Вук и српски језички поломи

Студија Драгољуба Петровића о српском језику и његовој бурној историји и утицају на односе народа на Балкану и у Европи

• Природно је да се на језик гледа као на сведока старине народа и по томе Срби имају потврду да су, као народ, стари најмање педесет векова (неки други показатељи веле да би они могли бити стари макар још толико)
• Као проверен злочиначки народ, Немци нису имали времена за узлете духа и зато су се, према налазима других истраживача, и нашли на зачељустварања модерне цивилизације.
• Српски језик посебно почео гасити после распада Западног Римског царства кад су нестали етрурски, венетски / вендски, сабински, сикулски, келтски и почели се утемељивати садашњи западни европски језици.
• Најјачи удар на српски језик почео је у освит XIХ века кад су тајне службе Бечке Круне укључиле Копитара у своје стратешке пројекте за „припитомљавање Срба“, „пронашле »његовог« Вука“ и уредиле да се вишевековна српска књижевнојезичка традиција прекине, да се преведе „на друге основе“, да се на тај начин одвоји од великога руског православног залеђа и да се окрене према западном аустро-ватиканском католичком суседству.
• Сопственим језичким искуством ни најшире обавештен појединац не може сведочити о лексичком инвентару ни најужега сопственог идиома.
• Појавила су се сведочанства о томе како је Копитар „нашао“ Вука и, за рачун Бечке Круне и Аустроугарске монархије, „упрегао га у реформу“ српскога језика, која се коначно свела на кидање свих спона са српском књижевнојезичком традицијом
• Вук са Копитаром разграђује српску језичку традицију
• Вук је темељито (зло)употребљен у пословима „преуређења“, одн. разарања српскога језика
• У хрватско-српском сукобу радило се о истојезичним народима и да су верске разлике искоришћене само као основа за „деобу језика“
• Шубарт: Запад поклонио човечанству најсавршеније форме технике, државности и комуникације, али га је лишио душе. Задатак је Русије да поврати душу у људе…
• Шубарт: Енглез хоће да види свет као фабрику, Француз као салон, Немац као касарну, Рус као цркву. Енглез тражи профит, Француз славу, Немац власт, а Рус – жртвовање“.
• После „вуковског преврата“, ме­ђутим, развој српскога књижевног језика кренуо је путевима који су пред­став­ља­ли потпуно удаљавање од традиције на којој се вековима изграђивао
• Оно што од Србије остане, тј. Шумадија и, евентуално, неки ситни делови Поморавља, планирано је за пресељавање Цигана и из Европе и из бивших југословенских република – који ће сви бити уписани у матичне књиге као да су у Србији рођени иако пре тога нису ни знали где је Србија.

Пише: др Драгољуб Петровић,
лингвиста и слависта

Два су догађаја у последње време, на различит начин, истурила српски језик у жижу и наше и „суседске“ јавности. Први пут то се десило кад су учесници Треће интеркатедарске србистичке конференције, на свом јунском скупу у Тршићу, усвојили Декларацију о границама српског језика. И одмах – „насекирали“ Хрвате: „Количина екстремнонационалистичке глупости, сљепила и безобраштине која у задњих годину дана (опет) стиже из Србије је већ поприлично невјеројатна. Ово ће уназадити било какве нормалне и добросусједске односе, поготово по питању језика, за читава десетљећа. Срамотно и жалосно. Надам се да ће бар мало нормалнији лингвисти и људи у Србији реагирати на ово.“

Не знам хоће ли други догађај изазвати сличне „секирације“, али га ја узимам као основу за нека разматрања и о српском језику уопште и о судбини његових носилаца посебно: реч је о појави ијекавске верзије једнотомног Речника српскога језика. Та је књига објављена прошле године, али су „короне и ковидиоти“ уредили да се тек ових дана представи јавности. И да се о њој изрекну и лепе оцене: да је њоме Матица српска „заокружила систем стандардолошких приручника… неопходних сваком компетентном говорнику српског језика ијекавског изговора“, да је „Дрина кичма између два српска плућна крила“, да смо „на правом путу у његовању и заштити српског језика у цјелини поштујући и примјењујући његов исконски екавски и ијекавски изговор“, да је Матица „окриље целог српског народа јер нас својим језичким активностима не дели него уједињује преко нашег најбитнијег идентитетског критеријума – српског језика“. И свему томе биће додата и опаска да се налазимо „усред битке за штокавску ијекавицу“ јер ће „одрођени делови једнојезичног штокавско-ијекавског братства наставити разбијање српске народне, језичке и културне целине“ ако не будемо спремни да се пред њиховим налетима испречимо…

Српски језик је стар вековима

И као што је било извесно да ону Декларацију није требало доносити, и појава ове књиге била је прилика да се о неким „српским стањима“ каже и покоја општија и друкчија реч. Да се каже, на пример, да су српске језичке границе вазда биле и простране и – њихове: и кад су се шириле и преко оних међа на којима су каткад помињане и кад су свођене на „стање из 1991. године, пре крупних етничких поремећаја на простору бивше СФРЈ“. И Срби се увек у њима осећали као и у својој кући и у својој кожи. И уз њих увек било места и за друга и пријатеља, али и за изгнаника и невољника. (Једино се међу њима нису могли угодно осећати они који никад ништа нису умели изградити, а све умели разорити и опљачкати, као што се такви никад нису удобно осећали ни „у својој кући“ јер је нису изградили него отели нити у својој кожи јер су знали да би им је могао здерати зликовац коме ни сами нису дорасли.)

Ако таква мера „глупости, сљепила и безобраштине уназађује нормалне и добросусједске јасеновачке односе“, у те се спорове нема посебнога смисла упуштати: таква је памет генетски упућена на злочин и од ње се ништа друго не може ни очекивати, а најмање то да би се могла привести нормалном људском понашању и људском разуму. И зато ни носиоце ни тумаче такве памети не треба ни поучавати о томе шта би могли бити „њихови језици“ („хрватски“, „босански / бошњачки“, „црногорски“): Срби су увек знали који је њихов језик без обзира на то шта га је обележавало и на којим се просторима ширио. Као што су то сасвим добро знали и они други – док су били Срби и док нису пристали на то да их, неко, из Срба преведе – у кољаче. И да их упути на потрагу за туђим језиком и туђим идентитетом.

Свима „таквима“, наиме, до последњих година 19. века, није требало разјашњавати ништа од онога што је горе речено будући да је свима њима тада још било јасно да су „потомци православних праоца“ и да је њихов језик „чисто српски“, а онда им је неко рекао да ће бити и срећнији и богатији ако промене кожу и ако језик окрсте по „свом имену и својој памети“. Заборавио је, међутим, да их упозори и на нешто што се иза све те памети морало наћи, а они се сами тога нису досетили: да ће све оно што су данас напустили сутра морати да краду. И да нешто што су некад писали својим писмом сад преводе на неко туђе па себе лажу и за оно што јесте и за оно што је било. У том су смислу, „строго лингвистички гледано“, сувишне и поуке да су сви они „језици“ који се помињу „само различите варијанте [боље је рећи – окрајци] једнога истога Вукова и вуковског српскога језика“. То, неспорно, јесте тачно, али је тачно и нешто друго: Вук је обележио последња два века историје тога језика, али ваља рећи да је српски језик неспорно потврђен и у оно време кад је, рецимо, Син Божји био дванаестогодишњи дечак, и да је и тада (гле – чуда!) тај језик стизао из онога краја који данас зовемо [Вуковом] Херцеговином (а поменућемо даље и нека друга сведочанства о његовој много дубљој старини).

Назначујем те појединости с циљем да подсетим на то да су, у прошлости, Срби имали и једну много моћнију „кичму од дринске“ – ону дунавско-моравско-вардарску – која је досезала (макар у неко „опипљивије историјско време“) од средње Словачке до Солуна (ако не и до Крита), а по линијама крста – макар од делте Дунава до Трста. И после ће се показати да би се ту могло говорити о педесетак векова неспорно српске језичке историје с којима би Хрвати сада хтели да „поравнају“ тринаестак деценија „свогa језика“, или „Македонци“ својих непуних осам деценија, или „Бошњаци“ своје три „босанско-бошњачке деценије“, или Црногорци својих петнаестак година. Природно је да се на језик гледа као на сведока старине народа и по томе Срби имају потврду да су, као народ, стари најмање педесет векова (неки други показатељи веле да би они могли бити стари макар још толико), али нека нам и ово буде довољно за једну општију опсервацију: језик сведочи о утемељености народа који језику служи, он је незнано колико старији од народа, а први пут се чуло да народ може бити старији од језика кад су Хрвати, „Македонци“, „Бошњаци“ и Црногорци одлучили да узапте своје окрајке српскога језика и да их осрамотекрштавајући их својим именима.

