Црни дан у Белој Цркви – Метак који лута већ седам деценија – 7. Јули 1941 – 2013

Жикица Јовановић Шпанац и како је настао устанак 1941-е у Белој Цркви

Пре 72 годину један Црни дан у Белој Цркви – Метак који лута већ седам деценија – 7. Јули 1941 – 201пуцањ, испаљен у месту питомог имена Бела Црква, поделио је српски народ далеко више него што се мислило у том тренутку и далеко више него што и данас можемо да помислимо. Идеолошки раздор који је догађај који се збио 7. јула 1941. године начинио и данас представља незацељену рану српског народа. Њу нису успеле да залече ни одлуке Народне скупштине ни судске пресуде. Данас је све на научницима и народу.

Револуционарни говор

Био је понедељак, врео јулски дан, Ивањдан, тог 7. јула 1941. године, у Белој Цркви код Крупња. Требало је да се одржи вашар, као и деценијама раније. Међутим, због ратног стања, после литургије у цркви, председник општине Средоје Сређа Кнежевић и сеоски старешина Никола Лазаревић саопштили су мештанима да вашара неће бити. Народ се убрзо разишао, али је око „Кафане Недељковића“ ипак остало стотинак мештана из Беле Цркве и околних села. Око пет сати поподне, испред кафане се појавила група од петнаестак партизана. Били су то припадници новоформиране Рађевачке партизанске чете под командом доктора Милоша Пантића, политичког комесара Живорада Жикице Јовановића Шпанца и партијског секретара Чедомира Чеде Милосављевића. Партизани су били наоружани разним оружјем, пушкама, пиштољима, аутоматима и једним пушкомитраљезом.

Народу окупљеном око „Босине кафане“, како су ову кафану још звали, по тадашњој власници Боси Недељковић, обратио се прво тамошњи опанчар, комуниста Богољуб Ракић. Представио је политкомесара Жикицу Шпанца и дао му реч. Жикица Јовановић Шпанац је подсетио присутне да је у Југославији још 1921. године основана Комунистичка партија чији су рад власти „спречиле оружјем“. Жикица Јовановић Шпанац је у свом говору величао Бољшевичку револуцију, Стаљина и Совјетски савез. Говорио је о томе како „Руси напредују у рату и како им се мора помоћи“ и позвао је народ на „устанак против окупатора и домаћих капиталиста“. Ватрено је причао о претходним акцијама партизана против окупатора у њиховом крају, о паљењу немачких цистерни у Лајковцу и војног магацина у Крагујевцу. Најавио је да партизани намеравају да нападну Крупањ и позвао окупљени народ да се прикључи комунистичком устанку и партизанима. Апеловао је на народ и да одбија послушност Немцима и домаћим, (како су их комунисти звали) „квислиншким властима“, као и газдама. Позвао је и на саботирање рада у оближњем руднику лигнита и неплаћање пореза.

Према неким каснијим сведочењима, после Жикице говорили су још и партизански борац, учитељ Чеда Милосављевић и студент, активиста Комунистичке партије Југославије, Владан Бојанић. После говора партизани су напустили Белу Цркву, а народ је полако почео да се разилази.

Патрола

У међувремену, председник општине Кнежевић, позвао је жандармеријску патролу да дође у Белу Цркву. Према неким изворима телефонирао је команди Жандармерије у Крупњу, која је послала патролу из суседне Завлаке. Други извори тврде да је Кнежевић звао директно Жандармеријску станицу у Завлаци. Убрзо су се испред „Босине кафане“ појавила двојица жандарма на бициклима – наредник Богдан Лончар и каплар Миленко Браковић.

Жандарми су одмах позвали преостале мештане да се разиђу, како не би даље „изазивали“ окупатора. Вести о скупу могле су брзо стићи до Крупња, у коме се налазила најближа немачка војна јединица. Потом су Лончар и Браковић са Кнежевићем разговарали о догађају који се претходно збио испред кафане.

