„Словенима“ – Фјодор Тјутчев

Поздрав из душе, браћо родна,
Словени, били откуд год,
Без изузетка, поздрав од нас!
Данас је славље за сав род!
Русија бира кога зове
На празник слоге, за тај сто!
И, знајте, гости славе ове,
Овде сте своји и на свом!
Ту сте чак више ви код куће
Него где вам је кућни праг –
Ту где је немогуће
Дићи глас туђи и туђ флаг,
Ту где за круну и поданство
Један је језик, језик свих,
Где не гледа се на Словенство
Као на грешни сабор злих!

Свеједно што смо, по несрећи,
Дуго расути којекуд –
Народ смо један, такорећи,
Све нас одњиха једна груд!
Браћа смо родна, а, на крају,
То и замера свет нам вас!
Русију вама не праштају,
Не опраштају ни њој вас!

Боје се они, њима смета
Што породица наша зна
Пред сваким лицем тога света
Стати и рећи: „То сам ја!“
Кроз дешавања свевремена
Спрам трага њиног огавног,
Самосазнање нас Словена
Прст је којим их кара Бог!

Давно Европа, по Западу
Ђубрењем сталним врта тог,
Доби културу у свом саду –
Право аршина двоструког:
За њих – једнакост, закон и склад,
За нас – клевета, хаос, кнут,
Па како тада, тако је сад
И тако биће сваки пут.

Све то што важи од вајкада
Нити се троши нити ће,
Све то над нама виси сада
И све нас овде притишће;
Прошлост се враћа сваког дана –
Проклетство нашег основа,
Бол незараслих, живих рана,
Бол Беле Горе, Косова!

Али, на жалост и на бруку,
Словенство живи неслогом,
А Запад ако пружа руку
Онда је пружи само том
Ко креће увек и посвуда
На своје, а у корист злог.
Од нас — њихов је тек наш Јуда —
Прихватају га као свог.

Несложно, једнородно племе,
Кад ћеш, заиста, бити то?
Хоће ли икад доћи време
Препорода и зрења твог,
Време праштања, сједињења,
Кад ће раздору бити крај?
Ми дан чекамо Провиђења –
Стићи ће – душа слути, зна…

Баш то – у Бога вера јака –
Надима вечно нашу груд,
И поред силних губитака,
Гледамо напред – знамо куд…
Жив је Свевишњи, још не оде,
И Његов суд, кад куцне час –
Као Промисли реч слободе –
За руски простор даће глас…

Почетак маја 1867.

Извор:
ЕТОС