Српски језик се раширио и давно и далеко и да је оставио некакве трагове у многим старим европским језицима

И задржимо се овде на тој прастарој панонско-моравско-вардарској вертикали – да бисмо неке појединости могли прецизније представити.

Прво: са њених западних простора у северну Италију, у њену Падску низију али и по Алпима – рецимо, стигли су Етрурци, донекле Венети, некуд даље Сабини, Сикули, на Пиринејима нашли се Баски, а некакви њихови чудни сродници стигли на Британска острва; и тамо, у Велсу (по сведочењу „Ранке Велшанке“, на пример) сачували много стотина (каткад се помињу и хиљаде) речи – које као да су јуче пренели из (већ помињане Вукове и Плинијеве) Херцеговине.

Друго: северно од те вертикале некакви чудни народи просули су се по северној Европи и тамо, међу „Викинзима“ – рецимо, сад можемо срести неке људе за које се вели да су сачували много више „јужнословенских гена“ него што су наслагали „домаћих“ па нам се чини кад се с њима сретнемо – да се од њих никад нисмо ни одвајали.

Треће: с истока те вертикале народ се прелио на руску низију и тамо, тридесетак векова пре Христова рођења, били забележени први преци данашњих Руса (и Украјинаца), а неколико векова касније, преко Урала, њихови потомци стигли до Индије (један крак одвојио се према Ирану, а други према јужној Арабији и Етиопији) и тамо пренели први „словенски“ језик („Аријевски. Прасловенски, Санскрт. Или протосанскрт, ако хоћете“, тј. књижевни индијски језик; и то се догодило „пре 3.500–3.400, тј. 1.500–1.400 година пре наше ере. У Индији је [тај језик] напорима великог Панинија углачан у санскрт пре отприлике 2.400 година, близу почетка наше ере. А у Персији-Ирану су аријевски језици постали основ скупине иранских језика, од којих се најстарији датују у друго хиљадулеће пре наше ере“).

Те нам три појединости сведоче да се српски језик раширио и давно и далеко и да је оставио некакве трагове у многим старим европским језицима, али да би нека нова светска глобалистичка памет могла уредити да се те чињенице „склоне“ и забатале, тј. „забашуре“, као и све оно што човека може узнемиравати као искрица непријатног памћења.

Као такву искрицу „европског памћења“ ваља овде поменути и још једну велику српску тековину: ону која се данас хоће представити као Загонетка подунавске цивилизације, а у Хармановој интерпретацији своди се на „откриће најстарије високо развијене културе Европе“. Занимљиво је, међутим, да се нигде не примећује да је та „европска“ култура утемељена у доњем Подунављу, тј. на Хелму, тј. на Илиричком полуострву, тј. тамо где су се међу „словенским“, тј. српским, племенима нашли Грци током неког (непрецизно одређеног) века пре Христа, крајем седмог века после Христа на Хелм пристигли Бугари, два века касније Мађари, петнаестак деценија после њих Арнаути, што може једино значити да све што је у (доњем) Подунављу створено током више претходних миленијума мора бити уписано у „словенске“, тј. српске, тековине будући да се за све то време за Немце, рецимо, није знало ни у „Немачкој“, а камоли у Подунављу: 70-80 процената свога садашњег државног простора Немци су „освојили“ током средњег века затирући Словене почев од Алзаса и Баварске на југозападу па према североистоку и њихове су геноцидне злочине успели преживети тек последњи Лужички Срби. А ти су Немци, ваља се присетити, на Берлинском конгресу (1878) „одлучили“ да су се Срби тек недавно раширили по Балкану и да они, Немци, имају право да их и ту затру као што су то чинили са Словенима по целој „својој“ данашњој територији. Као проверен злочиначки народ, Немци нису имали времена за узлете духа и зато су се, према налазима других истраживача, и нашли на зачељу стварања модерне цивилизације.

Као што су се на њеном почетку, судећи према многим знацима, нашли „Словени“ – да одмах не кажемо да су то били Срби: и све указује на то да нема „индоевропских“, „индогерманских“ , „индоиранских“ језика и да се „од Индије па све до Европе пружа иста скупина језика – аријевских“. И да је „време да филолози-језикословци заведу код себе ред“. Издвојићемо овде и још једну појединост која ће изложени ред идеја пре потврдити него га оспорити: „Главнина обеју највиших [индијских] касти, индоевропске и дравидске, састоји се из представника аријевске хаплогрупе R1a. Њих има до 72% у највишој индоевропској касти и 29% у највишој дравидској касти“, при чему „међу Аријевцима пре 3.500 година предака савремених Западноевропљана није било“ и о томе најбоље сведочи податак да од 367 брахмана тестираних на хаплогрупе нема ниједног носиоца западноевропске хаплогрупе R1b“.

Данашњи српски (заборавимо ли му санскрт) утемељио се у Солуну у IX веку

Та чињеница може имати само једно значење: Западноевропљани могу бити „Индоевропљани“ само ако су „Источноиндоевропљани“, тј. ако признају своје словенске(да одмах не кажемо – протосрпске) корене. На то указују многе појединости у западноевропским језицима од Исланда до Крита и од источних немачких граница до Атлантика, пре свега по томе што у њима налазимо најстарије „словенске трагове“. Неке нам је од њих назначио Црњански у најстаријој топонимији британских острва, више стотина додао им Ватмоу у својим ономастичким истраживањима старогалских дијалеката (у његовим регистрима нашло се много хиљада таквих података, али сам ја међу њима засад „распознао“ тек неколико стотина), а овде би им се могле додати и две општије појединости које се тичу Немаца.

Прва је посебно маркантна: Хитлер је „присвојио »свастику«“ као аријевски симбол и опоганио је као „кукасти крст“ иако се зна да се тај знак могао наћи једино тамо где и Словени и да се међу Германима, тј. „западним Европљанима“ – не може ни замислити. Друга би, међутим, могла бити и помало „шаљива“: Немци су навикли да своје словенске суседе обележавају као „виндске свиње“ (windische Schweinе), а не примећују да су им те „Schw[e]in[ј]е“ сасвим успешно легле и у основе језика и у основе националне генетике па је можда и то имао на уму онај стари зналац кад је формулисао схватање да су грчки, латински и немачки настали из српског (после се „мало поправио“ тврдњом да су им основе заједничке).

* * * * * *

Овим разматрањем стигли смо до суштине проблема који нас интересује: некад се тај језик ширио до Британских острва и Исланда, на једној страни, и до Индије, на другој, па на обема странама нестајао под притиском других царстава и њихових језика, чувао у тим језицима неке своје трагове и остатке, они временом бивали све мутнији и непрозирнији и понекад се „враћали“ као нерешиве језичке мистерије. Оставимо ли засад по страни проблем „Индије и санскрта“, могли бисмо рећи да се српски језик посебно почео гасити после распада Западног Римског царства кад су нестали етрурски, венетски / вендски, сабински, сикулски, келтски и почели се утемељивати садашњи западни европски језици. И свима њима, изгледа, то се догодило током Средњег века, Томецоли мисли да се италијански, рецимо, уобличио око 1500. године, за француски, енглески, немачки – питаћемо специјалисте кад им се то догодило; данашњи српски (заборавимо ли му санскрт) утемељио се у Солуну у IX веку, краљ Милутин почетком XIV века на западу владао Далмацијом и Хрватском (и био „господар целе приморске земље“), на истоку Срби прекривали целу Бугарску, а своја новија дијалекатска обележја сачували макар до Вита и источних граница Пиринске Македоније (тј. сав западнобугарски простор); у међувремену се Срби два века „прегонили с крсташима“, после тога знатно дуже то чинили с Турцима, али су њихова најтежа страдања почела кад су дошли у непосреднији додир с Европом, одн. с Ватиканом, Венецијом, Аустријом, Мађарском.

Најјачи удар на српски језик почео је у освит XIХ века кад су тајне службе Бечке Круне укључиле Копитара у своје стратешке пројекте за „припитомљавање Срба“, „пронашле »његовог« Вука“ и уредиле да се вишевековна српска књижевнојезичка традиција прекине, да се преведе „на друге основе“, да се на тај начин одвоји од великога руског православног залеђа и да се окрене према западном аустро-ватиканском католичком суседству.

Шта је Вук Караџић знао а шта не о српском језику

Копитареви су мотиви у свему томе сасвим јасни: одбити Србе и српско православље од утицаја Русије и изложити их притисцима од којих су се сами могли много теже бранити него што је то био случај док су имали моћну руску подршку. У свим тим ломовима Хрвати нису били ни криви ни заслужни: њих није било нигде, чакавштину су били напустили, „књижевно вегетирали на »хрватском језику«“ у трима кајкавским жупанијама, за штокавштину нису били ни чули и требало је да прође још много деценија да им хрватски вуковци подастру српски језик у којем „ни данас хрватски језикословци не успијевају“ забашурити чињеницу да су Броз, Маретић и Ивековић „хрватски језик“, од слова до слова, „пресписали“ са – српског (и да је због тога, рецимо, у елегантној „новохрватској лингвистичкој терминологији“ Маретић постао – свиња!).