Чим је патрола пристигла у Белу Цркву, Владан Бојанић је непримећен побегао са лица места и похитао да сустигне партизане. Стигао их је код извора Зебаровца, код речице Коларуше. Испричао им је како су жандарми наводно „грубо насрнули на голоруки народ“. Жикица Јовановић Шпанац је одлучио да се врати у Белу Цркву. Према жандармеријском извештају од 21. јула 1941. он је са собом повео и командира чете Милоша Пантића. Сви други извори и сведочења говоре о томе да је са Жикицом пошао и борац под именом Цветин Солдатовић.

Док су  жандарми Лончар и Браковић још разговарали са Кнежевићем, пред кафану су стиглиЖикица Јовановић Шпанац и Солдатовић. Партизани и жандарми позвали су једни друге да положе оружје. Према тадашњем правилу службе, после неколико позива, Лончар је из пушке опалио хитац у ваздух, преко глава Шпанца и Солдатовића, као упозорење. Потом је Жикица Јовановић Шпанац нанишанио из пиштоља и запуцао у правцу Лончара. Погодио га је у фишеклије на опасачу. Муниција у њима је експлодирала и тешко ранила Лончара у стомак. Солдатовић је истовремено из пушке, из непосредне близине пуцао у Браковића и на месту га убио. Жикица Јовановић Шпанац, Солдатовић и Бојанић на брзину су покупили оружје од жандарма и побегли. Наредник Лончар се неколико сати мучио пре него што је издахнуо. Разнетог стомака молио је присутне да га убију и да му тако прекрате муке. Како је био рањен у стомак, у почетку су одбијали да му дају воде, а морила га је ужасна жеђ. Видевши да  му спаса нема, кафеџика Боса дала му је да се напије воде и наредник Лончар је убрзо преминуо. Браковић и Лончар су сахрањени сутрадан, на гробљу у Завлаци. На последње путовање испратио их је читав крај.

Богданова супруга Босиљка – Боса овако је описала тренутке када је сазнала за Богданову погибију: „Предвече, враћам се из баште и видим да пред жандармеријском станицом нема стражара. У том видим учитеља Владу да плаче и кад ме опази побеже. Уђем у станицу, сви плачу. Мени позли. Где је Богдан? У Крупњу, кажу, рањен. Смирим се, али у зору дође фијакер по мене. Мој Богдан лежи у локви крви. Жикица Јовановић Шпанац га погодио у фишеклије, оне експлодирале и разнеле стомак. Онесвестим се. Унесу ме у кафану, полију водом, испричају како је било.”

Богдан Лончар

Богдан Лончар се родио 1907. године, од оца Косте и мајке Милице, у селу Јошани, код Удбине, у Лици. Завршио је Војноподофицирску школу 1935. године, као први у рангу. Оженио се својом земљакињом Босиљком, ћерком Рада Ђукића из САД, који се 1914. године вратио у Отаџбину да се бори као добровољац Српске војске у I светском рату.

Уочи II светског рата Богдан је био на служби у Канцеларији првог ађутанта Краља Петра II Карађорђевића, у саставу Дворске жандармерије. Почетком те 1941. године Богдану и Босиљки се родио син Зоран.

После слома Краљевине Југославије у Априлском рату 1941. године, Богдан се са супругом и сином населио у Мачванском Причиновићу код Шапца. Као жандармеријски наредник постављен је за командира Жандармеријске станице у селу Завлака. Богдан је био вољен и поштован од стране мештана Крупањског краја.

Када су Немци одлучили да ухапсе свештеника Сретена Тодоровића из села Цветуље, Лончар му је то на време дојавио и посаветовао га да се склони у Ковиљачу, која је била под контролом четника. Тако му је спасао живот, на чему му је отац Сретен био неизмерно захвалан. Први помен Лончару и његовом колеги Браковићу служио је управо отац Сретен.

