Фјодор М. Достојевски, РУСКИ НАРОД – НАРОД БОГОНОСАЦ

Шатов га прекиде махнувши руком.

– Ви се сећате својих речи да »Рус не може бити атеист«; »атеист одмах престаје бити Рус«, сећате ли се?

– Тако? – изусти Николај Всеволодович као да понавља питање.

– Питате? Заборавили сте? Међутим, то је једно одваших најтачнијих указивања на једну од најглавнијих особина руског духа, коју сте ви погодили. Нисте то могли заборавити! Подсетићу вас још и више, казали сте тад још: »неправославан верник не може бити Рус«.

– Држим да је то словенофилско мишљење.

– Не, данашњи словенофили одрекли би га се. Народ је данас паметнији. Али ви, ви сте ишли тада још и даље: ви сте веровали да римски католицизам више није хришћанство; ви сте тврдили да је Рим прогласио Христа који се покорио на трећем ђаволовом искушењу; и да је католичанство, објавивши целом свету да Христос без царства земаљскога не може на земљи остати, већ самим тим прогласило антихриста, и тако упропастило цео западни свет. Ви сте изричито говорили: што се Француска мучи, то је једино кривицом католичанства, јер одрекла се исквареног римског бога, а новог није нашла. Ето, све то сте ви онда могли да тврдите! Ја памтим наше разговоре!

– Да имам веру, ја бих, несумњиво, и сад то поновио; нисам лагао кад сам говорио као онај који верује – рече Николај Всеволодович врло озбиљно.

–Али уверавам вас, то понављање мојих некадашњих мисли чини врло непријатан утисак на мене. Бисте ли могли престати?

– Да имате веру? – повика Шатов нимало се не обзирући на његову молбу.

– А зар нисте опет баш ви говорили: кад би вам се математички доказало да је истина ван Христа, онда бисте радије пристали да останете са Христом него са истином? Јесте ли?

– Али допустите, најзад, и мени да ја вас упитам – повиси глас Ставрогин – чему води тај несносан и… пакостан испит?

– Овај ће испит проћи и никад више вам се неће поменути.

– Ви једнако остајете при томе да смо ми ван простора и времена.

– Ћутите! – викну Шатов. – Ја сам глуп и невешт и нек моје име и пропадне у смешноме, није то важно. Него, допуштате ли ви мени да вам поновим целу тадашњу вашу главну мисао… О, свега је то десетина реченица, сам закључак.

– Поновите, ако је само закључак.

Ставрогин већ учини покрет као да ће погледати у часовник, али се уздржа и не погледа. Шатов се опет погну на столици и тренутно као да опет подиже и прст увис.

– Ниједан народ – започе он као да чита редове, а у исти мах је још једнако претећи гледао у Ставрогина – још се ниједан народ није уздигао по начелима разума и науке, још ниједном није било за то примера, осим можда тренутно, и тада из глупости. Социјализам већ по суштини својој мора да буде атеизам, јер је од прве своје речи јасно обзнанио да је он склопа атеистичког и да свој свет намерава уредити искључиво по начелима науке и разума. Разум и наука су у животу народа, свакад, сада и од почетка векова, вршили само дужност другог реда, и службену, па ће је тако вршити и до свршетка векова. Постоји друга сила која народе ствара и креће, која заповеда и која господари, али којој је порекло непознато и неразјашњиво. Та сила је сила неутољиве жеље да се дође до свршетка, до краја, а у исти мах она свршетак одриче. То је сила непрекидног и неуморног потврђивања свога живота, свог постојања и сила порицања смрти. То је дух живота, као што је писано, дух »реке живе воде«, чијим усахнућем Апокалипса онолико прети. То је начело естетичко, како веле филозофи, начело морално, како потврђују опет они. »Тражење Бога« је то, како ја велим, најпростије. Смер свакога народног кретања, у свакоме народу и у свако доба његовог живота, јест сам и искључиво тражење Бога, свог Бога, неминовно свог сопственог Бога, и онда вера у њега као у једног истинитог Бога. Бог је синтетичка личност целог народа, узета од почетка његовог и до свршетка, до краја. Још никада није било да сви, или многи народи имају једног заједничког Бога; него је одувек народ имао свог посебног Бога. Знак је пропасти народности кад богови постају општи. Кад богови постану општи, онда умиру и богови и вера у њих заједно с народима, што је народ моћнији, тим је његов бог посебнији. Још никада није било народа без религије, то јест без појмова о добру и злу. Сваки народ има свој сопствене појмове о добру и злу и своје сопствено добро и зло.Када у многих народа појмови о добру и злу постану општи, тада народи изумиру, тада се и разлика између добра и зла потире и ишчезава. Разум није никада био у стању да одреди добро и зло, чак ни да одвоји зло од добра, бар приближно; него их је увек, постидно и жалосно, још мешао; а наука је увек давала одговоре песницом. Тиме се нарочито одликовала полунаука, најстрашнији бич човечанства, горе од море, глади и рата, непознат до данашњег века. Полузнање је деспот каквог још никад до данас није било. Деспот који има жреце и робове, деспот пред којим све погиње главу с љубављу и с празноверицом, деспот до данас незамислив, пред којим дршће и сама наука и срамно му повлађује… Све су то ваше сопствене речи, Ставрогине, све, осим ово неколико речи о полузнању, које су моје, јер сам и ја сам полузнање, па га, дакле, нарочито мрзим. А у вашим мислима, чак ни у вашим рачима, нисам изменио ништа, ни једно словце.