Вуково учешће у прекидању српске књижевнојезичке традиције обично се представља као јединствен потез који је означио „демократизацију српске културе“, али се заборавља чињеница да су те процесе покренуле, и извеле, силе којима је било више стало до „дисциплиновања“ Срба него до демократизације њихове културе и увођења језика који би био блискији много већем броју његових носилаца него што је то био случај с оним који је премештан у историју. И Вук је у тим пословима био врло ревностан: он упорно говори „о кварењу језика“ наводећи да „први српски списатељ, био он Доситије или Орфелин, или други који му драго, како је почео писати, одмах је почео и језик свој кварити, и то кварење траје и управо рећи напредује још до данашњега дана“; он „пресуђује“ да се „у свему народу нашему нигдје не говори Српски тако ружно и покварено, као у Сријему, Бачкој и Банату“.

Он предвиђа да ће „доћи вријеме, кад ће Срби… ићи у Загреб да уче Српски“ (а не зна да у време о коме говори тамо „хрватскога језика“ нема ни у траговима и за то је довољно поменути став Сабора да „сталежи и редови увиђају потребу, да се у Краљевинама [Далма­цији, Хрватској и Славонији] рашири маџарски језик, јер желе да се Хрватска и Славонија што чвршћом везом узмогну повезати са савезном краљевином Угар­ском“). „Из књижевнојезичке традиције коју треба његовати и изграђивати, Караџић би искључио све српске писце“, а кад је у Друштву српске словесности Стерија покренуо послове на изради терминолошких речника, Вук тражи да се ти речници не раде јер се не могу „обавити без доброга познавања народнога језика“. (И нека за историју српске лексикографије остане записано: нисам се ни покушао обавестити о томе откад су терминолошки речници почели да се приређују у другим словенским језицима, али у Вукове заслуге ваља уписати чињеницу да Срби данас имају таман толико таквих речника да не могу рећи – да немају ништа: Симоновићевом ботаничком речнику Матица српска додала је последњих година, захваљујући групици полетних лексикографа, Орнитолошки речник, Батрахолошко-херпетолошки речник, а одмакли су послови и на Териолошком речнику).

Вукове „стручне квалификације“ с којима је приступао процени сложених књижевнојезичких проблема, и о којима је тако самоуверено судио, биле су врло редуциране и најчешће нису прелазиле праг ни најoграниченијих увида: он је, с једне стране, „процењивао“ књижевни језик о коме није знао ништа, а са друге одрицао вредности екавским народним говорима о којима није знао ни које су им основне карактеристике, а камоли у каквом се односу могу појавити према „његовим ијекавским говорима“.

Овде бисмо, уз све то, могли подсетити и на чињеницу да је сва стара српска књижевнојезичка традиција почињала као екавска и на Вуково настојање да се она „прогна као ружна и покварена“ треба напросто гледати као на последицу његовога незнања и потпуног неразумевања проблема у чије је решавање био укључен: од свих српских језика он је најбоље знао „тршићки“ (а од свих наукâ једино овладао онима троношким), на томе су се завршавали сви његови увиди у српску језичку историју и њене актуелне прилике.

У тренутку кад се укључивао у „Копитарев пројекат“ није било никога ко би му могао „узнемирити реформаторску памет“ наводом да је неки други српски језик био и много старији и много чвршће утемељен од онога који је он „припремао“. На меру Вукове необавештености о проблемима језика упућује и један каснији осврт Ирене Грицкат на карактеристике „академијских речника“ многих европских језика с којима је она упоређивала и наше речнике САНУ и ЈАЗУ, а ја из свега тога, тек као куриозитет, помињем чињеницу да је, рецимо, Вл. Даљ свој речник руског језика радио 53 године, да је за њега сâм сабрао 80.000 речи, а из других извора исписао их још 120.000.

У лексикографске послове, као ни у „српску граматику“ Вук није био нарочито упућен

Вуков речник са Даљевим не може се упоређивати ни по којој линији и то се види из једне појединости коју сâм саопштава (он је грађу за свој речник у Беч „донио у глави“) и друге коју нам казује Ирена (Вук је пред собом имао више речника, али из њих „није преписивао речи које није чуо у народу сам“). Колико је такав поступак бесмислен, потписник ових редова може посведочити сопственим искуством: једну предлошку конструкцију чуо је први пут у Пјешивцима – кад је имао 30 година, а 12 година касније чуо ју је од своје мајке; једну реч први пут чуо је у Драгачеву кад је имао 80 година, а 5 година касније нашао је у запису свог саплеменика – који се упокојио 1918. године: сопственим језичким искуством ни најшире обавештен појединац не може сведочити о лексичком инвентару ни најужега сопственог идиома.

У лексикографске послове, као ни у „српску граматику“ Вук није био нарочито упућен и остаће озбиљна недоумица како је он уопште могао припремити свој Српски рјечник. Копитар је, наиме, молио Мушицког да у тим пословима помаже Вуку, али кад се показало да помоћи отуд неће бити, изгледа да је Копитар схватио да ће тај речник и писати, а не га само „»толковати« њемачким и латинским ријечма“. На то указују многе мистерије које тај речник прате, а обично се нигде не помињу. Навешћу овде тек две најмаркантније од њих.

Прва. Вук је 1814. године могао лако приредити Малу простонародну славеносрпску пјеснарицу, али нико не покушава објаснити која му је „стручно-научна спрема“ омогућила да исте године објави и Писменицу српског језика по говору простога народа написану ако се не зна кроз чију је „редактуру“ та Писменица прошла и, четири године касније, знатно усавршена, нашла се у Предговору његовог Рјечника.

Друга. И „лексикографска спрема“ Вукова била је једнако неуверљива и у вези с Рјечникомтреба поменути и неке посебне појединости. Рецимо: како се могло догодити да један лексикограф-аматер приреди тако опсежно дело за тако екстремно кратко време и да се, при том, не помене ни податак о томе ко је на немачки и латински језик превео значења свих 26 (или 27) хиљада Вукових речи и да ли је тај „неко“ (тј. Јернеј Копитар), узгред, обавио и неке друге лексикографске послове. Помињем ове појединости зато што се, тридесетак година касније, с њима чудно подударила и једна друга: друго издање тога Рјечника, са двадесетак хиљада нових речи, уз пречишћену и дефинитивно уобличену српску акцентуацију, приредио је Ђуро Даничић, па и он остао непоменут једнако као и Копитар, с тим што је овај други за такво своје понашање имао и посебан разлог – морао је према Србима макар покушати да сакрије своје зле намере.

Срби му то нису прозрели па су му недавно чак и подигли споменик и тиме му одали признање за то што је учинио одлучне потезе да их приведе до данашњег – полома. Кад тако говорим, имам на уму просту чињеницу: уобличавање „новога“ српског језика по његовом (и Вуковом) обрасцу довело је до тога да су се католици, од краја XIX века, хомогенизовали као „Хрвати“ и после над Србима оверили исте таленте по којима су у немачком „магдебуршком“ искуству остали уписани по изреци „Сачувај ме, Боже, куге, глади и Хрвата“.

Да су, међутим, Срби сачували свој „предвуковски језик“, тешко би било предвиђати у којим би се правцима развијали каснији догађаји везани за српско-хрватске односе, али би макар две појединости у вези с њима биле неспорније и обе би се могле увезати у заједнички чвор: између српског језика и његових дијалеката била би успостављена знатно оштрија разлика од оне коју је Копитар „пројектовао“ и то би хрватску позицију учинило много неизвеснијом, јер се не зна у којем би правцу „»хрватски језик« испливао из својих трију кајкавских жупанија“, али је сасвим извесно да се Хрвати не би „пограбили“ за српским језиком онако како су то учинили с оним што су им „хрватски вуковци“ потурили као српски језик, а они га, једноставно, преузели као „хрватски“.

Копитар је „нашао“ Вука и, за рачун Бечке Круне и Аустроугарске монархије, „упрегао га у реформу“ српскога језика

На неке аспекте проблема о којима овде говоримо први пут је за српске читаоце пажњу скренуо М. Самарџић, али је његова књига остала практично незапажена или су понекад његови ставови били енергично одбијени. Касније су се, међутим, појавила и друга сведочанства о томе како је Копитар „нашао“ Вука и, за рачун Бечке Круне и Аустроугарске монархије, „упрегао га у реформу“ српскога језика, која се коначно свела на кидање свих спона са српском књижевнојезичком традицијом. О томе Самарџић бележи следеће редове: „Копитареви ставови о Србима, и касније створеној српској Кнежевини, били су потпуно јасни: сви Срби и Србија треба да потпадну под Аустрију. Надао се да ће се то десити већ после краха Првог српског устанка. У писму Добровском из 1814. критиковао је аустријску политику јер је, чинило му се, недовољно радила на томе“.