Ружни сни

Супруга Богдана Лончара Босиљка записала је у свој дневник сан који је сањала уочи његове погибије: „Играм и певам у колу, а соба пуна свећа, гуши ме дим, једва дишем. Устанем, а сузе саме теку. Размишљам о својима, окупација је, бринем се… Ујутро, чудан сан ми прича и Богдан. Као, ишао он путем, упао у неки бунар, пружао руке да га спасу, али га је земља затрпала. Мало потом, дође наређење из Команде у Крупњу да се иде у Белу Цркву и види зашто се народ окупио.”

Миленко Браковић

Миленко Браковић се родио 1902. године у селу Доња Врбава, код Горњег Милановца, од оца Косте и мајке Јованке. Имао је још два брата и три сестре, а и данас Браковићи чине бројну породицу у Доњој Врбави. Миленко је растао у сиромашној, али патријахалној кући. Био је цењен и поштован и у својој Врбави, а и у Завлаци где је, на почетку ИИ светског рата, службовао као жандармеријски каплар. У Завлаци је имао и вереницу и требало је да се ожени, али је свадбу одложио због почетка рата и окупације.

После убиства у Белој Цркви 7. јула 1941. године, Миленко је сахрањен на гробљу у Завлаци, али је, према сведочењу Живомира Радосављевића из Горњег Милановца, родбина његове посмртне остатке тајно пренела и сахранила у родној Врбави. Ту су му подигли и надгробни споменик, али су га комунисти после рата порушили. Рођаци су му  обновили споменик 1970. године.

Жикица Јовановић Шпанац

Живорад Жикица Јовановић Шпанац родио се 1914. године у Ваљеву, од оца Милана, богатог ваљевског кафеџије, и мајке Олге, по мајци Чехиње. У Ваљеву је завршио основну школу и део гимназије. Из гимназије је избачен на две године, због „ширења марксистичких и револуционарних идеја”. Школовање је Жикица Јовановић Шпанац завршио у Београду, где је касније студирао југословенску књижевност, чешки и руски језик на Филозофском факултету.

Читавог живота Жикица Јовановић Шпанац био је болешљив, али веома експлозивне нарави и самовољан. Као студент био је активан у револуционарном раду, па је зато 1935. године примљен у Комунистичку партију Југославије. За време студија радио је као новинар криминалистичке рубрике у листу Политика, али је због комунистичке делатности отпуштен 1936. године. Касније се увек наводило да се Жикица Јовановић Шпанац за време студирања издржавао од новинарског рада. Међутим, он је потицао из добростојеће породице и преме сведочењу његовог старијег брата Драгољуба, отац му је за време студија у Београду слао „новац довољан за издржавање барем још двојице другова”.

У својој двадесеттрећој години Жикица Јовановић Шпанац одлази у Шпанију, да се у грађанском рату бори на страни републиканаца. Родитељима је рекао да иде на студије у Париз. Касније се мајци јавио писмом и објаснио где је и зашто отишао. Учешће у овом рату донело му је надимак „Шпанац” или „Шпањолац”.

После пропасти шпанске републике 1939. године, Жикица Јовановић Шпанац је прешао у Француску, где је око годину дана провео у логору за политичке затворенике у Гиру. У септембру 1940. успео је да се врати у Југославију. Полиција га убрзо хапси и неко време је под истрагом. Касније је пуштен и наставља политичку активност. Учествовао је у организовању накнадног прикључивања КПЈ демонстрацијама 27. марта 1941. године. Уочи Априлског рата 1941, пријавио се као добровољац у Југословенску Краљевску Војску, али је због претходне антидржавне делатности одбијен.

После напада Немачке на СССР 22. јуна 1941. Жикица Јовановић Шпанац учествује у формирању Рађевачке (Раћевске) партизанске чете, која је касније ушла у састав Ваљевског партизанског одреда. Био је и њен први политички комесар.

Према званичној, службеној верзији, Жикица Јовановић Шпанац је погинуо у сукобу са четницима 12. марта 1942, у својој двадесетседмој години. Није познато где је сахрањен. За Народног хероја Југославије проглашен је, на предлог Јосипа Броза Тита, 6. јула 1945.

