Градитељ 42 српске светиње још почива у Бугарској
Текст и фотографије: Зоран Влашковић
Пре 701 године, 29. oктобра 1321. у Неродимљу код Урошевца умро српски краљ Милутин Немањић
Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и његова задужбина манастир Бањска
Стефан Урош II Милутин Немањић рођен је око 1253. године. Био је краљ Србије од 1282. до 1321. и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку. Припадао је династији Немањића и био је млађи син краља Уроша I (1243 — 1276), млађи брат краља Драгутина (краљ Србије 1276 — 1282, краљ Срема 1282 — 1316) и отац краља Стефана Дечанског (1322 — 1331).
Током његове скоро четрдесетогодишње владавине, краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији Охрид—Прилеп—Штип, које су држали Византинци, чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње Републике Македоније. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима, од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом, и Татарима.
Подигао бројне манастире
После Драгутинове смрти 1316. године дошао је у сукоб са краљем Мађарске Карлом Робертом (1310 — 1342) због заузимања поседа свог брата и тада је изгубио Мачву и Београд (1319), али је успео да задржи Рудник и Браничево.
Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава.
Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и његова задужбина Бањска на простору његове државе, односно манастирска црква у Хиландару на Светој гори ван његове државе.
Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил, развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем.
Због свог задужбинарског деловања је канонизован две и по године након смрти и проглашен Светим краљем.
Женио се чак пет пута, последњи пут Симонидом 1299. године и из тих бракова је имао два сина Стефана и Константина и две ћерке Ану (Неду) и Царицу Зорицу.
Мошти краља Милутина у цркви свете Недеље у Софији
Иако је значајно проширио и ојачао српску државу и увео византијско уређење у њу, није успео да консолидује унутрашње прилике у земљи, тако да је после његове смрти дошло до грађанског рата.
Током јесени 1321. Милутин је изненада доживио апоплектички удар који му је одузео моћ говора и бацио га у постељу. Издахнуо је 29. 10. 1321. године у свом дворцу у Неродимљу, недељу дана након завршетка Грачанице и Андрониковог поклона у виду манастира светог Николе код Сера.
Мошти 146О године пренете у Софији
Из Неродимља је пренесен у манастир Бањска, у храм Светог Архиђакона Стефана, који је и подигнут као Милутинова загробна црква.
Две и по године после његове смрти, црква га је канонизовала као Светог краља. Његово тело је пред Косовски бој 1389. године пребачено из Бањске у Трепчу, да би пред османском најездом 1460. године било пренето у Софију, у цркву Свете Недеље која се по његовим моштима још назива и црква светог Краља.
Моштима краља Милутина већ недостају глава и десна рука, што указује колика им је моћ приписивана. Бугарски верници и данас поред Милутиновог ћивота остављају папириће с порукама за ближње на оном свету.
Најездом Турака 1389. године, манастир је претворен у турски војни логор, и тек њиховим одласком 1912. године, враћа му се првобитна функција.
Званична титула краља Милутина од 1282. до 1321. године гласила је СТЕФАН УРОШ, ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ КРАЉ И САМОДРЖАЦ СВИХ СРПСКИХ ЗЕМАЉА И ПОМОРСКИХ. Тај потпис стоји и на његовој најзначајнијој повељи – Светостефанској хрисовуљи, издатој манастиру Бањска.
У манастиру Бањска је сахрањена и краљица Теодора, мајка цара Душана.
Још у децембру 2006. године тадашњи министар културе Србије Драган Којадиновић рекао је да је Синод бугарске цркве донео одлуку да се део моштију краља Милутина врати у Србију из цркве свете Недеље у Софији где се налазе. Ово је плод договора две цркве, као и наше одличне сарадње с Министарством културе Бугарске.
Бугарски Синод одобрио враћање дела Милутинових моштију, а онда се заћутало без икаквог објашњења.
-Бугарски Синод је тражио само од нашег да напише допис у коме се захтева да јој се врати део моштију и да заузврат понуди неку другу малу реликвију. Изгледа да до данас то није учињено – каже Којадиновић.
Култ светог српског краља Милутина у Бугарској је изузетно јак још од 16. века. У Краљевој цркви свакодневно се одржава служба њему посвећена, а верници непрестано долазе да целивају мошти, којима се приписује огромна моћ, у складу с његовом владарском величином.
-Нејасно је зашто наша држава и црква никада нису поднеле званичан захтев да се оне врате, као ни многе друге реликвије опљачкане током светских ратова – каже историчар проф. др Владимир Станковић, аутор прве савремене биографије краља Милутина.
Бугарски историчари наводе да је први захтев за повраћај моштију краља Милутина из Софије у обновљену Пећку патријаршију поднео први руски цар Иван Грозни. Он је био дубоко везан за српску традицију, јер га је после смрти родитеља одгајила бака Ана Јакшић (после удаје Глинска) из чувене српске племићке породице.
Међутим, ни Турци ни хеленизована Охридска архиепископија нису дозволили да се Милутин чак ни мртав врати у Србију, јер је био сувише снажан симбол некадашње државности, моћи и самосталности.
Мошти Светог краља Милутина у цркви свете Недеље у Софији
Мистерија је где су нестали ти делови моштију, али је веома могуће да су они у прошлости намерно сакривени, јер ти делови тела симболизују мудрост и снагу најмоћнијег владара Балкана свог доба.
Мошти су нарочито у средњем веку биле драгоценост за коју се и ратовало. Нарочито када је реч о великом краљу Милутину.
Чак се и његова сахрана, пре посвећења, одиграла у сенци битке, јер су одменути војници хтели да отму његово тело.
Према житијима, чуда над гробом краља Милутина почела су да се дешавају само две године после његове смрти. У Бугарској, свети српски краљ Милутин сматра се заштитником Софије.
Мошти краља Милутина су претрпеле пожаре, непогоде, земљотресе, нападе устаника и Турака, као и терористичку акцију комуниста 1925. године, кад су дигли у ваздух Цркву Свете недеље и убили више од 190 људи.
Корисне Везе
СТОП ШИПТАРСКИМ ИЗБОРИМА!