С друге стране, као „ревностан католик, уверен у преимућство католичке цркве“, Копитар је на Србе гледао као на шизматике и „у извештајима вишим нивоима бечке администрације редовно ће понављати како Српска црква, чувањем старог српског језика, жели да створи и очува језичку разлику између православних и католичких Јужних Словена и да »Вукову реформу« треба подржавати јер се њоме та разлика поништава.“ У вези с тим појединостима треба рећи да су неки Самарџићеви наводи неспорни, али је проблематичан онај да је „нови књижевни језик који је Копитар наметао Србима био заправо говор већ поунијаћених и покатоличених Срба најзападнијих крајева“. Ни уз све ограде које се томе суду могу поставити, он се не би могао прихватити јер је таквих („поунијаћених и покатоличених“) Срба било много мање од оних у компактним православним зонама које су допирале до предграђа Карловца или до 20–30 км од Загреба, а у којима је српски источнохерцеговачки (и)јекавизам (и тада као и данас) био доминантно обележје, а ако је и било зона с местимично „поунијаћеним и покатоличеним Србима“ – оне су биле и ситне и безначајне у поређењу с онима у којима је православље остало неокрњено, при чему се за још много деценија хрватско име неће везати уз такве „поунијаћене и покатоличене зоне“.

„Заједнички језик“ православних Срба и Срба католика несумњиво је морао „олакшати продор унији и католичанству према истоку“, али да би се та идеја остварила, требало је да прођу још два века и да за то време, под заштитом Ватикана и Аустрије, Хрвати и њихови савезници и заштитници над Србима изврше три геноцида. У вези с „предностима“ новога Вуковог језика Копитар ће записати: „Уколико више овај језик успева, […] утолико јаче онај, од калуђера скрпљени, ишчезава“ и тиме се „руши и главна преграда [која га одваја] од католичког“, при чему „као позитиван пример деловања промена у српском језику наводи једну Вукову џепну књигу објављену 1826. у Бечу где је овај црквене празнике писао »потпуно сагласно с католицима«“.

Вук није био свестан ни значаја добитка од онога за шта се залаже

Многе појединости о Копитаревим плановима за „реформу српског језика“ у оним правцима који су овде назначени, на основу његове опсежне преписке с Мушицким, доноси и С. Бонаца наглашавајући како је Копитар очекивао да Мушицки „преузме у српској књижевности ону улогу културне обнове која ће потом припасти Вуку Караџићу“, али се показало да од високог представника српске православне цркве такве „реформске резове“ не треба очекивати и да су они на дневни ред дошли коју годину касније кад је Копитар у своје пројекте укључио Вука.

Показало се, уз све то, да се Вук није оптерећивао ниједним од оних ограничења која су се налазила пред Мушицким и да је, не разумевајући суштину проблема којима се бавио, лако пристајао на све Копитареве замисли. С коликим је амбицијама Копитар ушао у те послове, показује се и тиме да је он покушао да исте идеје наметне и „аустријским Украјинцима, тј. Украјинцима из Галиције“, при чему је „опрезно избегао да наведе као пример Вука Караџића, јер су многи Руси његову реформу језика и пре свега писма сматрали непријатељском према Русији“. Копитарева настојања да и Украјинце „примакне“ Аустрији нису успела јер међу њима, како наглашава Бонаца, „није било личности величине Вука Караџића“. Биће, међутим, да овде неће бити у питању „величина реформаторске личности“ већ много пре чињеница да су „сви Копитареви сарадници који су се ангажовали око реформе украјинског језика били калуђери који су знали црквенословенски језик“ (мада је међу њима било и таквих који су чак пристајали и на то да се у украјинској писмености ћирилица замени латиницом, какав је био Јосиф Лозињски, који је у Пшемишљу 1846. објавио „малоруску“ граматику на пољском језику). Копитареви украјински сарадници, једнако као и Мушицки, знали су шта значи раскид са књижевнојезичком традицијом. Као што Вук није био свестан ни значаја добитка од онога за шта се залаже нити величине губитка од онога што се препушта историјском памћењу: њему је Копитар рекао „да тако треба“ и он се није оптерећивао ни разлозима због којих то „треба“ нити је икад посумњао и у једну реч свога ментора на пословима разграђивања српске језичке традиције. И јасно је зашто је то тако: они који ништа не знају ни у шта не могу ни посумњати.

И да овде затворимо један аспект проблема о коме говоримо: Вук је темељито (зло)употребљен у пословима „преуређења“, одн. разарања српскога језика, при чему се силе које су у томе „држале“ Копитара нигде не примећују: Вук сâм ништа није могао урадити, без сталне, свакодневне – такорећи, његове помоћи (као што пре тога није могао припремити ни малу писменицу) и јасно је да је иза тога стајали највиши државни разлози (да ли бечки или ватикански или и једни и други) и они су Копитару омогућили да се у једном необичном послу сасвим лагодно понаша. Вукова позиција у свему томе компликује се и чињеницом да се, осим на „ерцеговачко нарјечје“, он „раширио и на »ресавско« и »сремачко«“ и сад ће бити небитно шта се отуд нашло у његовом Рјечнику, и шта је све у њега долутало из оних области о којима је он могао нешто чути, али није знао ни где се налазе.

Помињем нека његова таква „одређења“: облици којегде (Рес.), којегди (Срем), којегђе, којеђе (Ерц) забележени су као четири одреднице, браца (Рес, Срем), брацо (Ерц.) сведене су на две, Подгорица је ‘варош у Ерцеговини’, Цетиње се не помиње, али је записана Цетиња(„У Цетињи усред Црне Горе“), Морача 1. ‘ријека у Ерцегодини’, 2. ‘манастир у Ерцеговини’, Зета ‘ријека у Ерцеговини’ (таквих је „одредница“ у овом речнику мноштво и по тим критеријима могуће је „ширити лексички инвентар“ без икаквих рестрикција). Све то уверава ме у оно о чему говорим: тако опсежан речник какав је Вуков, за четири године, можда би могла приредити и мања лексикографска екипа, али једном младом и невештом (неуком – такорећи) почетнику – тешко да би то пошло за руком.

Карл Билт: обнова руског православља за Запад већа опасност од исламског фундаментализма

Лепу паралелу за „језички инжењеринг“ какав је, под Копитаревом руком, приређен српском језику налазимо, цео век касније, и у судбини „украјинског језика“: тај је језик утемељен уз сурову подршку бољшевика, који су одмах најавили да се „у пословима украјинизације Малорусије [и Новорусије] неће зауставити ни пред чим укључујући отворено насиље и терор, а у његовим оквирима и помор глађу, усмерен у првом реду на руско становништво“. (Према неким наводима, помрло је од глади 1921–1923, 1932, 1933, 1946. и побијено у терору НКВД и Стаљиновим чисткама око 21 милион житеља Украјине, а како сада видимо – највише Руса.) Значај те чињенице показује се у светлости податка да је до 1917. године на простору данашње Украјине живело 90% Руса и да је тада почео њихов најсуровији изгон „с најплодније земље и из области развијене индустрије (Донбас), на којој је засновано eкономско чудо Царске Русије“ (уп. [СР]­, КОБ: Как Малороссия и Новороссия стали Украиной. – http://goldnike-777.blogspot.com/2014/­blog­-post­_18.­html. и http://goldnike-777.blogspot.com­/2012/­06-blogpos­t_09.html).

О томе како су власти поступале с онима који су се противили „украјинизацији“ наводимо тек покоји детаљ: одмах после уласка бољшевика у Кијев, 24 сата после хапшења, стрељани су проф. Флорински, физичар Зилов и минералог Армашевски, управу над високом школом преузели су „комесарчићи“, а касније су исту судбину доживели и многи други научници и интелектуалци; с обзиром на чињеницу да нико није знао „украјинску мову“ и да би надокнадили „несташицу Украјинаца“ – њих су почели увозити из Галиције; кад је у Полтави наређено да се спроведе „украјинизација“, наставници и родитељи одбили су ту наредбу с образложењем да, између осталога, нема ни уџбеника; уз другу наредбу, стигли су и уџбеници штампани у Аустрији, за школе у Галицији, са сликом Франца Јосифа, а кад су родитељи и наставници прогласили бојкот и наредбе и уџбеника, били су похапшени и изгубио им се сваки траг. Свака непослушност пред комунистима плаћала се одмах и – главом.