Сведочанства

Једини сачувани домаћи извештај о догађају у Белој Цркви од 7.7.1941. је Извештај испоставе Дринске бановине у Ужицу, достављен Одељењу јавне безбедности министарства унутрашњих дела Савета комесара у Београду, од 21. јула 1941. године. Овај извештај сачињен је на основу сведочења председника општине, Сређе Кнежевића и других очевидаца и чини се најобјективнијим. Сличан извештај је објавио и београдски лист Обнова у септембру или октобру 1941, али Драгољуб Јовановић, брат Жикице Шпанца, потврдио је да је овај извештај најтачнији.

Сачувана су и два немачка војна извештаја, у којима има неких претеривања нарочито у погледу тврдњи да је убиство двојице српских жандарма „читаво становништво примило са симпатијама”.

Сведочење Владана Бојанића, званично је узето као изјава 1959. године, за хронику Народноослободилачког покрета у Крупњу. Бојанићева измишљена прича о „грубом насртају жандара на народ“ окупљен испред Босине кафане, као и прича о томе да су „жандарми први пуцали на партизане, али су промашили“ постала је темељ комунистичке верзије овог историјског догађаја.

„Дан устанка”

Убиство двојице српских жандарма у Белој Цркви одабрано је од стране југословенских комуниста и послератне власти за Дан устанка народа Србије. Дани устанка у другим републикама бивше СФРЈ обележавали су датуме сукоба партизана, па и четника (мада се они никада нису помињали) са италијанским, немачким или бугарским окупаторима или усташама и домобранима. Само у Србији је за Дан устанка узет датум када су убијена два полицајца и када је Србин пуцао на Србина. То се поклапало са идејом КПЈ (потоњег СКЈ) да је 7. јули 1941. не само дан почетка устанка против окупатора, већ уједно и дан почетка комунистичке револуције – устанк против предратног режима и друштвеног уређења. Жандарми из Беле Цркве били су за њих симбол тог режима и уређења и симбол монархије.

Прва прослава 7. јула као Дана устанка народа Србије одржана је већ прве послератне године, 1945. Дан борца, 4. јули, свејугословенски празник обележавао је дан када је, на седници Политбироа ЦК КПЈ у Београду, донета одлука о подизању оружаног устанка против окупатора. Тај датум почео је да се слави тек 1956. године.

Тако је говорио Броз

У свом говору, на првој прослави Дана устанка народа Србије, у Белој Цркви, 7. јула 1945, Јосип Броз Тито се овим речима обратио окупљенима: Седми јули је значајан и велики датум у хисторији наших народа… Једно од најзначајнијих обиљежја 7. јула је у томе што је баш у Србији, гдје су слободарске традиције увијек биле на висини, тога дана пукла прва пушка и што је народ дао доказе да је спреман дати небројене жртве не само за своју слободу, него и за слободу свих народа Југославије… који су врло брзо пошли стопама српског народа. Устанак који је почео овдје ми смо припремили раније, а извођење смо предали у руке синовима Рађевине. И они су, као и синови Космаја, Ваљева, Тимока, Топлице, претворили у дело наш план и стопроцентно га извршили.

Наравно да је било много ранијих или много значајнијих датума везаних за отпор српског народа окупатору. Официри Југословенске Краљевске Војске, предвођени пуковником Драгољубом Михаиловићем основали су 13. маја 1941. године, на Равној гори Југословенску војску у Отаџбини и прогласили почетак отпора окупатору, 40 дана пре напада Трећег рајха на Совјетски савез и 52 дана пре него што је одлуку о подизању устанка донела КПЈ. Прва чета Посавског партизанског одреда извршила је 14. августа напад на један немачки аутомобил и убила немачког команданта Шапца и четири немачка војника. Због тога је немачка казнена експедиција спалила село Скелу, код Обреновца, стрељала 50 политичких затвореника, које су довели из београдског затвора и још 15 сељака из Скеле. Јединице Југословенске Војске у Отаџбини под командом потпуковника Веселина Мисите победиле су немачке трупе у Бици за Лозницу, 31. августа 1941, а Лозница је постала први ослобођени град у окупираној Краљевини Југославији и Европи. Међутим, 7. јули је најбоље одражавао политичке и идеолошке ставове комуниста.

