Јован Мирић: Душан Бастаја, својим речима

Дошао је на мене ред. Устанем и кажем: „Друже судија, ево овако је узео пиштољ и пуцао у моје“. Извадио сам из футроле свога гарова и сасуо у усташу убицу свих осам метака

„Моја несрећа је почела 3. априла 1942. у Беговом Брду, тамо гдје сам, како ми је моја покојна Босиљка говорила, треснуо главом о земљу. Стасао сам у седамнаесту. Сједили смо у својој дрвенари. Сјећам се, мама је рекла: ‘Дјецо, данас је Велики петак, идем замијесити погачу и уштипке!’ Ми одрасли смо направили козаљке. Играмо се. Ћаћа је непрекидно творизао и лупао вратима. Тимарио је краве. Одједном бритка пуцњава. Усташе у селу. Нешто ми, у мени, рече: Сакриј се, Душане!

Бацим се у живицу и гледам шта ће бити. Моји су остали у кући. Мама је окупила око себе четверо дјеце: Николу од 14, Љубицу од 12, Драгана од 6 и моју љубимицу Станку од 2 године. Боже, лијепог и паметног дјетета… Ћаћа Раде изненађен. Био је ван себе и одлучио да дијели судбину породице и села. Међу хрватским усташама комшија Лаћан. Мислим, па можда неће бити зла. Добро га знамо, а он закрвавио очима и командује мојима да се укључе у колону. Све су то наши сељаци из Беговог Брда… Бројим… добро се сјећам, било их је, што мушкараца, жена и дјеце – 130 душа. Јадна дјечица, мајко моја. Све онако уз матере. Моја мама Босиљка напртила Станку, а Љуба и Драган се држе мами уз рокље, с лијеве и десне стране. Брацо Драган се залеће да и њега мама понесе. Никола је држао тату за руке.

Свратише их под неку стијену и ту побише. Пуцали су из пушака и митраљеза, а моја нада, крвави Лаћан, из пиштоља. Бацили су и бомбе на хрпу мртвих и рањених. Сутрадан смо их пребирали, препознавали и сахрањивали. Своје сам покупио у плахте и онако, без сандука, у раку. Вријеме је пролазило. Може ли се неко чељаде увући у моју душу, да завири како ми је било. Боже зла и несреће…

Настојао сам све заборавити, али не иде. Зло је у мени. Кад ме обузму слике и мисли, сама рука према чаши јури. Не знају ови, око мене, зашто Бастаја пије. Онако, кад претјерам, дјеца се у парку шегаче и ноге подмећу. Ипак их волим. Подсјећају ме на оне моје. Попијем, то је тачно. Некога сусретнем, ширим руке и ламатам. Кад сам онако занесен лакше трпим своју судбину. То ови руководиоци око мене не знају. Што они уопште знају? Када се зажелим топлог кутка и када сам гладан, опсујем власт, или споменем краља Титу, а они са мном у ћузу. Не знају, јадници, да ми је тамо боље. За њих сам увијек био необичан, кад нијесам накресан. Буље у мене. Мисле шта ми је? Сит сам! Вратио сам се од Миље из Карталија. Пресвукла ме и нахранила. Има и још нешто: испарила ракија, па смирено пребирам своју несрећу. Ето, то ми је, да знате! Осјећам да ово стање нећу дуго издржати. Морам у неки бирцуз, да чаши у дно завирим.

Али да знате! Нисам све испричао. Да кажем и оно, што ме још држи у животу. Био сам млад, силован, с нагоном освете. Примили су ме за борца Осме кордунашке партизанске дивизије. Освету сам с временом избрисао, јер су ме комесари убједили да су само директни убице криви, а не хрватски народ, да је одговорност појединачна и да нас једино братство-јединство може спасити. Ми Срби смо прихватили ту причу, али ме нешто из подсвијести непрекидно питало: Зашто су убили моје? Прелазили смо Купу, улазили у хрватска села, али Боже сачувај, да и помислим…

Од сеоског дерана постао сам неко и нешто. Напредовао сам. При завршетку рата сам капетан, а већ 1947. мајор. На моју несрећу, а можда и срећу, ко ће знати, службовао сам код Новог Сада. Једног дана се запутих у Ириг. У дворишту неког кућерка, мислим да је то у улици Грчка Мала, препознам убицу Лаћана. Мајку му лоповску, па то је он! Као да су ми три Сунца синула. Нисам се јавио, него право у милицију. Ухапсили су га истога дана. Заказано је суђење, у којем сам главни свједок. Позвали су ме. Ја се дотјерао и накинђурио. Ту су суци, милиција и записничар. Лаћан је признао, да живи у Иригу под лажним именом, да је био усташа, али да није убијао Србе. Дошао је на мене ред. Устанем и кажем: ‘Друже судија, ево овако је узео пиштољ и пуцао у моје’. Извадио сам из футроле свога гарова и сасуо у Лаћана свих осам метака. Стровалила се мрцина свом снагом на паркет. Заплакао сам од среће и прогрмио судницом: ‘Осветио сам и оживио своје! Чујте, народе и судије! Преда мном су били сви моји… Видио сам их. Вјерујте људи, видио сам их живе и здраве!’ Прибрао сам се, бацио пиштољ и рекао: ‘Сада судите мени!’ Нисам знао да убиство може бити толико узвишено. Оно ме растеретило. У сну ми је долазила сестрица Станка, љубила и шапутала да ме воли.

Осудио ме Војни суд на шест година робије и губитак чина. Није ми жао, јер знам зашто. Нешто ме носило, иако није било лако тамновати. Собни старјешина ми је био усташа Фрањо. Сазнали су зашто робујем. Био сам свакодневни редар. Три пута су ме ћебовали. Рекли су да се крстим тројицом, да је довољно три пута, па да су нас убијали због тројице и да ће тако бити док се не опаметимо.

Ето, све се то дешавало у земљи коју сам и ја стварао. У рату сам три пута рањен, први пут на Челопеку, код Личког Петровог Села, други пут на Дреновачи и трећи пут код Илирске Бистрице, у ослобађању или освајању Истре. Свјесно сам јуришао и давао себе. Младост, лудост. Али, оде маст у пропаст…“

Напомена: Исповест Душана Бастаје забележио је Ђуро Затезало у књизи Радио сам свој сељачки и ковачки посао. Затезало на крају додаје да се Душан Бастаја  по издржаној казни вратио на свој Кордун. Био је без куће и било каквог свог  скровишта. Ишао је Војнићем и околним селима, био срећан ако би му ко дао комадић хлеба. Душан је умро у једном сенику у селу Утиња, априла месеца 2004. године. Све његово је уништено. Затезало не наводи ни где је и како Душан Бастаја сахрањен.

Извор:
СТАНЈЕ СТВАРИ