Евгениј Сатановски: УЗГРЕДНА ЦРТИЦА О „ПАРТИЈИ МИРА“

Могу ли поставити глупо питање наивног, па чак и ограниченог човека? У „пристојном друштву“ га је вероватно немогуће поставити, али ће онда ово питање бити постављено без дозволе. На срећу, аутор је то „пристојно друштво“ и исту такву „заједницу“ – са свим њиховим разметањима, дипломама, одличјима и положајима на разним руским, страним и међународним универзитетима, академским институтима, фондацијама и организацијама – видео у ковчегу, и чак не у белим папучама, али у беспрекорном стању, како их је мајка родила. Има их много, соколића, у нашој земљи. Понекад рмбају читави породични кланови и династије, заузимајући научне области и школе. Што се тиче презимена – кога све ту нема, укључујући и децу и унуке совјетских аристократа – народних комесара и министара из времена Стаљина, Хрушчова и Брежњева.

Угледни до лудила – дане и ноћи проводе на свим ТВ и радио каналима, не скидају се са интернета, одржавају блогове, телеграм канале и све остало што може да се води на мрежи, и тамо блебећу тако да сваки други од њих може бити стигматизован, ухапшен или стрељан. И то не као „страни агент“, већ као прави издајник отаџбине. У правом смислу те речи. Јер кад земља води рат до уништења, активно у њој обављати субверзивни рад у корист смртних непријатеља јесте најобичнија издаја. Може се рећи, наравно, да они на тај начин остварују своју слободу говора, као и академске и друге слободе, и да се над њима не може не само извршити одмазда, већ их не треба ни прстом пипнути. Тако је то. И заиста – ту прст није потребан. Али кундак или бајонет, у складу са старом повељом стражарске службе, заиста је веома пожељан.

Таква жеља се нарочито оштро јавља кад се на свим нивоима пробију до свих инстанци и утисну у масовну свест западњачке и украјинске клишее о дешавањима у Украјини, и о томе како ми, сирочад, јадни и ауторитарни, одмах треба да се помиримо са Кијевом, да се договоримо са Западом под његовим условима, да се одрекнемо свега чега се морамо одрећи, да одемо одасвуд одакле ће се од нас тражити да одемо и да предамо све што ће бити потребно да се преда. А онда … и онда следи много срања и глупости, које у њиховом кругу пролазе као аргументи, чија је суштина у потпуности изражена чувеном Булгаковљевом фразом из „Мајстора и Маргарите“: „Покај се и добићеш попуст“. И још о томе да иначе неће бити инвестиција у државу, да идемо у стечај. И да без Запада нема напретка, као што га никад у историји није било (а они сами у то потпуно верују). О изолацији у „светској заједници“. И о томе да земља клизи у ауторитаризам…

И све то убедљиво, компетентно, са цифрама и аргументима, и веома интелигентно – без икакве хистерије. Штавише, тако искреним, душебрижничким, заводничким тоном да само пожелиш да поцепаш крпе на грудима, да паднеш на колена и отпузиш до Каносе, како би тамо своје грехе искупио. За такву ствар је, по њиховом мишљењу, потребно хитно урадити то, то и то, а све оно на чему инсистирају присталице „тврде линије“, које не могу да разумеју шта смо уопште све ово време радили у Украјини и зашто то радимо на тако чудан начин, ни у ком случају не треба да радимо. Добро говоре и још боље пишу. Једина невоља је што од њих на километар смрди од личних, клановских, корпоративних и ресорних интереса, а смрди и на непријатељски субверзивни рад.

Не можете да их обесите, не можете да их стрељате, не можете да их ухапсите, не можете да задирете у ЊИХОВУ слободу говора, и ни у ком случају не можете да им зачепите уста, шта год да лупетају и без обзира одакле црпе своје проклете идеје. „Партија мира“ … Неукротиве присталице најбржих преговора са непријатељем о капитулацији. А они сами нису чак ни непријатељски агенти, већ најобичнији непријатељи руске државе и Русије, као такве, поштени и отворени. Дајте таквима слободу и неће бити ни те државе, ни те земље. За трен ока! А они ће сви остати – и то не са својим изворним потенцијалом, већ изузетно обогаћени, брзо проналазећи себи другу земљу и државу. Ако, наравно, стигну да збришу са линије ватре …

Занимљиво, узгред, а шта би они радили у Великом отаџбинском рату? Стаљин је био прави ауторитарни вођа, не као ови садашњи. И да, био је врло бруталан. И шта, да ли је много нашег народа хтело да га промени у корист „прогресивног“ европског Хитлера? Мало. И да, они су лоше завршили. Веома, веома лоше. Јер кад твоја земља води овакав рат као ми сада, са онима са којима га води, покушајте да је саплићете и савијете према захтевима непријатеља, било из сопствених себичних интереса, из глупости или из искрене вере у корист таквог курса – онда то није никакво предвиђање, већ најобичнија, и притом врло примитивна издаја. Па, како је уобичајено да се у рату обрачунава са издајницима? Ово је тај случај. И нека кажу хвала што су сад времена културна и цивилизована, а не Антика или средњи век. Тада им се то нимало не би допало. Становништво је тада било јако домишљато и без изузетка нетолерантно. Не би имали времена ни уста да отворе, а камоли да нешто зуцну…

Извор:
ИСКРА