„Босина кафана” претворена је касније у музеј у којој је и данас поставка „7. јули 1941. године”. На десетогодишњицу догађаја у Белој Цркви испред кафане су постављене бисте Жикице Јовановића Шпанца, Милоша Пантића и Чедомира Чеде Милосављевића, рад вајара Стевана Боднарова.

Жикица и Броз

Драгољуб Јовановић, брат Жикице Јовановића Шпанца, овако је 1990. описивао свој последњи сусрет са братом 1941. године: „Онда упитах Жикицу: Хоћете ли се ви тући?“

„Не знам. Мораћемо се тући макар за своје главе, које су и сада ван закона. А ти, како ти Бог да! Човек се може бити на сваком месту“ – рече Жикица и пољубисмо се последњи пут. Наравно да он није знао ни за какве директиве и припреме за устанак, као ни за Јосипа Броза. То је био крај априла 1941.

Босиљкин „пакао на земљи”

Босиљка Лончар се после ИИ светског рата преудала. Живела је у Шапцу, у Масариковој улици бр. 114, под презименом свог другог мужа – Ивановић. То презиме је понео и њен и Богданов син Зоран, да не би, још као дете, патио због односа комунистичких власти према његовом оцу. До краја живота Боса је с великом љубављу чувала и сакривала Богданову сабљу, табакеру коју је добио као први у рангу у Војноподофицирској школи, његове фотографије, књиге. Свој тежак живот доживљавала је, према сопственим речима, као „искуство пакла на земљи”.

Син Зоран постао је познати фудбалер. Играо је у Железничару из Лајковца. Погинуо је у саобраћајној несрећи 1970. године. Те године прослава Дана устанка обухватала је и митинг поезије под насловом „Путем метка и речи”.

Пет година после Зоранове погибије (1975), његови саиграчи из клуба организовали су меморијални турнир под његовим именом – „Зоран Ивановић”. Турнир се одржавао шест година, а пехар је додељивала лично Босиљка. Онда се неко из комунистичких власти досетио чији је Зоран син и турнир је 1981. године забрањен. Четрдесет година после Богданове погибије и меци и речи су још увек „стизали на своје место”.

Босиљка је остатак живота провела на путу између куће и шабачког гробља на коме је Зоран сахрањен. После његове погибије до краја живота није скинула црнину. Повремено је одлазила у Завлаку, где је био сахрањен Богдан. После рата комунисти су уклонили крст и гроб је био необележен. Једном приликом, док је палила свеће на том месту, од неког мештанина чула је страшну истину: „То је празно место. Жандарми су били на другом крају, гробове им нико није смео одржавати, зарасли су у трње, а онда прекопани. За кости им се не зна”.

Два пиштоља

У послератним уџбеницима историје обично пише да је „Први устанички пуцањ плануо из пушке Жикице Јовановића Шпанца”. Међутим, према сведочењима многих савременика, између осталих и Жикициног брата Драгољуба, он никада није користио пушку. Носио је два пиштоља о појасу, као и већина комесара – шпанских бораца. Према неким сведочењима један од та два пиштоља, управо онај из кога је 7. јула убио наредника Лончара, био је Штајер-Хан М-12, калибра 9мм Штајер. Могуће је да је то био исти пиштољ који је његовом брату Драгољубу, иначе официру ЈКВ, уочи рата поклонио њихов отац Милан.

Смрт под велом тајне

Жикица Јовановић Шпанац је, како су нас пола века учили уџбеници, погинуо 12. марта 1942. године, када је са малобројним партизанима остао у Србији, онда када се готово читава партизанска војска већ увелико била повукла у Босну. Погинуо је у борби са четницима, код села Радановци и сахрањен је на непознатој локацији. Ти четници највероватније нису били припадници ЈВуО, под командом ђенерала Михаиловића, већ тзв. Владини (Легални) четници, под командом Косте Пећанца и под контролом владе ђенерала Недића, који су били лојални Немцима.