Скоро потпуну паралелу „руско-украјинском проблему“ после Октобарске револуције имамо и у ономе што се догађало и између Срба и Хрвата, с тим што су хрватски злочини над Србима почели двадесетак година пре комунистичких украјинских над Русима, тј. неколико година пре онога загребачкога Католичког конгреса 1900. године. Показује се да се и у украјинско-руском и у хрватско-српском сукобу радило о истојезичним народима и да су верске разлике искоришћене само као основа за „деобу језика“ и пречица до деобе народа и њиховогa каснијег лакшег сатирања. Разлика између онога што се догађало с Русима и Украјинцима и онога што је обележило односе Срба и Хрвата своди се на то да је у Украјини успостављен језички модел знатно различит од руског док су Хрвати пристали на онај језик који су им „њихови вуковци“ подастрли као српски и већ више од једног века „муче се“ покушавајући да у њему успоставе макар некакве разлике сличне онима какве постоје између рускога и украјинскога.

Будући, међутим, да се од српске грађе није могло направити ништа што није био српскијезик, Хрвати су у смутним временима своје фрустрације, уз благослов Ватикана и уз заштиту државе и савезника, решавали незапамћеним покољима Срба и током ХХ века и у три велика геноцида побили их макар три и по или четири милиона.

И треба рећи да је то учињено у име Европе и католичанства, као рашчишћавање пута за пљачкашки поход на Русију коју „треба освојити да би били отети њени ресурси. Али није само то: реч је, пре свега, о ономе што је Семјуел Хантингтон звао »ратом цивилизација«, а што је, с пролећа 2014, Карл Билт формулисао као тврдњу да је обнова руског православља за Запад већа опасност од исламског фундаментализма. За разлику од агресивних идеолога глобализације као вестернизације, велики људи Запада, који су пре много деценија, видели смртну болест свог света, надали су се његовој обнови преко Русије.“

У ред таквих „великих људи Запада“ стали су немачки филозофи Освалд Шпенглер и Вернер Шубарт и овде вреди поменути тек покоју њихову идеју у чијој се светлости могу осмотрити путеви до сатирања православља и механизми којима ће се то чинити. Према Шпенглеру, „када култура почиње да прецветава, претвара се у техницистичку цивилизацију и ускоро умире. У тој фази је садашња Европа“, а према схватању руског културолога Евгенија Соколова „империјализам је зенит стваралаштва дате цивилизације; уместо свеопштег света – један град; уместо здравог народа који је срастао са земљом – гомиле неповезаних индивидуа које су изгубиле везу са традицијом…

Космополитизам истискује љубав према отаџбини, а новац постаје угаони камен друштвене организације

У епоси цивилизације космополитизам истискује љубав према отаџбини, а новац постаје угаони камен друштвене организације; култура је еклектична и губи форму; уметност умире исто као и филозофија; наука се претвара у служавку политике и економике; уметност постаје масовна и поприма некакав спортски тон“ итд. „Шпенглер је, у »Пропасти Запада«, устврдио да је Толстој, са својим »хришћанством без Бога«, говорио о Христу, а мислио на Маркса, док хришћанству Достојевског припада будући миленијум“.

Тако, дакле, размишља Шпенглер, а Шубарт као православни верник истиче да је „Запад поклонио човечанству најсавршеније форме технике, државности и комуникације, али га је лишио душе. Задатак је Русије да поврати душу у људе… Савремени европски човек је прометејски јер стреми да из свога живота искључи чудо и случај […]; он свет посматра као машину којом се управља и као организацију којом се руководи и зато цени технику, а презире религију.“ Према Шубарту, уз све то, европска прометејска епоха, коју најизразитије представљају Англосаксонци, Немци и Јевреји, налази се „при крају“ и биће замењена епохом „Светог Јована Богослова, коју ће обликовати народи склони месијанизму као свечовечанском братству“, а такви су [православни] „Словени и њима припада будућност. Јер, по овом православном Немцу, Енглез хоће да види свет као фабрику, Француз као салон, Немац као касарну, Рус као цркву. Енглез тражи профит, Француз славу, Немац власт, а Рус – жртвовање“.

У светлости назначених појединости могу се осмотрити и све хрватске и европске претензије према Србима, њиховим етничким просторима и њиховом језику. Католичанство се према истоку одавно било прелило далеко преко Карпата, а током више векова православље се врло чврсто задржало, рецимо, у загребачким предграђима, али и у неким оазама уз словеначку границу (Бела крајина, Жумберак). На те се чињенице као на неподношљиву увреду гледало и у Ватикану, и у Бечу, и на Каптолу и већ при крају XIX века покренути су битни државни механизми да се православље отуд одбаци према истоку и да се у тим настојањима сва средства имају сматрати легитимнима, а међу њима и она која су предвиђала физичко затирање више милиона Срба и других непоћудних народа (по мери усташког, боље је рећи – усташко-комунистичког, и немачког савезништва, показало се да су то Јевреји и Цигани). У тим је пословима као иницијатор и покровитељ учествовала католичка црква, а као „извођачи радова“,  непосредни извршиоци налога, појављују се њени редовници – међу којима и око 1.400 фрањеваца.

Све водеће западне земље, као и главнина њихових сателита, настала је на великом злочину

Католичка Европа нашла се и на духовном и на моралном беспућу и без упориштâ која би јој помогла да се отуд покуша вратити. Све водеће западне земље, као и главнина њихових сателита, настала је на великом злочину и ниједна од њих тога се оптерећења и не покушава ослободити: мислећих људи у њима нема или су скрајнути, а они други од силе и моћи обневидели су и извесније је да ће са злочинима наставити него од њих одустати.

У том је смислу парадигматичан Шубартов навод да „бољшевизам у Русији настоји да уништи европску културу, али ако би се Европа загледала у лице бољшевизма, открила би у идејама бољшевика сопствене идеје“. И јасно је зашто је то тако: Европа је „однеговала“ и бољшевике и њихове идеје и, темељито припремљене на искуствима из Француске револуције – рецимо, послала их у Русију да тамо над православљем и његовим носиоцима изврше злочине незабележене у историји света.

Две године касније они су стигли и Србима, да и њима, „у малом“, покажу на какве су бестијалности комунисти увек би(ва)ли спремни.

Најозбиљније ломове у православљу, ваља и то овде поменути као претходницу ширењу католичанства, изазивали су покушаји да му се „надграде неки западни садржаји“ за које се увек показивало да се никако не могу ускладити са суштином православне идеје. Шпенглер је у вези с тим за Русију као битне назначио следеће крупне догађаје: „Око 1700. године Петар Велики је народу, по западном обрасцу, наметнуо барокни стил са његовом дипломатијом, династичком политиком, администрацијом и војском; око 1800. године овамо бивају пренете руском народу потпуно непојамне енглеске идеје које су уобличили француски писци да би се утерала магла у главу танушног слоја представника највиших класа; око 1900. године књишки глупаци из редова руске интелигенције уводе марксизам, тај у највећој мери сложени производ западноевропске дијалектике, о чијем темељу немају ни најмањег појма“. На свему томе Русија се сломила 1917, а данашње њене прилике осветљава Александар Дугин наводећи да је „значајан део руских друштвених врхова саможива квазиелита која паразитира на идејама западњаштва и још увек кочи препород велике руске цивилизације“.

Магла је посебно „утерана у главу“ српској интелигенцији и то се очитује и у таквим појединостима као што је пре стотинак година био Скерлићев предлог да се Срби и Хрвати језички „уједине екавизмом и латиницом“ без обзира на чињеницу да су српски били једнако и екавизам и латиница и да Хрвати нису имали никаквог удела у уобличавању ни једнога ни другога и за њих били заслужни, како другде рекосмо, таман колико и Ескими.

Све о чему овде говоримо изводи нас коначно до онога што бисмо могли означити као неспорну истину: неке силе Србима су узеле језик током прве половине XIX века, остало је записано да је у томе најзначајнија била Вукова демократорска улога, да је то довело до „изједначавања народног и књижевног језика“ (без обзира на то како се све таква формулација може разумети), а тиме и до прекида са свим облицима старе књижевности, одн. до прекида са традицијом, одн. до „чишћења језика“ од свих старих утемељених обележја или до „преуређивања“ давно успостављених лексичко-семантичких система. Такво се објашњење, међутим, може свести на неке знатно упрошћеније појединости, при чему се међу њима као најзначајнија издваја она да се „вуковске »ерцеговачке« прилике“ нису могле пробити у источне (»сремачке« и »ресавске«) области српскога језика и за то су постојала два битна разлога.