– Не мислим да сте хтели изменити – рече Ставрогин опрезно. – Ви сте топримили с ватром и с ватром сте и преиначили, не опажајући шта чините. Већ само то штови Бога спуштате до простог атрибута народности…

Он је наједанпут, с појачаном и посебном пажњом почео да прати Шатова, и то не толико његове речи колико њега самог.

– Спуштам Бога до атрибута народности! – повика Шатов – напротив, узносим народ до Бога. А је ли икада и било друкчије? Народ је тело божје. Сваки народ само је дотле народ док има свога засебног Бога, а све остале богове на свету изузима без икакве помириљивости, и докле верује да ће својим Богом победити, а све остале богове прогнати са света. Тако су сви веровали, од почетка векова, сви велики народи, бар сви колико-толико одабрани, који су стајали на челу човечанства. Против чињеница ићи се не може. Јевреји су само зато живели да дочекају истинитог Бога и свету су оставили у наслеђе Бога истинога. Грци су обожавали природу и свету су завештали своју религију, то јест филозофију и уметност. Рим је народ обоготворио у држави и завештао је народима државу. Француска је током целе своје дуге историје била само утеловљење и развијање идеје католицизма, идеје римског бога, и кад је напослетку свог римског бога бацила у понор, ударила је у атеизам, који се тамо засад назива социјализмом; а учинила је то једино стога што је атеизам здравији од римског католицизма. Ако велики народ не верује да је истина једино у њему (сасвим тако: у њему, и искључиво у њему), ако не верује да је он сам способан и да је позван да својом истином све ускрсне и спасе, онда се он брзо претвара у етнографско градиво, а не у велики народ. Истински велики народ никад се не може помирити с улогом другог реда у човечанству; чак ни с улогом првог реда; него неминовно и искључиво с првом, то јест бити међу народима први. Народ који ту веру губи, већ није народ. Истина је, међутим, само једна, па, дакле, и само један народ може имати Бога Истинога, ако би остали народи баш и имали својих посебних и великих богова. Једини народ »богоносац« – то је руски народ… и… и, је ли могућно да ме ви, Ставрогине, сматрате за лудака – одједанпут повика Шатов бесомучно – за лудака који не уме више ни да распознаје јесу ли ове његове речи сада старо немоћно наклапање премељано у свима московским словенофилским воденицама, или су то потпуно нове речи, последња реч, једина реч обнове и ускрса… и… и… шта ми је стало до вашег смеха, Ставрогине! Шта ме се тиче што ме ви нимало не разумете, нимало, ама нимало, ни речи, ни словца!… О, колико у овом часу презирем ваш охоли осмех и поглед!

Он скочи с места, на његовим уснама се чак и пена појави.

– Напротив, Шатове, напротив – проговори Ставрогин озбиљно и уздржано, не дижући се с места – својим ватреним речима ускрсли сте у мени много ванредно моћних успомена. У вашим речима видим своје лично расположење од пре две године; и сада вам више нећу рећи, као малочас, да сте моје тадашње мисли узели преувеличано. Сада ми се чини да су биле чак још искључивије, још самовласније, и уверавам вас, по трећи пут, јако бих желео да потврдим све што сте сад говорили, све, од речи до речи, али…

– Али, потребан вам је зец.

– Шта-а?

– Па то је ваш, ваш ниски израз – насмеја се Шатов јетко и опет седе. – »Да се направи умокац од зачевине, потребан је зец; да се верује у Бога, потребан је Бог«, то сте, кажу, ви у Петрограду говорили, на форму Гогољевог Ноздрева, који је хтео да ухвати зеца за задње ноге.

– Није тако: него се он похвалио да га је већ ухватио. Збиља, допустите, узгред, да и ја вас једним питањем узнемирим, утолико пре што, чини ми се, сад имам потпуно право на то. Реците ми, је ли тај ваш зец ухваћен, или још бежи?

– Како смете да ме тим речима питате? Питајте другим, другим речима! –одговори Шатов и одједанпут сав задрхта. – Како је по вољи; дакле, другима – погледа га грубо Николај Всеволодович. – Хтео сам да знам: верујете ли ви сами у бога или не?

– Ја верујем у Русију, верујем у њено православље… Ја верујем у тело Христово… Верујем да ће се други долазак извршити у Русији… Ја верујем… – муцао је Шатов у заносу.

– А у Бога? У Бога?

– Ја… ја ћу веровати у Бога.

На Ставрогинову лицу не покрете се ниједан мишић. Шатов га гледа ватрено изазивачки, као да хоће да га сагори својим погледом.

– Ја вам нисам рекао да никако не верујем! – викну Шатов најзад. – Ја само хоћу да се зна да сам ја једна несрећна и досадна књига и ништа више, засад… Али нека мене вода носи! Реч је о вама, а не о мени… Ја сам човек без дара и могу само дати крв своју, и ништа више, као сваки човек без дара. Али нек носи пропаст и крв моју! Ја о вама говорим; две године сам вас овде чекао… Вас ради ево већ пола часа играм наг пред вама. Ви, једино ви бисте
могли подићи ту заставу!…

Извор:
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