети да спречимо описани сценарио?

Имамо ли памети и снаге да се окупимо а да не питамо одакле средства и ко ће то да плати (јер чим почне прича о новцу, само је питање тренутка кад ће се Србљи похватати за вратове) па да упитамо режим ко их је и када овластио да нас срамоте и поклањају оно што није њихово? Је ли могуће да они који годинама примају војне пензије не могу да одвоје 50-ак евра за долазак у Београд и позивање варалица на одговорност? Кажу књиге, неки стари Срби, својевремено су последњи долар давали за шипкарту  од Америке да би стигли у Солун и прикључили се Српској војсци… Други су препешачили Берингов мореуз и Сибир, стигли у Одесу и уписали се у Југословенску дивизију… Трећи су ишли да бране шпанску републику од фашизма у експанзији… Је ли могуће да је  данашњим Србима сопствена гузица испред, а не иза свега? За почетак, да занемаримо све дотиране организације и удружења које се баве „борачким питањима“, правима и завичајне клубове… Организација ветерана о којој говорим би окупила све који су ову државу на било који начин задужили (осим наравно оних који су је задужили кредитима), без обзира на њихово чланство у политичким странкама, НВО, спортским или риболовачким друштвима. Морамо да се окупимо ад хок као бивши ратници (и они који деле наше вредности) и да од државе захтевамо одговоре за чије бабе здравље су нас слали да убијамо или будемо убијани, сакатимо или будемо осакаћени, да бисмо  данас дошли у позицију да оно што смо отели бајонетима и сачували реком крви – беневолентно поклањају или крчме надобудни потомци комуњарских подрепина и Чан(а)к-олиза.

Мада смо изопштени из друштва наметнутом политичком коректношћу и „мирољубивом политиком“ коју воде сви србијански режими од Тите до данас, чињеница је да смо за сопствену маргинализацију криви и сами. Уместо да поменутим подрепинама и чанколизима демонстрирамо јунаштво и шкргут зуба, ми смо се повукли у самоизолацију, пишемо блогове или тражимо тајкуне који би благоизволели да нам штампају књигу родољубиве поезије. И кријући се по интернету, пишемо шта би радили да нам је штогод да будемо „власт само месец дана“.

Србија је данас угроженија него икад у својој историји.

Србе и Србију, досад су надали и јачи и они који су мислили да су јачи… Од њихове сирове снаге и глупости наши преци су се успешно јуначки одбранили и у аманет нам оставили најлепше место на свету  да на њему подижемо своје потомке. Данас, након Српске револуције,ослободилачких ратова и освете Косова, након одбијања ултиматума једне империје и херојског васкрса српског народа и његове војске, након 27. марта и сврставања на једино исправну страну – ова генерација је „постигла“ да јој се најквалитетнији појединци развеју по свету на понос и ползу паметнијих од нас… Лекари, инжењери, уметници које смо ми однеговали „од киле меса“, одшколовали на универзитетима које смо ми градили данас су срећни ако могу да нађу посао конобара у земљама које су неки други народи, мудрији, свеснији и одговорнији од нашег уредили по својој вољи, и за своје потребе.

Данас, непријатељ на Србију не јуриша на бојним атима нити шкрипећи гусеницама тенкова… Данашњи непријатељи покушавају и успевају да саборце за своје подмукле планове нађу међу нама самима. Питање издаје отаџбине и националних интереса је толико релативизовано да се многи Срби надмећу за титулу „највећи издајник и страни плаћеник“, пошто је титула „издајник“ постала пропусница у ВИП друштво одабраних, просвећених појединаца, дисидената које непросвећена већина спречава да се остваре као људска бића, а „страни плаћеник“ вас сврстава у ред успешних менаџера (не би то странци плаћали да не вреди). Ресетовање основних вредности националне државе, довело је до тога да се исцрпљујемо на питањима да ли човек који није крштен по православном обреду може бити Србин, уместо да расправљамо о томе ко је заказао када шиптарски лопови са Косова прелазе на територију општине Куршумлија, руше храстове, отимају стоку и онако ретким сељацима који одатле нису одселили, док се србијанска Жандармерија бави тражењем ћупова са златом и смишљањем шупљих заклетви. Ко је тај који је слагао Скупштину када је написао да су дугови Фонда за здравство 13 млрд рсд, а заправо они износе пет милијарди и где је предвиђено да оде оних осам милијарди разлике које су требале да буду огуљене са грбаче ретких пореских обвезника Србије и многих грађана који плаћају непотребне таксе… И тако даље.

Али, да бисмо уопште дошли у ситуацију да ова и многа још озбиљнија питања кренемо да поставимо, најпре је потребно да се организујемо и умрежимо; а да би нам неко и поверовао, прво мора да зна с ким има посла. Дакле, не са интернет „никовима“ већ са конкретним људима који имају име, презиме, професију и чин (ако је реч о бившим војницима), који имају храброст да стану пред саговорнике и преузму одговорности за своје речи и дела.

Драгослав Павков / НСПМ