За први могли бисмо рећи да је формалан: између Вуковог (и)јекавизма и источног екавизма није било нијед­ног структурално бит­ног контраста који је могао одлучивати у корист једнога или другог решења: на обе­ма странама радило се о, практично, идентичном језичком систему, а разлике ме­ђу двама њиховим изразима сводиле су се на дистрибуционе детаље који су, при том, почесто знали бити знатно компликованији у „Вуковој ијекавштини“ него у „ресавској“ и „сремачкој“ екавштини.

Онај други разлог био је суштински: у источним областима екав­ски израз имао је дугу традицију утемељену на самим поче­ци­ма уобличавања српске редакције старословенског језика, одн. српскословенског језика. Познато је, наиме, да се стари глас „јат“, већ од 13. века, почео замењивати вокалом [е], „што је захва­ти­ло низ српских народних говора, у областима под влашћу Немањића, и што је, наравно, учинило да се успостави екавски изговор и у тадашњем српском књижев­ном језику“. Развој о коме говоримо довео је до тога да је „екавизам српскосло­вен­ског језика од тих времена наовамо постао једна од основних карактеристика овог старог српског црквеног и књижевног језика“, а да је то било доминантно обележје српскословенског језика „на цијелој територији под јурисдикцијом српске православне цркве, без обзира на рефлексе овога гласа у дијалекатској бази“. Уз све то, међутим, десило се да је од треће де­ценије 18. века Српска православна црква на­пустила тај језик и преузела рус­ко­словенски, тј. руску редакцију старословенског језика, што је код Срба довело до уобличавања славеносрпског књижевног језика.

Вечни сукоб екавице и ијекавице

Тај језик чинио је мешавину рускословенског, руског књижевног и српскословен­ског језика са изразитим елементима српског народног језика, претежно шумадиј­ско-војво­ђанске дијалекатске основице, и њиме су „писане и штампане код Срба мно­го­бројне прозне књиге, песме, преводи са страних језика и др., и то све светов­не садржине”, а каракте­ри­са­ла их је стална тенденција прилагођавања језичком искуству читалаца којима су биле намењене. Књижевни језик који је тако настајао имао је, наиме, углавном дав­но уобличен гласовни и облички систем и тежиште његовог преуређивања свело се на потискивање оних славеносрпских елемената који су српским читаоцима били непознати и на њихову замену оним што им је било блискије. Процеси о којима го­во­римо постали су интензивни током послед­њих деценија 18. века, посебно по­сле појаве Доситеја Обрадовића, а наставили су се и у првим деценијама 19. века и ишли чак паралелно са Копитаревим (и Вуковим) реформаторским настојањима. Вукови претходници, као и његови кас­ни­ји противници, своје су ставове темељили на вишевековној српској екавској традицији, а од тен­денција које су у књижевном језику тога вре­мена биле доминантне могла се оче­­кивати његова потпуна „србизација“ са чувањем многих обележја српске језич­ке традиције.

После „вуковског преврата“, ме­ђутим, развој српскога књижевног језика кренуо је путевима који су пред­став­ља­ли потпуно удаљавање од традиције на којој се вековима изграђивао, али је то имало далекосежне последице и за њего­ву историју и за његову судбину: Срби-екавци нису прихватили (и)јекавизам, али је та чињеница отворила простор за додатно подвајање у српској књижевности и кул­тури, а у каснијим временима погодовала је развијању и других антагонизама, често и између Срба самих, али много чешће између њих и оних који су се касније издвојили из српскога националног корпуса. И овде смо се нашли пред једним чудним парадоксом: обично се „приговара“ екавцима да нису прихватили ијекавицу, а мало ко се досећа да се запита колико је било оправдано „уводити“ тај варијетет поред онога који је вековима пре тога овераван као једини и неспоран – онај екавски.

***********

Вукови доприноси страдању српскога језика, све то показује досадашњи наш преглед, најмање су били „његови“ и он је, како рекосмо, у Копитарев пројекат био укључен као неупућен посленик и био употребљен као ревностан извршилац налога чију природу није разумевао. У питањима језика он се није добро сналазио, али је остао недомашен у бележењу усменог народног стваралаштва, тј. укупног духовног народног предања (лирских и епских народних песама, приповедака, пословица, загонетки, питалица, брзалица). И тим својим делом успоставио нека упоришта преко којих ће се моћи поузданије тумачити неки необичнији мотиви с којима се у његовим записима срећемо и без којих не бисмо имали могућности да се повежемо „са старијим слојевима свога балканског памћења“. Многе појединости из тога „памћења“, наиме, моћи ће се разјашњавати према мотивима сачуваним у духовним ризницама какве нам је Вук сабрао и оставио, али је неизвесно хоће ли се штошта од тога потврдити и у каквим старим записима, тј. старим изворима, од којих ја овде издвајам само оно о чему пише Грегор Данковски, „професор грчког језика и библиотекар Краљевске библиотеке у Пресбургу“ (Пожун / Братислава) у својим расправама Хомер је писао познатим дијалектом словенског језика и Грци као племенски и језички сродници Словена.

Па ће тако у вези с првом расправом остати нејасно шта је Данковски имао на уму кад је записао да првих 50 стихова Илијаде „на словенском и на грчком исто звуче, уз додатак новог латинског превода с грчко-словенским коментаром“ док ће О. Луковић-Пјановић прецизирати да се он труди „да реконституише »Хомеров језик«“, а други додати да „знамо да је Хомеров учитељ познавао пелазгијски језик и пелазгијско писмо. Исто се тако зна, а то потврђује – у првом реду – Платон (427–347), да Грци дуго уопште нису разумевали Илијаду, него су имали учитеље који су је тумачили“, а посебно је у вези с тим занимљив навод Данковског „да се још у Хомерово доба није правила никаква разлика између трачког и грчког језика“. С тим у вези вреди поменути и схватање М. Будимира да реч хомерос, „од које је потекло оно чувено Хомер беше сложеница која је означавала песника уопште, састављача, дословно »онога који здружује, саставља, састављача-уметника«…, а не одређеног појединца, па се може рећи да су и Илијада и Одисеја народни спевови“.) На питања која су овде пренесена наука о грчком (и латинском) језику још није дала поуздане одговоре, као што није ни порекла ни потврдила смисао „захтева“ да се на таква питања уопште одговара. На српске народне умотворине у Вуковим записима може се гледати као на мост преко кога ће се макар наслутити решење покоје тајне пред којима се налазимо.

********

Српском језику некад су се тешко могле сагледати границе, а у наше дане све су му се мере помериле па се једино не зна хоће ли његову последњу реч поклопити неки дрински или неки моравски вир. До тога су га довели, и на то га навикли, високи представници светскога демократског олоша, најпре преко Ватикана и аустријске круне, а потом и других њихових експозитура, први „на њега кренули“ Хрвати (крајем ХIХ века), после од њега комунисти одсекли „македонски“, пре три деценије сетили га се и „Бошњаци“, пре петнаестак година и Црногорци, сви га развлаче (по истим правилима по којима и нека „зоолошка врста »масну крпу«“) не схватајући да је језик носиоцима дат да се њиме споразумевају, а не да њиме блеје или тргују.

При чему се вазда знало: тај језик, откад се памти, имао је једно писмо – ћирилицу; кад се почео ширити на католички круг, његово је писмо постала и латиница, али кад су се тако „обележени носиоци српског језика почели измицати у неке друге народе“, постало је извесно да су они „односили и своје писмо“ и Србима остављали, опет, само њихову исконску ћирилицу. Те су чињенице српским непријатељима увек биле јасније него Србима самим и није нимало случајно да је сваки удар на Србе почињао ударом на ћирилицу и у том смислу ни комунисти нису могли бити изузетак. Кад су, наиме, десетак година после рата, проредили са скидањем српских глава (а од „ослобођења“ скинули су их не-зна-се-колико стотина хиљада), они су уприличили Новосадски договор, на њему прогласили „равноправност латинице и ћирилице“, у војску, полицију, администрацију увели латиницу, склонили све ћириличке писаће машине (из Бугојна касније стизале једино латиничке) и тако је ћирилица доведена до прага нестајања. А српски језик (опет – гле чуда!) остао оно што је вазда био: како га год неко покушавао черечити, њему се то неће „познати“ док постоје они који ће га бранити ћирилицом. То је био највиши и непомериви знак српског идентитета и Срби су се тако потписали и на Мирослављевом јеванђељу, и на Октоиху, и на Филиповим гуслама, и на Горском вијенцу. И док су се на те тапије опирали – они су били народ (они којима је то било мало па бивали „унапређивани“ у Хрвате, „Бошњаке“ и „Монтенегриње“, једино су се, успешније, могли укључи[ва]ти у неке друге – [казнене] ешалоне).