Ђорђе Новаковић, заступник команданта Златиборско-ужичког четничког одреда у својој изјави од 28. августа 1942, потврђује да је Жикица Јовановић Шпанац убијен у борби са припадницима његовог одреда 12. 03. 1941, око 13 часова и да га је пушчаним метком у борби убио четник Млађен Нешовић. Ове је касније потврдио и партизански генерал Радивоје Јовановић Брадоња (1918-2000), који је тврдио да се у тренутку Шпанчеве погибије налазио поред њега.

Владин лист Ново време 24. или 26. фебруара 1942. године, две недеље пре званичног датума Шпанчеве смрти, објавио је вест да је „Жикица, звани Шпањолац, партизански вођа, тешко рањен у борби са четницима код села Радановци, извршио самоубиство ножем”. И лист Обнова, крајем фебруара или почетком априла објавио је вест да је „убијен познати комунистички бандит Жикица Јовановић Шпанац”.

Владимир Дедијер је, крајем осамдесетих година прошлог века, једно време заступао теорију да је Жикица Јовановић Шпанац извршио „херојско самоубиство”, да не би пао у руке четника. Постојала је сумња да су тешко рањеног Жикицу другови оставили и да се он заклао ножем, јер није више имао муниције. Дедијер је, због непроверености приче, касније одустао од ове теорије и то питање оставио отвореним.

Љубомир Недељковић, некадашњи борац Сувоборског партизанског одреда, изјавио је 1989. године да је присуствовао погибији Жикице Јовановића и да је он погинуо од партизанског метка који је испалио неко од присилно мобилисаних сељака, али не намерно већ из „шенлука”. Недељковић тврди да је о томе касније обавештен Радивоје Јовановић Брадоња, који се у тренутку Шпанчеве погибије није налазио на лицу места.

Брадоња, који је надимак добио од стране другова партизана зато што се у почетку рата борио на страни ЈВуО, био је предратни краљевски официр, а за време рата је постао познат као „комунистички ликвидатор”. У сред совјетског војног штаба је 1944. године лично побио четничке официре са којима су, мало пре тога, Руси потписали споразум. Брадоња је сам признао да је крајем 1941. године добио наредбу од Врховног штаба НОВ и ПОЈ и друга Тита да ликвидира Жикицу Јовановића Шанца због неизвршавања наређења. Изјавио је и да наређење никада није извршио, јер га је сматрао „криминалним”. Тито се, наводно, касније охладио и повукао наређење о ликвидацији, а Жикица Јовановић Шпанац је убзо потом погинуо. Ипак, после ове изјаве, у делу јавности остала је сумња да су Шпанца можда ликвидирали комунисти у међусобним разрачунавањима. И Шпанчев брат Драгољуб, после рата официр ЈНА и голооточки затвореник, изразио је исту сумњу. Он је веровао да је Жикицу ипак ликвидирао лично Брадоња, по Титовом налогу. Узрок ликвидације је видео у Шпанчевој популарности у народу Ваљевског краја и чињеници да он није много поштовао наређења и директиве КПЈ и Тита, као нпр. ону о повлачењу у Босну у зиму 1941/42. године.

Ни власти, ни окупатори, изгледа нису били сигурни у Шпанчеву погибију, све до наредне 1943. године. У фебруару 1943. немачка команда наредила је полицији да ухапси Жикицине родитеље „као таоце за одбеглог комунистичког вођу Живорада Јовановића” и да их касније интернира у логор на Бањици у Београду. Међутим, две недеље касније Шпанчеви родитељи су пуштени на слободу, пошто су релевантни сведоци потврдили да је Жикица Јовановић Шпанац „погинуо на Радановачком вису, марта 1942, у борби са четницима и да је на истом месту и сахрањен”. Ипак, до дан данас смрт Жикице Јовановића Шпанца остала је нерасветљена епизода историје II светског рата на нашим просторима.

