Запад би да Русији наметне пут добровољног клечања и самокажњавања који две деценије нуди-намеће Србима

Мапа која илуструје један од сценарија разбијања Русије који прижељкују

ЗАПАДНИ ПОЛИТИЧКИ ТЕХНОЛОЗИ ПРОТИВ РУСИЈЕ РАДЕ ПО СЦЕНАРИЈУ КОЈИ СУ ВЕЋ ТЕСТИРАЛИ НА БАЛКАНУ

* Србима је наметан осећај кривице и за сопствена страдања услед дејстава НАТО-а. Зарад искупљења, предложено им је жртвовање националног суверенитета: извођење „обојене револуције“ уз подршку страних „кустоса“, предаја свргнутог председника, мирење са отцепљењем Црне Горе и прихватање независног Косова

* „Пут прочишћења“, сматрају његови идеолози, још увек није окончан – становништву и политичким елитама Србије се редовно даје до знања да опроштај греха из 90-их подразумева и „предају” својих сународника у Босни и на Косову, одрицање од Русије, а препоручљиво је и подношење пријаве за улазак баш у пакткоји је њихова мирна места својевремено гађао касетним бомбама. Понижење мора бити потпуно и апсолутно

* Једини начин да се избегне стигматизација је јавно одрицање од отаџбине, слично оном које је прошле недеље учинио бивши министар спољних послова РФ Андреј Козирјев. У интервјуу за Фајненшел тајмс, он не само да је позвао Запад да што је могуће више „притисне“ његов народ и да се према њему понаша као према становницима нацистичке Немачке током 1940-их, већ је изразио и жаљење што не може лично да оде у Украјину да се бори против својих сународника

_____________________________________________________________

Аутори: Олег КАРПОВИЧ и Михаил ТРОЈАНСКИ, проректори Дипломатске академије при МИП Руске Федерације

КАМПАЊА „укидања“ Русије, која је резултирала невиђеном русофобијом, шокантна је за многе њене грађане. Она, ипак, није изум скоријег времена нити емотивни гест проузрокован немоћи оних који су је предузели (иако би се могло говорити и о томе).

Иза ње стоји практична рачуница заснована на историјском искуству.

Вратимо се у ране деведесете у потрази за аналогијама. Тада се Југославија, чије су се власти усудиле да се боре за очување територијалног интегритета своје земље, прва суочила са оваквом клеветничком кампањом.

Према Београду, који је у то време остао без подршке ослабљене и од Вашингтона зависне Москве, примењен је максимални арсенал санкција, праћен серијом бојкота, од економских до спортских, и настојањем да се Срби демонизују у међународном јавном мњењу.

Српски народ јe међународнoј јавности представљен одговорним за крваве догађаје у Хрватској и Босни и Херцеговини.

Пред злочинима хрватске војске, која је организовала масовно етничко чишћење у Српској Крајини, као и бошњачких милитаната који су сарађивали са исламистичком терористичком интернационалом (укључујући и Бин Ладена), светски медији, западни политичари и дипломате су углавном затварали очи.

Дехуманизација Срба у мејнстрим медијима отворила је пут новој кампањи – подршци НАТО бомбардовању Југославије 1999. године. На већ изграђеном темељу антисрпских стереотипа, наметнута је идеја да је Београд извршио немилосрдно етничко чишћење на Косову и да треба да сноси „заслужену казну“, а косовски побуњеници (у реалности је реч била о терористима, дилерима наркотицима и ратним злочинцима) представљени су као хероји.

Србима је наметан осећај кривице и за сопствена страдања услед дејстава НАТО-а. Зарад искупљења, предложено им је жртвовање националног суверенитета: извођење „обојене револуције“ уз подршку страних „кустоса“, предаја свргнутог председника, мирење са отцепљењем Црне Горе и прихватање независног Косова.

„Пут прочишћења“, сматрају његови идеолози, још увек није окончан – становништву и политичким елитама Србије се редовно даје до знања да опроштај греха из 90-их подразумева и „предају” својих сународника у Босни и на Косову, одрицање од Русије, а препоручљиво је и подношење пријаве за улазак баш у пакт који је њихова мирна места својевремено гађао касетним бомбама.

Понижење мора бити потпуно и апсолутно.

Морамо да одамо почаст истрајности Срба који стоје на путу коначном гажењу националног поноса, али нико данас не може да каже колико дуго ће Београд моћи да се одупире притиску споља и изнутра.

Управо тај пут добровољног клечања и самокажњавања сада је у понуди руској интелигенцији, средњој класи и омладини. Западни политички технолози раде по сценарију који је већ тестиран на Балкану.

При сусретима са страним дописницима, националисти у Украјини могу да истичу кукасте крстове до миле воље, могу да се иживљавају над ратним заробљеницима у директним преносима и да поручују њиховим породицама да ће бити убијени… Међутим, „ексцеси насилника” биће пажљиво очишћени из свести јавности.

Руси су, пак, дехуманизовани у очима западног медијског конзумента – без обзира да ли су учесници војне операције, да ли пружају хуманитарну помоћ становницима Донбаса или су, једноставно, аполитични. Једини начин да се избегне стигматизација је јавно одрицање од отаџбине, слично оном које је прошле недеље учинио бивши министар спољних послова Андреј Козирјев.

У интервјуу за Фајненшел тајмс, он не само да је позвао Запад да што је могуће више „притисне“ његов народ и да се према њему понаша као према становницима нацистичке Немачке током 1940-их, већ је изразио и жаљење што не може лично да оде у Украјину да се бори против својих сународника.

Ово је, вероватно, највиши степен „свести“ који, по мишљењу Запада, Рус мора да покаже.

Покушај да се психолошким ратом, уценама и баналним застрашивањем грађани Русије натерају да се супротставе сопственој земљи, највероватније ће имати супротан ефекат. Још увек имамо слободу да правимо савезе и да се супротставимо свим покушајима да нас изолују.

У америчким медијима назире се изненађеност – „Русија није толико изолована – свет, испоставило се, није ограничен само на Запад“.

И сам колективни Запад ће на крају схватити да је кидањем вековима ствараних веза и демонизацијом Москве такође на губитку. И то можда и више него Русија.

Тако се, на пример, простор Савета Европе, који се до недавно простирао на огромним територијама, данас сузио на регион Медитерана и његову околину.

Да ли је то велика Европа о којој су сањали истакнути политичари, филозофи и дипломате?  Или је реч тек о геополитичком додатку Сједињеним Државама?

Извор:
ФАКТИ