Србима је наметнут закон о разарању српскога језика „по мери родне равноправности“

Отуд и на навод с почетка текста да се налазимо „усред битке за штокавску ијекавицу“ треба гледати мало трезвеније: српска је „сва штокавица“ и сви се њени варијетети најбоље бране ћирилицом, при чему је управо ијекавица, од првога Вуковог слова, ћирилицом вазда била најзаштићенија. (У најновије време, међутим, ми се срећемо с необичном памећу у српским националним библиотекама: Бранко Ћопић пише „босански“, девет „хрватских књига“ написао је Момо Капор, истим језиком писани су Моји проналасци Николе Тесле, Козарачка дјеца и Ријечи које нису заклане у Јасеновцу; „српски и хрватски“ писали су Његош, Б. Радичевић, Мркаљ, Стерија, Сремац; „хрватском ћирилицом“ потписивали су се Змај, Дучић, Меша, Иво Андрић, а то још увек чине Р. П. Ного, СПЦ и САНУ; издања на српском језику, ћирилицом, објављена у Српској књижевној задрузи или у Издавачком центру Матице српске уписују се у „хрватски језик“ и „хрватску књижевност“ и сл. „Ципуљама“ и „ципоњама“ који се тако неуко изругују и српском језику и српској књизи треба узети право да се тим пословима баве и превести их тамо где се неће моћи потврђивати као врхунске националне штеточине.)

Садашње српске „ћириличке прилике“, ваља и то признати, морају се означити као невеселе посебно због тога што је давно у Уставу Србије записано да се у тој земљи говори српски и пише ћирилицом, да ће појединости по којима ће се то чинити бити уређене законом, али је требало да прође петнаест година да се то и догоди: држава је, коначно, донела некакавзакон, али се још није сетила да би се у складу с њим могла и понашати и сви су изгледи да нико о њему још није обавештен па се може мислити да је он донесен не да би се по њему поступало, него да би се – по уобичајеним комунистичким манирима – могао багателисати. У складу с његовим одредбама, наиме, морали су се вратити ћирилици „сви државни и локални органи у Србији, јавна предузећа, школе и факултети, јавни сервиси РТС и РТВ“, требало је да се формира Савет за језик, али је уместо свега тога Србима наметнут закон о разарању српскога језика „по мери родне равноправности“ иако га је Високи савет судства огласио неуставним и de facto и de iure још 20. маја 2021, тј. четири дана пре него што је објављен у Службеном гласнику и сад већ не знам коме се толико журило да направи штету пре него што виша правна инстанца утврди да је закон штетан, а законодавац – штеточина.

А ваља, при свему томе, признати да је све изразитије потискивање ћирилице праћено и истим таквим проређивањем Срба: први милион њих у ХХ веку затрли су Грци, у Великом рату други томе додали још милион и по, њихови следбеници (тридесетак година касније, уз жестоку подршку комуниста) били успешнији од свих својих претходника заједно и сад се могло очекивати да покренуте злочиначке пројекте „затвори биологија“ (тј. крштеница), али изгледа да су пројектанти српске несреће постали нестрпљиви и зато су одлучили да те „процесе мало убрзају“ процењујући да је Србима већ убијен инстинкт за самоодржање и да су они сасвим успешно „препарирани“ за оно што им доносе неки „од кључних докумената Новога светског поретка“.

Један је од њих „свеобухватан“ и тиче се „Агенде 21 Уједињених нација [која је] поставила као свој циљ: до 2020. године успостављање апсолутне контроле над водом, земљом, биљкама, минералима, инфраструктуром, средствима за производњу, едукацијом, енергијом, информацијом и – популацијом. Контрола популације у контексту Агенде 21 за Србију подразумева насилну промену демографске структуре становништва, Нови светски поредак је Србе ставио изван закона, а спречавање развоја Србије унео у своје стратешке планове и документе“; у том смислу вреди поменути експлицитну изјаву Клауса Кинкела из 1998 (после некаквог НАТО скупа у Братислави) да ће Србија, у складу са вечитим немачким претензијама према српским просторима, бити „сведена на балканску енклаву“ и, према писму Вилија Вимера Герхарду Шредеру (2.000. године), „трајно искључена из европског развоја“.

На делу су планови за растурање и затирање Србије и Срба

А пут којим ће се до тога стићи у Србији се обично представља као регионализација и она предвиђа да се Арбанасима, уз Косово, прикључи и прешевски регион, Босни и Турској – Рашка област (то је онај коридор који су „велике силе“ на Берлинском конгресу оставиле између Србије и Црне – да се њиме Аустрија пробије до Солуна и, узгред, као гаранцију да се те две српске земље неће ујединити, а после га други означили као „зелену трансверзалу“, тј. трасу за надирање ислама у Европу).

Војводина ће бити прикључена Мађарској или обновљеној Хабсбуршкој монархији (за коју су се, иначе, борили и дедови неких њених најжешћих садашњих заговорника), Румунији и Бугарској биће препуштени источни региони. И занимљиво је, при том, нагласити да ће за оним делом Шоплука који је већ искључен из српског националног корпуса отићи и онај његов најсамосвеснији део који је у Србији још преостао. И који се препознаје по двама несвакидашњим обележјима: то је српска област која је „најгушће насељена“ часописима за културу, науку и друштвена питања (Врањски гласник, Лесковачки зборник, Пиротскизборник, зајечарски Развитак, нишка Градина, Нишки зборник, Зборник Народног музејаНиш, Пешчаник Историјског архива Ниш, алексиначки Караџић, сврљишко Бдење, Власотиначки зборник, Белопаланачки зборник, књажевачки Исток, зајечарски Торлак), али и по томе што за тај простор имамо више дијалекатских речника него за све друге просторе од Поморавља до Истре – заједно. А оно што од Србије остане, тј. Шумадија и, евентуално, неки ситни делови Поморавља, планирано је за пресељавање Цигана и из Европе и из бивших југословенских република – који ће сви бити уписани у матичне књиге као да су у Србији рођени иако пре тога нису ни знали где је Србија. При чему се и то ради врло прорачунато – да би и Цигани били сатрвени заједно са Србима (или, макар, одмах после њих). Просте појединости указују на то да замисао није нимало случајна: демократска власт, у последњих двадесетак година (тј. „после Милошевића“), опљачкала је и распродала (највише – ако не и једино – странцима) све оно што је у Србији имало било какву вредност, довела стране троваче да избуше и отрују Србију: Рио Тинто у Јадар, Зиђин и Данди у источну Србију (упућени веле да таквих бушача и тровача има по Србији макар још седамдесетак!), при чему су и ова три довољна да отрују Србију и у целинии за вечност: Подрињу, Посавини, Подунављу, обама Поморављима, долинама Млаве и Пека они ће додати и Макиш и „Београд На Води“ – оставити без воде.

Други такав докуменат приређен је у „домаћој радиности“ и своди се на оно што се означава као актуелни попис становништва, а замишљен је тако да би се на њега могло гледати као на српски пристанак на национално и државно самоубиство: такве су послове досад обављали Завод за статистику и Геодетски завод, а сад се испред њих истурила влада са многим својим министарствима, с циљем да послужи као логистичка подршка оживотворењу оне напред поменуте „агенде“ (за случај да, недајбоже, нешто „крене“ мимо онога што је планирано), при чему постаје сасвим извесно да они напред поменути Заводи нису још обавештени о свим правилима по којима ће се попис обављати, а камоли о разлозима због којих су у њихов посао ускочиле Ане и Зоране са својим министарствима војске и полиције.

На то указују неке чудне чињенице о којима демографима и статистичарима још није речено како их треба тумачити. Једна од њих тиче се процене да ће Срба 2050. бити мање него 1948, али се не помиње податак да овај попис плаћа Европска Унија и да се он изводи по налогу оних сила које су уобличиле поменуту „Агенду 21 УН“ и истуриле Клауса Шваба да свету „објасни да 2030. неће поседовати ништа и да ће бити срећан“. И тако усрећен – почети да умире. Могу наши демографи и статистичари увежбавати своју реторику како им се највише допада, али то неће променити чињеницу да се, рецимо, сервер Геодетског завода Србије налази у Загребу (јављено је да се поред њега тамо налази и сервер електронских дневника за све основне и средње школе у Србији!?).

Олош елита влада јавним животом у Србији

И тиме се разјашњава и још једна недоумица пред којом се наивни Срби могу наћи: овога пута не пописује се ништа од онога што се налази у рукама странаца, при чему таква недоумица, рекосмо, може важити само за наивне Србе јер странци знају шта су све већ купили или опљачкали, а једини им је циљ да виде шта још могу опљачкати и, узгред, олакшати посао Швабу да своје пројекте што успешније оствари и Србе што темељитије затре.