Право и правда

Стана Муњић, новинарка Шабачког Гласа Подриња, упознала се са својом комшиницом Босиљком, удовицом Богдана Лончара 1991. године. Муњићева је годинама записивала Босина сећања на догађаје у Белој Цркви 1941. године и сакупљала сведочења других људи о томе. Та истраживања Стана је 2000. године преточила у књигу „Син српског Ивањдана”.

Још деведесетих година прошлог века извршене су измене у школским уџбеницима, које су у њих унеле научне погледе на догађаје од 7. јула 1941. Међутим, овај датум се и даље славио као Дан устанка народа Србије, све док га 11. јула 2001. године Народна скупштина Републике Србије није укинула као државни празник, заједно са Даном борца.

У порти цркве Светог Ђорђа, која се налази прекопута „Кафане Недељковића” Босиљка је 2000. године подигла споменик свом супругу Богдану Лончару, а поред њега је Удружење за очување српске традиције, две године касније подигло споменик Миленку Браковићу. Испред ових споменика постављена је плоча са натписом: „Да се  више никада не понови да Србин убије Србина”. Сваке године у цркви се служи парастос Лончару и Браковићу. Прекопута, испред кафане-музеја, поред бисти Жикици и друговима и данас стоји пре 60 година постављен натпис: „Овде је Србија рекла слобода!”. Ту се и данас, сваке године, обележава годишњица 7. јула-Дана устанка. Између ова два места, у Белој Цркви, некако симболично, пролази друм, као нека врста границе коју је пре седам деценија урезао један метак.

Босиљка Лончар-Ивановић преминула је 7. марта 2008. године. Исте године новинарка Стана Муњић поднела је Окружном суду у Шапцу захтев за рехабилитацију Богдана Лончара и Миленка Браковића. На основу сведочанстава сакупљених у Станиној књизи, изјава сведока и вештачења сарадника Института за савремену историју – историчара Косте Николића и Срђана Цветковића, суд је 11. децембра рехабилитовао Лончара и Браковића, као „прве жртве грађанског рата у Србији, жртве прогона и насиља, којима је повређено право на живот”. Суд је комунистичку верзију догађаја од 7. јула 1941. године прогласио за „својеврсну манипулацију историјом”, а тај догађај и датум означио као „почетак грађанског рата у Србији 1941 – 1945. године”.

Реч суда

Извод из пресуде Окружног суда у Шапцу:

„Рех бр.11/08 Окружни суд у Шапцу, у већу састављеном од судија Гојка Лазарева као председника већа, Саше Кнежевића и Биљане Лазић Ивановић као чланова већа, уз учешће записничара Јелене Баћановић… дана 11. 12. 2008. године, донео је следеће Решење: Усваја се захтев за рехабилитацију: пок. Богдана Лончара… и пок. Миленка Браковића, па се: утврђује да су Богдан Лончар и Миленко Браковић лишени живота дана 07. 07. 1941. године у Белој Цркви Општина Крупањ, без одлуке суда и без спроведеног поступка, из идеолошко политичких разлога, као жртве прогона и насиља од стране припадинка партизанског покрета, чиме је повређено њехово право на живот. Образложење:… Право на живот сваке особе заштићено је законом… а у конкретном случају Богдан Лончар и Миленко Браковић су лишени живота… пре свега ради застрашивања других који би се евнетуално супростављали припадницима партизанског покрета који су спроводили идеологију Комунистичке партије Југославије. Циљ комунистичке партије Југославије није био само ослобођење земље већ револуционарно преузимање власти и у ту сврху лишени су живота и Богдан Лончар и Миленко Браковић. Тај моменат може се симболично сматрати и почетком грађанског рата у Србији а њихова рехабилитација почетком националног помирења. Поука: против овог решења жалба није дозвољена.

Председник  Већа-Судија Гојко Лазарев”.