Одбацујући оца

На пријему: (дечак 6 год. теже неуротичко растројство)

– С ким живиш?

– С мамом.

-А тата?

– Потерали смо га.

– Како то?

– Развели смо се од њега, он нас унижава, он није мушкарац, уништио нам је најбоље године…

На пријему: (аделесцент 14 год. тешки облик мигрене, несвестице, деликвентно понашање)

– А зашто ниси нацртао тату, па ви сте једна породица?

– Боље да га уопште нема, таквог тате.

– Како то мислиш?

– Мами је сав живот испоганио, понашао се као свиња, сада ради…

– А лично према теби тата, како се понаша?

– Шта знам, не виче на ме кад добијем јединицу.

– … ништа више?

– Ништа више, …а шта друго од њега?

Ја чак и новац сам себи зарађује за изласке.

– А како зарађујеш?

– Плетем кошаре.

– А ко те је научио томе?

– Отац, он ме је уопште много чему научио. Знам и рибу да ловим, могу да возим кола, знам помало да радим са дрветом, летос смо чамац скпили, идемо заједно на риболов.

– Како то да седиш у чамцу са човеком којег би боље било да нема на свету?

– Па, уопште с њим је мени и занимљиво… Када мама није са нама, нама је лепо. То се она с нама не слаже, а ја могу и с мамом и с татом, када нису заједно.

На пријему: (девојчица 6 год. проблеми у комуникацији, непажљива, ноћни кошмари, муца, гризе нокте итд.)

– Зашто си нацртала само маму и брата, а где сте ти и тата?

– Ми смо на другом месту, да би мама не би била љута.

– А ако ви будете сви заједно?

– То је лоше.

– Како то лоше?

– … (девојчица плаче)

Кроз неко време:

– Само мами немојте говорити да ја тату исто волим, много.

На пријему: (адолесцент с тешким неуротичким растројством)

– …ваш син заиста верује да је његов отац умро?

– Да! То смо му специјално рекли да не би, не дај Боже, хтео да се види са њим, па да покупи његове особине, али ја и његова бака о оцу све најбоље говоримо, да се не би сикирао и да би се трудио да буде добар човек.

На пријему: (Дечак 8 год. тешка депресија и још неколико других болести)

– А шта је са татом?

– Не знам.

Обраћам се мами:

– Ви не говорите о смрти оца?

– Он зна, говорили смо о том (мама плаче), он и не пита, ни фотографије неће да гледа.

Када је мама изашла из кабинета, упитала сам дечака:

– Да ли би волео да знаш више о тати?

Дечак оживео и први пут ми гледа у очи.

– Да, али не сме се.

– Зашто?

– Мама ће опет да заплаче, боље не.

Разбијене породице

За време рада са децом, у својој пракси сам се срела са следећим фактима:

Деца воле своје родитеље једнако силно, независно од демонстрираног понашања родитеља. За дете су мама и тата нешто цело и важан део њега самог.

Однос детета према оцу и оца према детету увек формира матер. Маме су посредници између оца и детета, управо оне транслирају детету: ко је његов отац, какав је и како се према њему треба односити.

Мама има апсолутну власт над дететом, она са њим ради све што захте, свесно или несвесно. Таква силу је од природа дата жени, да би потомство лакше могло преживети. Најпре је мама сав дететов свет, а касније исто она узводи дете у свет кроз себе. Дете познаје свет кроз маму, њеним очима види свет, обраћа пажњу на оно шта је значајно за маму. Свесно или несвесно мама активно формира дете и његово запажање. Са оцем дете такође познаје мама, она му транслира степен важности оца. Ако мама нема поверења у мужа и дете ће да избегава оца.

На пријему:

– Моја ћерка има годину и 7 месеци. Вриштећи бежи од оца, а када је он узме у руке – плаче и отима се од њега. А у последње време је почела да говори оцу: „Одлази, ја те не волим. Ти ниси добар“.

– А шта ви сами осећате према свом мужу?

– Љута сам на њега и увређена… до суза.

Однос оца према детету такође формира матер. На пример, ако жена не уважава оца детета, тада као реакција отац може да не да детету своју пажњу.

Довољно често се понавља једна те иста ситуација: само што жена промени свој унутарње расположење према оцу детета, он изненада изјављује да жели видети дете и учествовати у његовом васпитању. И то чак и у таквим случајевима где је отац дуге године игнорисао дете.

Одбачени отац

Одбацивање оца у породици често доводи од појаве интелектиалне и психичке задршке у развоју детета. С друге стране, деци је лакше да изађу на крај са својим проблемима одрастања, ако осећају да их мама и тата прихватају онакве какви су.

Дете увек „држи заставу“ за одбаченог родитеља. Због чега ће се он на било који начин сједињавати с њим у својој души. На пример, може да понавља његове лошије особине карактера, понашања и сл. Притом, што се више матер буде противила, то ће се више те особине испољавати. И чим мама искрено дозволи детету да буде сличан свом оцу, да га воли отвоврено, код детета се појавњује могућност избора: сједињавати се са оцем кроз проблемнатичне особине или га волети директно – срцем.

Дете је подједнако предано мами и тати, истом снагом, оно је повезано с њима љубављу. Али када се односи међу родитељима закомпликују, дете се снагом те своје преданости и љубави дубоко укључује у проблеме који причињавају бол родитељима. Оно на себе узима толико много, да заиста одмах подоста олакша душевна страдања једног или обоје родитеља.

Дете може да постане психолошки раван родитељима: даим буде друг, партнер. Чак и психотерапеут. А може се подићи и још више, психолошки им замењујући родитеље. Али то је превише и за физичко и за психичко здравље детета. На тај начин оно остаје без свог ослонца – без родитеља.

Када мама не воли, нема поверења, не уважава или је просто увређена на оца детета, она гледајући на дете и видећи у њему многе пројаве оца, свесно или несвесно малишану даје до знања, да је његов „мушки део“ лош. Она као да говори: „То ми се не свиђа. Ти ниси моје дете, ако личиш на оца“.

И из љубави према мајци, а тачније, због дубоког унутарњег стремљења да некако преживи у даном породичном систему, дете се ипак одриче оца, а значи и од мушког дела себе.

За такав отказ дете ће исувише скупо да плати. У диши, ту своју издају, себи никада неће опростити. И обавезно ће себе за то да казни сломљеном судбином, лошим здрављем, несрећним животом.  Живети са таквом кривицом је неиздрживо тешко, чак ако је нису ни свесни увек.  Али то је цена преживљавања.

Да би примерно осетили шта се дешава у души детета, покушајте да затворите очи и да замислите пред собом двоје вама најближих људи, за које бисте не размишљајући дали живот. А сада замислите да се вас троје чврсто држите за руке на вислкој стени. Одједном се стена на којој сте ви стајали почела рушити. И ви сте се чудом зауставили на једном обромку стенае, а двоје за вас најдражих љиди се држе за ваше руке. Снагу сте потрошили и ви схватате да двоје никако не можете да извучете.  Спасти можете само једно од њих. Кога бисте изабрали? На то питање маме обично одговарају: „Не, боље да умремо сви заједно. То је ужасно!“

Истина, тако би било лакше, али услови живота су такви да је дете принуђено да учини немогући избор. И он га чини. Чешће у корист маме.

Представите себи да сте ипак отпустили једног човека, а спасли другог.

– Шта ћете осећати према оном кога нисте могли да спасете?

– Огромну, сажижућу кривицу.

А према оном, ради кога сте то урадили?

– Мржњу.

Извор:
ПОЗНАЈ СЕБЕ