И ваља ту и покоју појединост прецизирати: у више последњих година водећу улогу у разарању Србије преузели су неки примерци женске врсте којима се не зна ни порекло ни адреса, а једино се хвале чињеницом да су их делегирали Трилатерална комисија и/ли Билдербершки клуб (и зато су, иако оштећене и солидно неуке, тако незаменљиве и недодирљиве) и сад је Србима остављено једино да скрсте руке и да чекају дефинитивни одстрел: оно што је међу њима вредело отишло је преко границе, а њима остали напредњаци, Бајденови ЛГБТНЗ-демократи, грађански демократски форуми, савезници српских фашиста, хелсиншке црне жене, њихове бисерке, латинке, сташе, наташе, соње и слични НВО-глодари и трговци српском националном несрећом.

При чему су се најгласније међу таквима последњих дана чули они који су посебно обзнанили да је Српска Православна Црква „извор најконзервативнијег мрачњаштва“, да је „недопустиво да таква организација данас у Србији одређује садржаје школских програма и уџбеника“ кад су за то надлежни Клет, Лабрис, Инцест-траума центар и други Бајденови, и домаћи, педофили и зоофили), да се таквим деловањем СПЦ „негира наука, шире теорије завере и митоманија“… И биће да је управо таква „црква“ уобличила Србе који су тај документ и приредили и потписали (оне његове потписнике који су секли српске главе на Озрену и по Посавини уобличавали су Алија и Фрањо).

Кад тако говорим, имам на уму чињеницу да је Срба било и да су имали Државу док су имали Цара и Патријара и док је Патријар благосиљао Цара, а у свим важним тренуцима Цар испред себе истурао Патријара. Кад су, међутим, по сили несрећних историјских околности, пострадали и Цар и Патријар, њихове су позиције преузели сеоски кмет (као најугледнији домаћин) и парохијски поп (као неоспориви представник Највишег Поретка) и они провели Србе, по правилима преузетим од Цара и Патријара, кроз све историјске олујине и несреће док њихове позиције нису преотели речени Бајденови демократи-педери и њихова свита из грађанских демократских форума, српских фашистичких савезника и бисеркиних црних хелсиншких жена, тј. онај „сој“ који је, некад, међу Србима имао посебан статус: неки су се од њих могли наћи тамо где се окупљају Људи, али нису имали право на реч, а они други – међу Људима нису се могли ни појавити.

Српски слом почео је кад су такви дошли до речи и отели прилику да суде о цркви од које су побегли и остали – недовршени. И због тога уживали право на заштиту, тј. на сталну бригу да се њихове слабе умне силе не отму и не подивљају и да својој околини не нанесу неку озбиљнију штету. За неке такве знало се да су безопасни, али су их људи, ипак, држали на краткој узици јер им је то било лакше него ићи да их траже кад се изгубе; они други, међутим, били су много опаснији и над њима старатељство није ни на тренутак смело попустити будући да се није знало кад ће се и како њихова недовршеност испољити. Нови светски господари живота и смрти управо су такве примерке људске врсте утурали у темеље свога Новог светског поретка јер ни сами нису знали за „оне друге“, тј. нормалне, здраве представнике те врсте нити је до њихове свести могло допрети сазнање да су само ови други могли изградити оно што ови „нови господари“ сада хоће да разоре.

Без једнога буквара и без једне химне нема једнога народа“

Ијекавску верзију Речника српског језика (као ни Правописа и Нормативнеграматике), по мом схватању, није требало припремати: тај језик почео се утемељивати пре седам векова, на свом екавском изразу и својим ћириличким писмом и сви његови други варијетети (а било их је више) део су српске језичке супстанце и неодвојива саставница духовности српскога етничког корпуса, сви се они могу наћи у сваком облику књижевног израза и у сваком облику комуникације на сваком делу српскога језичког простора, а само се у језику културе, тј. у стандардном језику, екавски израз има сматрати сувереним, тј. обавезујућим. И одмах треба рећи: тако је српски језик функционисао пуних пет векова, свуда је тамо где и Срби, допирала и Српска Црква са својом књигом и са српским језиком у њој укориченим. И сви су Срби, са свим својим „посебним изразима“ (екавским, ијекавским, икавским или на различите начине укрштеним), у ту књигу гледали као у носиоца Највише Истине и њу и њен језик сви разумевали као своје и једине.

Тако оцртане прилике почеле су се мењати кад су то схватили и српски непријатељи и проценили да су та књига и њен језик главна препрека одбацивању православља од словеначке границе и загребачких предграђа и ширењу католичанства према истоку. Видели смо како су тај посао, за рачун Ватикана и Бечке круне, обавили Копитар и Вук, а даље ћемо поменути двојицу Срба који су, скоро два века касније, дело оних својих „претходника“ означили као основу за трагична српска страдања у ХХ веку.

Били су то Момчило Крајишник и Радован Караџић.

Њихова је заслуга што се, у неко њихово време, у Републици Српској, после два века, чула стара општесрпска екавска реч. Не знам јесу ли њима двојици биле познате чињенице које сам напред поменуо, али су они тај проблем разумели много боље од многих лингвиста, књижевника или других делатника који од језика „живе“ или језику „служе“ (да овде не помињем оне који језик тероришу).

И не знам ко је први изговорио једну преважну Реч, али је и сад чујем као да отуд одјекује: „Без једнога буквара и без једне химне нема једнога народа“.

У приликама кад су у бившој држави Србима деценијама одређивали место они који су их најуспешније сатирали у Јасеновцу и другде та се Реч могла разумети као назнака да је време „старатељства“ над Србима прошло и да ваља очекивати да ће се они почети враћати својим исходиштима. Десило се, међутим, да су се они, Срби сами, „привикли на затечено стање“ (да не кажемо – на духовно ропство) и нису разумели ни њену основну поруку: уместо да се покушају окупити око једнога буквара и да сви нађу место испод једне химне, Срби су изабрали да стану испод – једне шљиве: они сад имају макар онолико буквара годишње колико су их могли имати од Вука (и Копитара) до данас. А она Реч – Момчилу помогла да се брже пресели у српско памћење, а Радована осудила на доживотну робију: не сме се Србима дозволити да се освесте и да се опет опру на ноге. (И вреди се овде подсетити: кад је поменуо реч старатељство, Рузвелт је мислио да то после рата треба обезбедити Хрватима макар на 50 година–због бестијалних покоља Срба којима су се хвалисали, али је касније заборавио да се о томе договори  Брозом.

Међу Србима нема расизма, каже страно истраживање

Додајем овде и три цртице које су однекуд „изрониле“ и о Србима доносе необична сведочанства. И морам признати да не знам – зашто то чиним.

Прва. Срби представљају 0,1% светског становништа, а међу десет најзначајнијих људи у историји цивилизације уписују се – два Србина.

Друга. Протестантски пастор Фридрих Гризендорф, из Евербурга поред Оснабрика, одржао је у мају 1945. проповед из које истичем неке необичније појединости: „Немци су изгубили рат. Победили су Руси, Американци, Енглези. Можда су имали боље оружје, више војника, боље предводнике… То је материјална победа, али међу нама има један народ који је извојевао другачију и много лепшу победу, победу душе, победу срца и поштења, победу мира и хришћанске љубави. То су Срби.“ То је пастор рекао имајући на уму понашање 5.000 српских официра пуштених из тамошњег логора, од којих су Немци очекивали освету (знајући за српску пословицу »ко се не освети тај се не посвети«). Кад је, међутим, видео да ти „живи костури милују њихову децу и дају им бомбоне“, он је тек схватио зашто је њихов „велики песник Гете учио српски језик и зашто је Бизмарку последња реч на самртној постељи била »Србија«… Такву су победу могли извојевати само Срби, однеговани у њиховом светосавском духу и на јуначким песмама које је наш Гете толико волео“.

Трећа. Непрофитна међународна организација Проџект имплисит, која је, „у сарадњи са чувеним и најстаријим америчким универзитетом Харвард из савезне државе Масачусетс, између 2002. и 2015. године, спровела истраживање о расизму у Европи анкетирајући чак 288.076 белаца са Старог континента, недавно је саопштила: »Резултатима се понајвише могу похвалити Исланд и Србија«“. Мислим да се тим налазима може, пре свега, хвалити Србија будући да су Исланђанима најближи суседи мирољубиви Ескими и поларни медведи, а Срби се нашли поред („бивших Срба“) Хрвата и Бошњака, а потом поред Бугара, Грка, Турака, Шиптара, Мађара, Талијана, Аустријанаца, Немаца – којима су српске главе увек би[ва]ле најјевтиније, па потом поред Американаца, Енглеза, Француза и осталих евроунијатских непоменика који су, под крилима „Милосрдног анђела“, осиромашеним уранијумом оверавали оно што су Србији пре тога донели вилсони, черчили, брози, туђмани, алије и слични ширитељи демократије који су, само у прошлом веку, проредили Србе макар за половину њиховога садашњег броја.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